Димитрије, син попа Туцовића

792

Туцовић је читав живот посветио борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији. Неке од идеја за које се он пионирски залагао, данас представљају широко прихваћене вредности у модерној Србији.

Данас, кад се помене златиборско село Гостиље, већина помисли на водопад који се ту налази. Златибор је пун природних лепота, које данас бројни туристи откривају. Лично када помислим на Гостиље, помислим на добру воду, сетим се једне чесме, где сам пио најбољу воду у животу. Толико је добра, да сам запамтио и шта пише на том сеоском источнику: “Ако су те овде нанијели пути, стани, одмори се, немој да је минеш, ту на миру можеш воде да попијеш”. Чесма је са посветом: “Подигоше је Симовићи, Туцовићи и Вукшановићи”. У овом приповедању о златиборским чедима, иако ову чесму зову “Симовића чесма”, нас интересују Туцовићи, посебно златиборско чедо из те фамилије, Димитрије. Толико је то историјски важан човек, да ужичка главна улица, која се звала “Маршала Тита”, данас се зове Димитрија Туцовића. У Чајетини основна школа носи његово име, баш као и једна повећа београдска улица на Звездари.

 Симовића источник у Гостиљу
Симовића источник у Гостиљу

Димитрије је херојски погинуо 1914. у Колубарској битци, као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона у околина Лајковца. “Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ” – написао је Димитрије Туцовић, уочи смрти, свом оцу. Године 1949. његови посмртни остаци су пренесени са лазаревачког војног гробља и сахрањени на трг Славија, који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је постављен споменик, чији је аутор вајар Стеван Боднаре. А онда, 2004. године , одлуком Скупштине Града Београда су у периоду, почев од 2004. године, враћени стари називи многим улицама, па је и Тргу Димитрија Туцовића враћен стари назив Трг Славија. Постоји иницијатива да се посмртни остаци Димитрија Туцовића изместе са овог Трга, али она још увек није реализована. За разлику од Београда, у Ужицу је некадашња главна улица Маршала Тита добила име Димитрија Туцовића. Нећу вам причати стереотипну причу о његовим заслугама. Испричаћу вам причу о младом Димитрију, породици Туцовића, док су живели на Златибору, у Гостиљу, и у Ужицу. До сада неиспричану истиниту причу, о првом протесту Димитрија Туцовића у ужичкој Реалци. На приложеној фотографији је Димитрије као капетан српске војске.

 Капетан Димитрије Туцовић
Капетан Димитрије Туцовић

Димитрије “Мита” Туцовић родио се првог маја 1881. у златиборском селу Гостиљу. Имао је десет година када је постављен камен темељац за зграду ужичке Реалке. Није ни слутио колико ће та зграда бити важна у његовом животу. Како је зидана зграда Реалке, Љубомир Симовић у “Ужицу са вранама” пише: “29. јула 1891. када су на Тргу светог Ђорђа, преко пута Саборне цркве, свечано положени темељи за зграду гимназије, Ужичани, по свом старом обичају, то поздрављају звоњавом звона и пуцњавом прангија. Две године после те звоњаве и пуцњаве, у септембру 1893, на свечаности у којој, са свим својим медаљама, сунцобранима и шеширима, и са свим својим пушкама, прангијама и оркестрима, учествује цео град, пројектант Венцеслав Чихак и извођач радова Лика Милетић, кључеве тек саграђене гимназије, на чијој фасади златним словима пише Кр. Срп. Реалка, свечано уручују њеном директору, Петру Живковићу.”
По једном предању, породица Туцовић доселила се у ужицки округ из Херцеговине. По другом, које је много вероватније, дошли су из Мораче, из Црне Горе. То се догодило пре најмање триста година. Ако би поверовали првом предању, Туцовићи су онда добили своје презиме по томе што се први досељеник дуго “потуцао”, па је од тога настало презиме. Ако је презиме произашло из заната, онда је “први” и неколико његових потомака бавили туцањем волова и овнова. Ужичанима је било много лакше запамтити њихов занат, него право презиме, Ужички крај је пун таквих презимена као: Ковачевић, Мајсторовић, Терзић, Чизмић, Ћурчић итд., Ипак, то што је ужичком крају и данас већини познато, је да су Туцовићи једна стара ужичка свештеничка породица. Отац Димитријев, Јеврем, био је познат по свом огромном стасу, што је наследио и син. Млад је завршио богословију, и радио је као учитељ у Ариљу до своје тридесете године. Оженио се Јефимијом, ћерком Јована Цицварића, сеоског трговца и добио парохију у Гостиљу. Поп Јеврем, поред ретке корпулентности, има узорни карактер, а Јефимија, или како су је од дана венчања па до смрти Ужичани звали “Млада”, интелигенцију, мирноћу и велику наклоност према сиротињи. Та наклоност била је толико присна и искрена да у најкраће време, не само ближа него и даља околина, сазнаје за дом попа Туцовица. Тако, док су једни долазили попу за мудри савет, други су се обраћали “Младој” за помоћ и склониште. Ове дужности родитељи Димитрија Туцовића обављаће са исто толико ретке скромности, колико и љубави све до краја живота. Имали су осморо деце. Сва деца су рођена у Гостиљу. Првог маја 1881, рано ујутру, родио се Димитрије. Долазак на свет баш Првог маја, на раднички празник, као да је био неки предзнак којим ће се правцем Димитрије Туцовић упутити у свом животу.
Димитрије је пошао у основну школу 1889. године. Његов велики узраст, који је наследио од оца, допринео је да га сви примете, што ће му се током живота догађати. Убрзо ће бити примећен и на други начин, који му је природа дала: по интелигенцији и карактеру. Још првога дана, Димитрије је свога учитеља за све време предавања слушао и пратио с великом пажњом, као да никога сем њега и учитеља није било. То се веома допало учитељу Василију Лукићу. Убрзо је Димитрије постао његов најбољи ђак. Лако је учио само слушајући учитеља током предавања Зато је он све слободно време проводио у игрању. То играње, разуме се, није могло проћи, а да не буде примећено од добрих родитеља. Занемаривање књиге натерало је попа Јеврема да једнога дана посети учитеља. Учитељ Лукић не само да је умирио забринутог родитеља, него је чак и похвалио вредноћу свога ђака. После тога Димитрије је узимао књигу у руке, нарочито кад би наишао поп Јеврем, и као учио. На крају родитељи су се помирили са ситуациом, син им је увек долазио кући с најбољим оценама.
Димитрије се школске 1893/94. уписао у ужичку Реалку. За њега као надареног се већ чуло, што му је омогућило да се дружи са старијим ђацима. Тако је дошло до познанства са Радованом Драговићем, његовим будућим најмилијим другом и учитељем. Кад су се ова два апостола предратнога социјализма упознали, Туцовиц је био у III, а Драговић у VI разреду реалке. Ово познанство имаће у животу Димитрија Туцовица пресудан значај. Ужичка реалка је у то време важила за средиште социјалистичког покрета, и у којој су се читале забрањене књиге Васе Пелагића, Светозара Марковића, Мите Ценића, Драгише Станојевића и илегални листови “Социјал-демократ”, “Занатлиски савез”… У гимназији је деловала ђачка дружина “Напредак”, чији је један од њених оснивача 1883. био Драгиша Лапчевић, а међу члановима су били Димитрије Туцовић, Радован Драговић и други.

 Ђачка дружина
Ђачка дружина “Напредак”, у горњем реду трећи с лева Димитрије Мита Туцовић

Од Драговића Мита је добио прве социјалистичке књиге на читање. Већ у петом разреду реалке, чита немачке класике и теоретски часопис “Дие Неуе Зеит”, који је уживао велику репутацију у медународном радничком покрету. Страсно читање социјалистицких књига и часописа претвара се у истраживање за што бољим разумевањем, студирање, такво да ће живот и рад за Туцовића добити исти нераздвојни смисао. Дојучерашњи дечак што никад није хтео књигу у руке да узме, претворио се у тако страсног читаоца, да је бацио оца и мајку у нову бригу. Али, и та је, као и ранија, брига била потпуно неоправдана. Страсно, али исто толико и интелигентно читање социјалистицке литературе, убрзо је Туцовица толико оспособило, да је савременик Јован Скерлић о њему писао: – “Скромност, искреност, проста непресушива другарска љубав, ванредна обдареност, неустрашива смелост, узорна несебичност, фанатична оданост пролетерској ствари, све је то чинило Димитрија Туцовића да је не само изгледао, него у ствари и био највећи међу највећима. Благодареци тим околностима, не само да је пажљиво прочитао први пут добијену књигу и први пут добро разумео социјалистицку реч, него и одлучно, безкомпромисно и енергично “заорао социјалистицким плугом”. За Туцовића се може са сигурношцу рећи, да је још као ђак ужичке Реалке почео да утиче мислима и начелима, да ствара поглед на живот и науку. Димитрије Туцовић у историји обновљене Србије почетком 20. века премашио је све који су у историји 19. века извршили разне утицаје. У његовом времену нема човека, који је играо тако велику улогу и вршио тако велики духовни утицај.
Након Драговићевог одласка, Туцовић постаје централна личност социјалистичке ђачке дружине “Напредак”, која је деловала све до 1897. године, када је забрањена под режимом Владана Ђорђевића[1]. Спомен бисте Драговића и Туцовића се налазе у ужичком “Малом парку”. Следеће, 1898. године, на основу одлуке Народне скупштине, укинута је, поред осталих средњих школа и Ужичка реалка. За сиромашни ужицки крај ударац је био вишеструко тежак. Пре свега, то је укидање повлачило за собом одузимање могућности да се омладина ужичкога краја школује. Затим, у тој се одлуци видео један индиректан ударац на слободоумље, по коме је Ужика реалка била већ доста позната. Код некога из првог, код некога из другог, а код некога и из оба разлога, општа потиштеност је завладала не само у граду, него и у целој области. Немила вест је нарочито узбудила ђаке. За оне који су се налазили у току школовања постављало се питање шта да раде, куда да иду да би продужили учење и како да иду кад се нема средстава. Све ове бриге чиниле су своје. Желећи да на њих даду одговор, у парку “Грот” (тако се тада звао ужички “Велики парк” који је добио познато име тек кад је изграђен “Мали парчић” 1922. год) нашли су се сасвим случајно Туцовић, Сретен Вукашиновић и Таса Милојевић.
Три забринута ђака шетала су се парком, тема разговора се никако није мењала. Сва тројица су се сагласили да се скупштинско решење не може изменити. Али им је било веома тешко при помисли да ће тај “ударац” проћи без икаква одговора. Не осветити њихову драгу Реалку, не учинити нешто што ће бар подвући да она није нечујно “умрла”, то их је страшно тиштило. – “Да истакнемо црну заставу”, предложи Димитрије. – Црну заставу! Да, црну заставу. Сложили су се да је идеја одлична, ништа друго није могло изразити тугу свих Ужичана, нарочито омладине, а у исто време и просветну политику Обреновићке владе. Журним корацима се отишло у радњу код “Липе”. Заједнички друг и пријатељ, трговачки помоцник Милан Турудић, брзо је ретку муштерију услужио. Сви су џепови истрешени, Туцовић је пакет добро гурнуо испод кошуље, бачен је један поглед на власника Јелисија Гордића, и шмугнуло се напоље. Као за инат, органи државне и општинске власти свуда су се налазили. Ако нешто може бити сигурно то је било овог дана, да ће “завереници” још при самом покушају бити осујећени, а суровост полицијских власти краља Александра Обреновића била је добро позната. Решили су да сачекају мрак. У међувремену су отишли кући Тасе Милојевића. Брзо су нашли мотку, жицу којом ће причврстити заставу на јарбол, конац и иглу, ушли у дворишну собу, окренули браву и пришли послу. Док су Туцовиц и Милојевиц шили, Вукашиновиц је стихове састављао. Његова је машта ишла исто тако брзо, као и кројачка игла у рукама другара (Вукашиновиц је тек био матурирао). “Мислим да сам готов” рекао је својим друговима и почео да чита:

“Овде, на видику,
Свет нек’ види цео
Ловор венац што му
четвртог се сплео!”

Док је Туцовић изустио “сјајно”, Милојевић је, сав срећан, скочио да тражи хартију од које ће изрезати слова. Кад је и то обављено, кад су слова маказама “саливена”, појављује се једна непредвидива жена, Тасина тетка: “Нема више конца”, каже, да би се слова за заставу причврстила. Брава је опет шкљоцнула. С мало брашна у шаци и једним малим лончетом у другој руци, Милојевић се брзо враћа. Застава “пркоса и жалости” је била готова. Вруће летње сунце је залазило (био је 6 или 7 август, било је усијано). Као да је знало, журно је падало иза ужичких брда. Кад се ноћ добро спустила завереници су се упутили ка реалци, врата била закључана. Туцови’, са завијеном заставом под мишком, и Вукашиновић су се повукли. Милојевић је ушао кроз један не баш добро затворен прозор, обишао зграду и кроз неколико минута вратио и дао Димитрију кључ. Димитрије је нестао у помрчини. Убрзо су узбуђени Милојевић и Вукашиновић на једном торњу од Реалке примети црну силуету. Док су се они питали да ли им се то привиђа, Туцовић се вратио, снажно их загрлио својим дугачким рукама, и тихим гласом саопштио: “Застава је истакнута, врата су закључана, кључ бачен, и сад можемо кући да идемо”. Отрчали су кућама. Ноћ је донела велико узбуђење. У главама младих ужичких демонстраната стално се претурало питање, да ли ће оно “на видику” бити заиста довољно видно, да ли ће га сви Ужичани, тј. цела Србија и цео свет јасно видети? На цртежу ужичке гимназије из Митиног времена виде се два торња са предвиђеним јарболима за заставе. Мита је окачио протесну заставу на десном “торњу” Реалке.

 Цртеж ужичке гимназије
Цртеж ужичке гимназије

Таса Милојевић је, у саму зору, устао да види како застава изгледа. Тасином оцу, благајнику Јовиши, ово изузетно рано устајање његова сина није промакло. Чим се Таса вратио, почео је да га испитује. Место радовања, што је син очекивао, за Јовишу то је био гром из ведра неба. Познавајући до детаља инквизиторске методе владавине Обреновићког режима, Јовиша Милојевић је почео да дрхти од страха. Не знајући шта да ради, а не могавши да се уздржи од узбуђења, благајник, у лудом безумљу, отрчи до своје сестре, г-ђе Вукашиновић. Изненађена изгледом свога брата, Вукашиновићка је почела да га тужно испитује. Дрхтећим гласом брат је једва сестри саопштио шта су њина деца урадила. Изненађена до крајности, мати је хитро пришла кревету свога сина. Видећи да нема куд, млади матурант је испричао целу ствар. Али је стално наглашавао и клео се да их нико није приметио. Срећна и пресрећна, Вукашиновицка је стала умиривати свога преплашеног брата. Али застава је у прво праскозорје била примећена. Бела слова, на црном пољу, добила су сасвим други изглед. За гледаоце била су од “чистога” злата. У ствари, чистота је била последица узбуђености код грађана. Туцовић и његови другови су били међу првима да виде своје дело. Али пошто је Јовиша био обавештен о њином поступку, а и иначе да не би некоме упали у очи, они нису били заједно. О истакнутој застави и њеном “златном”- натпису, брзо је сазнала цела варош. За мало Ужице вест је била велика, огромна. Зато је и старо и младо пожурило да види “невероватно” чудо. Међу радозналима убрзо се нашао и начелник Зотовић, веома изненађен и узбуђен. Осам сати је откуцао сат на Саборној цркви, а “позив на узбуну” још са зграде није био скинут. По Зотовићевом мишљењу, виновник је био нико други него Петровић, вршилац дужности директора реалке. Јер кад не би било тако, зар он не би већ одавно скинуо заставу? Својим дхртањем Зотовић је узбуђење грађана дотерао до кулминације. Сумњичења су се све више ширила. Саслушавања су почела од реда. Привођен му је ту на лицу места, како је ко хватан. Но кад му је застава донета, пошто су врата од тавана била обијена, морао је и сам увидети, да од злата нема ни трага. Ипак је продужио да саслушава. После неколико дана сталног испитивања, круг сумњивих се све више сужавао. На крају, “тај се круг тачно поклопио с малим школским реоном”. У центру реона налазили су се Туцовић-Вукашиновић-Милојевић. Да ли је сумња на њих пала зато што их је неко видео или зато што се Јовиша Милојевић, да би себи олакшао, некоме поверио, на то је питање одговор никада није добијен. Било једно или друго, тројка је сматрана за виновника. Приликом саслушања, Вукашиновићеви и Милојевићеви родитељи, иако су знали истину о застави, ипак су сваку сумњу од своје деце одбили. Прота Јеврем Туцовић, напротив, није ништа знао. И не само да ништа није знао, него му се, за чудо, причинило да тога дана и вечери његов син није никуд од куће ишао. Зато је он најенергичније свога сина узео у заштиту. Предухитрен изјавом свога оца код опасног начелника, Димитрије Туцовић се нашао у великој неприлици. Казати истину, пошто је отац дао други исказ, није могао. Не казати истину, такође му је било тешко, јер то није одговарало његовом карактеру. После мало колебања, млади Димитрије се обратио своме оцу и упитао га за савет. Прота Јеврем, после малог узбуђења и гриже савести, наредио је сину, да ипак пред школским властима, за себе лично, каже истину. Димитрије је пред директором све о себи изнео од прве до последње ствари. Ипак, директор Петровић, и поред признања, у записник је унео: “После свестраног извиђања установљујем, да ни један од ученика није учествовао у истицању заставе.”

 Димитрије Мита Туцовић, истакнути социјалиста
Димитрије Мита Туцовић, истакнути социјалиста

Завршићу ову причу хронологијом дела Димитрија Туцовића посебно због млађих нараштаја. Кад се 1901. године обнављало Београдско радничко друштво, Туцовић поново формира социјалистичку групу великошколаца и улази у управу Друштва. Настојао је да створи модерне синдикате. Године 1902. организовао је демонстрације студената у Сенату против Николе Пашића. Уз помоћ Туцовића и Драговића, обнавља се ранији “Одбор за вођство покрета” и ствара “Централни одбор”, који је имао задатак да све припреми за стварање партије. Туцовић је био на челу мартовских демонстрација против краља Александра Обреновића 5. марта 1903. године. Након тога је морао да емигрира у Земун, па у Беч. После мајског преврата у Београду је 2. августа 1903. године одржан Оснивачки конгрес српске Социјал-демократске партије. Њихов лист, преко којих су износили своје идеје, се звао “Радничке новине”, чији је уредник био Туцовић. На Другом конгресу Радничког савеза ССДП (1904. године) Туцовић је одржао посебан реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је завршио права на Београдском универзитету са одличним успехом.

 Радничке новине
Радничке новине

По повратку из Берлина, не стигавши да оствари свој сан о докторату, посвећује се раду у социјалистичком и радничком покрету (1908. године) као секретар ССДП. Године 1910. партија покреће теоријски часопис “Борба”, чији је главни уредник такође био Туцовић. Учествовао је на Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену исте године и на њему је одржао значајан говор, у коме је указао на неправилан став вођа аустријске социјал-демократије у националном питању, поготово о случају анексије Босне и Харцеговине. У полемици са Карлом Ренгером однео је победу и указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске монархије и на став аустроугарске социјалдемократије која је подржавала своју владу.
Ако би посматрали ствари из данашње перспективе могло би се замерити Димитрију Туцовићу то што се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско заузимање Албаније империјалним освајањем. Он је сматрао да Албанцима припада једнако право за независношћу, као и другим народима Балкана.

 Последња Туцовићева књига
Последња Туцовићева књига “Албанија и Србија”

Да ли била грешка што се главна улица зове његовим именом? Једно је сигурно било је и заслужнијих Ужичана, историјски посматрано. Да ли је то била политички исхитрена одлука? Ипак, био је то један од заслужанијих Златибораца, право “златиборско чедо” и данас се сматра једним од великана српског новинарства, као уредник Радничких новина и Борбе. Српска социјалдемократска је под Туцовићевим вођством била “једна од најнапреднијих и најборбенијих радничких странака у Европи”. Туцовић је читав живот посветио борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији. Неке од идеја за које се он пионирски залагао данас представљају широко прихваћене вредности у модерној Србији. Данас се многи левичари, од социјалдемократа до комуниста, позивају на Димитрија Туцовића као своју идејну претечу. У Србији многе школе, књижаре и културно-уметничке установе носе његово име. Године 1973. је у продукцији Радиотелевизије Београд снимљена биографска мини-серија “Димитрије Туцовић”, у којој је насловну улогу тумачио Љубиша Самарџић.

[1] Ђорђевић је био председник београдске општине 1884-1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892. Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900 године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александра Драгом Машин.