Tucović je čitav život posvetio borbi za radnička i ljudska prava, ravnopravnost polova, opšte pravo glasa, socijalnu pravdu i građanske slobode u Kraljevini Srbiji. Neke od ideja za koje se on pionirski zalagao, danas predstavljaju široko prihvaćene vrednosti u modernoj Srbiji.
Danas, kad se pomene zlatiborsko selo Gostilje, većina pomisli na vodopad koji se tu nalazi. Zlatibor je pun prirodnih lepota, koje danas brojni turisti otkrivaju. Lično kada pomislim na Gostilje, pomislim na dobru vodu, setim se jedne česme, gde sam pio najbolju vodu u životu. Toliko je dobra, da sam zapamtio i šta piše na tom seoskom istočniku: “Ako su te ovde nanijeli puti, stani, odmori se, nemoj da je mineš, tu na miru možeš vode da popiješ”. Česma je sa posvetom: “Podigoše je Simovići, Tucovići i Vukšanovići”. U ovom pripovedanju o zlatiborskim čedima, iako ovu česmu zovu “Simovića česma”, nas interesuju Tucovići, posebno zlatiborsko čedo iz te familije, Dimitrije. Toliko je to istorijski važan čovek, da užička glavna ulica, koja se zvala “Maršala Tita”, danas se zove Dimitrija Tucovića. U Čajetini osnovna škola nosi njegovo ime, baš kao i jedna poveća beogradska ulica na Zvezdari.
Dimitrije je herojski poginuo 1914. u Kolubarskoj bitci, kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona u okolina Lajkovca. “Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod” – napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Godine 1949. njegovi posmrtni ostaci su preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik, čiji je autor vajar Stevan Bodnare. A onda, 2004. godine , odlukom Skupštine Grada Beograda su u periodu, počev od 2004. godine, vraćeni stari nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Postoji inicijativa da se posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića izmeste sa ovog Trga, ali ona još uvek nije realizovana. Za razliku od Beograda, u Užicu je nekadašnja glavna ulica Maršala Tita dobila ime Dimitrija Tucovića. Neću vam pričati stereotipnu priču o njegovim zaslugama. Ispričaću vam priču o mladom Dimitriju, porodici Tucovića, dok su živeli na Zlatiboru, u Gostilju, i u Užicu. Do sada neispričanu istinitu priču, o prvom protestu Dimitrija Tucovića u užičkoj Realci. Na priloženoj fotografiji je Dimitrije kao kapetan srpske vojske.
Dimitrije “Mita” Tucović rodio se prvog maja 1881. u zlatiborskom selu Gostilju. Imao je deset godina kada je postavljen kamen temeljac za zgradu užičke Realke. Nije ni slutio koliko će ta zgrada biti važna u njegovom životu. Kako je zidana zgrada Realke, Ljubomir Simović u “Užicu sa vranama” piše: “29. jula 1891. kada su na Trgu svetog Đorđa, preko puta Saborne crkve, svečano položeni temelji za zgradu gimnazije, Užičani, po svom starom običaju, to pozdravljaju zvonjavom zvona i pucnjavom prangija. Dve godine posle te zvonjave i pucnjave, u septembru 1893, na svečanosti u kojoj, sa svim svojim medaljama, suncobranima i šeširima, i sa svim svojim puškama, prangijama i orkestrima, učestvuje ceo grad, projektant Venceslav Čihak i izvođač radova Lika Miletić, ključeve tek sagrađene gimnazije, na čijoj fasadi zlatnim slovima piše Kr. Srp. Realka, svečano uručuju njenom direktoru, Petru Živkoviću.”
Po jednom predanju, porodica Tucović doselila se u užicki okrug iz Hercegovine. Po drugom, koje je mnogo verovatnije, došli su iz Morače, iz Crne Gore. To se dogodilo pre najmanje trista godina. Ako bi poverovali prvom predanju, Tucovići su onda dobili svoje prezime po tome što se prvi doseljenik dugo “potucao”, pa je od toga nastalo prezime. Ako je prezime proizašlo iz zanata, onda je “prvi” i nekoliko njegovih potomaka bavili tucanjem volova i ovnova. Užičanima je bilo mnogo lakše zapamtiti njihov zanat, nego pravo prezime, Užički kraj je pun takvih prezimena kao: Kovačević, Majstorović, Terzić, Čizmić, Ćurčić itd., Ipak, to što je užičkom kraju i danas većini poznato, je da su Tucovići jedna stara užička sveštenička porodica. Otac Dimitrijev, Jevrem, bio je poznat po svom ogromnom stasu, što je nasledio i sin. Mlad je završio bogosloviju, i radio je kao učitelj u Arilju do svoje tridesete godine. Oženio se Jefimijom, ćerkom Jovana Cicvarića, seoskog trgovca i dobio parohiju u Gostilju. Pop Jevrem, pored retke korpulentnosti, ima uzorni karakter, a Jefimija, ili kako su je od dana venčanja pa do smrti Užičani zvali “Mlada”, inteligenciju, mirnoću i veliku naklonost prema sirotinji. Ta naklonost bila je toliko prisna i iskrena da u najkraće vreme, ne samo bliža nego i dalja okolina, saznaje za dom popa Tucovica. Tako, dok su jedni dolazili popu za mudri savet, drugi su se obraćali “Mladoj” za pomoć i sklonište. Ove dužnosti roditelji Dimitrija Tucovića obavljaće sa isto toliko retke skromnosti, koliko i ljubavi sve do kraja života. Imali su osmoro dece. Sva deca su rođena u Gostilju. Prvog maja 1881, rano ujutru, rodio se Dimitrije. Dolazak na svet baš Prvog maja, na radnički praznik, kao da je bio neki predznak kojim će se pravcem Dimitrije Tucović uputiti u svom životu.
Dimitrije je pošao u osnovnu školu 1889. godine. Njegov veliki uzrast, koji je nasledio od oca, doprineo je da ga svi primete, što će mu se tokom života događati. Ubrzo će biti primećen i na drugi način, koji mu je priroda dala: po inteligenciji i karakteru. Još prvoga dana, Dimitrije je svoga učitelja za sve vreme predavanja slušao i pratio s velikom pažnjom, kao da nikoga sem njega i učitelja nije bilo. To se veoma dopalo učitelju Vasiliju Lukiću. Ubrzo je Dimitrije postao njegov najbolji đak. Lako je učio samo slušajući učitelja tokom predavanja Zato je on sve slobodno vreme provodio u igranju. To igranje, razume se, nije moglo proći, a da ne bude primećeno od dobrih roditelja. Zanemarivanje knjige nateralo je popa Jevrema da jednoga dana poseti učitelja. Učitelj Lukić ne samo da je umirio zabrinutog roditelja, nego je čak i pohvalio vrednoću svoga đaka. Posle toga Dimitrije je uzimao knjigu u ruke, naročito kad bi naišao pop Jevrem, i kao učio. Na kraju roditelji su se pomirili sa situaciom, sin im je uvek dolazio kući s najboljim ocenama.
Dimitrije se školske 1893/94. upisao u užičku Realku. Za njega kao nadarenog se već čulo, što mu je omogućilo da se druži sa starijim đacima. Tako je došlo do poznanstva sa Radovanom Dragovićem, njegovim budućim najmilijim drugom i učiteljem. Kad su se ova dva apostola predratnoga socijalizma upoznali, Tucovic je bio u III, a Dragović u VI razredu realke. Ovo poznanstvo imaće u životu Dimitrija Tucovica presudan značaj. Užička realka je u to vreme važila za središte socijalističkog pokreta, i u kojoj su se čitale zabranjene knjige Vase Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića, Dragiše Stanojevića i ilegalni listovi “Socijal-demokrat”, “Zanatliski savez”… U gimnaziji je delovala đačka družina “Napredak”, čiji je jedan od njenih osnivača 1883. bio Dragiša Lapčević, a među članovima su bili Dimitrije Tucović, Radovan Dragović i drugi.
Od Dragovića Mita je dobio prve socijalističke knjige na čitanje. Već u petom razredu realke, čita nemačke klasike i teoretski časopis “Die Neue Zeit”, koji je uživao veliku reputaciju u medunarodnom radničkom pokretu. Strasno čitanje socijalistickih knjiga i časopisa pretvara se u istraživanje za što boljim razumevanjem, studiranje, takvo da će život i rad za Tucovića dobiti isti nerazdvojni smisao. Dojučerašnji dečak što nikad nije hteo knjigu u ruke da uzme, pretvorio se u tako strasnog čitaoca, da je bacio oca i majku u novu brigu. Ali, i ta je, kao i ranija, briga bila potpuno neopravdana. Strasno, ali isto toliko i inteligentno čitanje socijalisticke literature, ubrzo je Tucovica toliko osposobilo, da je savremenik Jovan Skerlić o njemu pisao: – “Skromnost, iskrenost, prosta nepresušiva drugarska ljubav, vanredna obdarenost, neustrašiva smelost, uzorna nesebičnost, fanatična odanost proleterskoj stvari, sve je to činilo Dimitrija Tucovića da je ne samo izgledao, nego u stvari i bio najveći među najvećima. Blagodareci tim okolnostima, ne samo da je pažljivo pročitao prvi put dobijenu knjigu i prvi put dobro razumeo socijalisticku reč, nego i odlučno, bezkompromisno i energično “zaorao socijalistickim plugom”. Za Tucovića se može sa sigurnošcu reći, da je još kao đak užičke Realke počeo da utiče mislima i načelima, da stvara pogled na život i nauku. Dimitrije Tucović u istoriji obnovljene Srbije početkom 20. veka premašio je sve koji su u istoriji 19. veka izvršili razne uticaje. U njegovom vremenu nema čoveka, koji je igrao tako veliku ulogu i vršio tako veliki duhovni uticaj.
Nakon Dragovićevog odlaska, Tucović postaje centralna ličnost socijalističke đačke družine “Napredak”, koja je delovala sve do 1897. godine, kada je zabranjena pod režimom Vladana Đorđevića[1]. Spomen biste Dragovića i Tucovića se nalaze u užičkom “Malom parku”. Sledeće, 1898. godine, na osnovu odluke Narodne skupštine, ukinuta je, pored ostalih srednjih škola i Užička realka. Za siromašni užicki kraj udarac je bio višestruko težak. Pre svega, to je ukidanje povlačilo za sobom oduzimanje mogućnosti da se omladina užičkoga kraja školuje. Zatim, u toj se odluci video jedan indirektan udarac na slobodoumlje, po kome je Užika realka bila već dosta poznata. Kod nekoga iz prvog, kod nekoga iz drugog, a kod nekoga i iz oba razloga, opšta potištenost je zavladala ne samo u gradu, nego i u celoj oblasti. Nemila vest je naročito uzbudila đake. Za one koji su se nalazili u toku školovanja postavljalo se pitanje šta da rade, kuda da idu da bi produžili učenje i kako da idu kad se nema sredstava. Sve ove brige činile su svoje. Želeći da na njih dadu odgovor, u parku “Grot” (tako se tada zvao užički “Veliki park” koji je dobio poznato ime tek kad je izgrađen “Mali parčić” 1922. god) našli su se sasvim slučajno Tucović, Sreten Vukašinović i Tasa Milojević.
Tri zabrinuta đaka šetala su se parkom, tema razgovora se nikako nije menjala. Sva trojica su se saglasili da se skupštinsko rešenje ne može izmeniti. Ali im je bilo veoma teško pri pomisli da će taj “udarac” proći bez ikakva odgovora. Ne osvetiti njihovu dragu Realku, ne učiniti nešto što će bar podvući da ona nije nečujno “umrla”, to ih je strašno tištilo. – “Da istaknemo crnu zastavu”, predloži Dimitrije. – Crnu zastavu! Da, crnu zastavu. Složili su se da je ideja odlična, ništa drugo nije moglo izraziti tugu svih Užičana, naročito omladine, a u isto vreme i prosvetnu politiku Obrenovićke vlade. Žurnim koracima se otišlo u radnju kod “Lipe”. Zajednički drug i prijatelj, trgovački pomocnik Milan Turudić, brzo je retku mušteriju uslužio. Svi su džepovi istrešeni, Tucović je paket dobro gurnuo ispod košulje, bačen je jedan pogled na vlasnika Jelisija Gordića, i šmugnulo se napolje. Kao za inat, organi državne i opštinske vlasti svuda su se nalazili. Ako nešto može biti sigurno to je bilo ovog dana, da će “zaverenici” još pri samom pokušaju biti osujećeni, a surovost policijskih vlasti kralja Aleksandra Obrenovića bila je dobro poznata. Rešili su da sačekaju mrak. U međuvremenu su otišli kući Tase Milojevića. Brzo su našli motku, žicu kojom će pričvrstiti zastavu na jarbol, konac i iglu, ušli u dvorišnu sobu, okrenuli bravu i prišli poslu. Dok su Tucovic i Milojevic šili, Vukašinovic je stihove sastavljao. Njegova je mašta išla isto tako brzo, kao i krojačka igla u rukama drugara (Vukašinovic je tek bio maturirao). “Mislim da sam gotov” rekao je svojim drugovima i počeo da čita:
“Ovde, na vidiku,
Svet nek’ vidi ceo
Lovor venac što mu
četvrtog se spleo!”
Dok je Tucović izustio “sjajno”, Milojević je, sav srećan, skočio da traži hartiju od koje će izrezati slova. Kad je i to obavljeno, kad su slova makazama “salivena”, pojavljuje se jedna nepredvidiva žena, Tasina tetka: “Nema više konca”, kaže, da bi se slova za zastavu pričvrstila. Brava je opet škljocnula. S malo brašna u šaci i jednim malim lončetom u drugoj ruci, Milojević se brzo vraća. Zastava “prkosa i žalosti” je bila gotova. Vruće letnje sunce je zalazilo (bio je 6 ili 7 avgust, bilo je usijano). Kao da je znalo, žurno je padalo iza užičkih brda. Kad se noć dobro spustila zaverenici su se uputili ka realci, vrata bila zaključana. Tucovi’, sa zavijenom zastavom pod miškom, i Vukašinović su se povukli. Milojević je ušao kroz jedan ne baš dobro zatvoren prozor, obišao zgradu i kroz nekoliko minuta vratio i dao Dimitriju ključ. Dimitrije je nestao u pomrčini. Ubrzo su uzbuđeni Milojević i Vukašinović na jednom tornju od Realke primeti crnu siluetu. Dok su se oni pitali da li im se to priviđa, Tucović se vratio, snažno ih zagrlio svojim dugačkim rukama, i tihim glasom saopštio: “Zastava je istaknuta, vrata su zaključana, ključ bačen, i sad možemo kući da idemo”. Otrčali su kućama. Noć je donela veliko uzbuđenje. U glavama mladih užičkih demonstranata stalno se preturalo pitanje, da li će ono “na vidiku” biti zaista dovoljno vidno, da li će ga svi Užičani, tj. cela Srbija i ceo svet jasno videti? Na crtežu užičke gimnazije iz Mitinog vremena vide se dva tornja sa predviđenim jarbolima za zastave. Mita je okačio protesnu zastavu na desnom “tornju” Realke.
Tasa Milojević je, u samu zoru, ustao da vidi kako zastava izgleda. Tasinom ocu, blagajniku Joviši, ovo izuzetno rano ustajanje njegova sina nije promaklo. Čim se Tasa vratio, počeo je da ga ispituje. Mesto radovanja, što je sin očekivao, za Jovišu to je bio grom iz vedra neba. Poznavajući do detalja inkvizitorske metode vladavine Obrenovićkog režima, Joviša Milojević je počeo da drhti od straha. Ne znajući šta da radi, a ne mogavši da se uzdrži od uzbuđenja, blagajnik, u ludom bezumlju, otrči do svoje sestre, g-đe Vukašinović. Iznenađena izgledom svoga brata, Vukašinovićka je počela da ga tužno ispituje. Drhtećim glasom brat je jedva sestri saopštio šta su njina deca uradila. Iznenađena do krajnosti, mati je hitro prišla krevetu svoga sina. Videći da nema kud, mladi maturant je ispričao celu stvar. Ali je stalno naglašavao i kleo se da ih niko nije primetio. Srećna i presrećna, Vukašinovicka je stala umirivati svoga preplašenog brata. Ali zastava je u prvo praskozorje bila primećena. Bela slova, na crnom polju, dobila su sasvim drugi izgled. Za gledaoce bila su od “čistoga” zlata. U stvari, čistota je bila posledica uzbuđenosti kod građana. Tucović i njegovi drugovi su bili među prvima da vide svoje delo. Ali pošto je Joviša bio obavešten o njinom postupku, a i inače da ne bi nekome upali u oči, oni nisu bili zajedno. O istaknutoj zastavi i njenom “zlatnom”- natpisu, brzo je saznala cela varoš. Za malo Užice vest je bila velika, ogromna. Zato je i staro i mlado požurilo da vidi “neverovatno” čudo. Među radoznalima ubrzo se našao i načelnik Zotović, veoma iznenađen i uzbuđen. Osam sati je otkucao sat na Sabornoj crkvi, a “poziv na uzbunu” još sa zgrade nije bio skinut. Po Zotovićevom mišljenju, vinovnik je bio niko drugi nego Petrović, vršilac dužnosti direktora realke. Jer kad ne bi bilo tako, zar on ne bi već odavno skinuo zastavu? Svojim dhrtanjem Zotović je uzbuđenje građana doterao do kulminacije. Sumnjičenja su se sve više širila. Saslušavanja su počela od reda. Privođen mu je tu na licu mesta, kako je ko hvatan. No kad mu je zastava doneta, pošto su vrata od tavana bila obijena, morao je i sam uvideti, da od zlata nema ni traga. Ipak je produžio da saslušava. Posle nekoliko dana stalnog ispitivanja, krug sumnjivih se sve više sužavao. Na kraju, “taj se krug tačno poklopio s malim školskim reonom”. U centru reona nalazili su se Tucović-Vukašinović-Milojević. Da li je sumnja na njih pala zato što ih je neko video ili zato što se Joviša Milojević, da bi sebi olakšao, nekome poverio, na to je pitanje odgovor nikada nije dobijen. Bilo jedno ili drugo, trojka je smatrana za vinovnika. Prilikom saslušanja, Vukašinovićevi i Milojevićevi roditelji, iako su znali istinu o zastavi, ipak su svaku sumnju od svoje dece odbili. Prota Jevrem Tucović, naprotiv, nije ništa znao. I ne samo da ništa nije znao, nego mu se, za čudo, pričinilo da toga dana i večeri njegov sin nije nikud od kuće išao. Zato je on najenergičnije svoga sina uzeo u zaštitu. Preduhitren izjavom svoga oca kod opasnog načelnika, Dimitrije Tucović se našao u velikoj neprilici. Kazati istinu, pošto je otac dao drugi iskaz, nije mogao. Ne kazati istinu, takođe mu je bilo teško, jer to nije odgovaralo njegovom karakteru. Posle malo kolebanja, mladi Dimitrije se obratio svome ocu i upitao ga za savet. Prota Jevrem, posle malog uzbuđenja i griže savesti, naredio je sinu, da ipak pred školskim vlastima, za sebe lično, kaže istinu. Dimitrije je pred direktorom sve o sebi izneo od prve do poslednje stvari. Ipak, direktor Petrović, i pored priznanja, u zapisnik je uneo: “Posle svestranog izviđanja ustanovljujem, da ni jedan od učenika nije učestvovao u isticanju zastave.”
Završiću ovu priču hronologijom dela Dimitrija Tucovića posebno zbog mlađih naraštaja. Kad se 1901. godine obnavljalo Beogradsko radničko društvo, Tucović ponovo formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. Nastojao je da stvori moderne sindikate. Godine 1902. organizovao je demonstracije studenata u Senatu protiv Nikole Pašića. Uz pomoć Tucovića i Dragovića, obnavlja se raniji “Odbor za vođstvo pokreta” i stvara “Centralni odbor”, koji je imao zadatak da sve pripremi za stvaranje partije. Tucović je bio na čelu martovskih demonstracija protiv kralja Aleksandra Obrenovića 5. marta 1903. godine. Nakon toga je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč. Posle majskog prevrata u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres srpske Socijal-demokratske partije. Njihov list, preko kojih su iznosili svoje ideje, se zvao “Radničke novine”, čiji je urednik bio Tucović. Na Drugom kongresu Radničkog saveza SSDP (1904. godine) Tucović je održao poseban referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je završio prava na Beogradskom univerzitetu sa odličnim uspehom.
Po povratku iz Berlina, ne stigavši da ostvari svoj san o doktoratu, posvećuje se radu u socijalističkom i radničkom pokretu (1908. godine) kao sekretar SSDP. Godine 1910. partija pokreće teorijski časopis “Borba”, čiji je glavni urednik takođe bio Tucović. Učestvovao je na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu iste godine i na njemu je održao značajan govor, u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijal-demokratije u nacionalnom pitanju, pogotovo o slučaju aneksije Bosne i Harcegovine. U polemici sa Karlom Rengerom odneo je pobedu i ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske monarhije i na stav austrougarske socijaldemokratije koja je podržavala svoju vladu.
Ako bi posmatrali stvari iz današnje perspektive moglo bi se zameriti Dimitriju Tucoviću to što se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko zauzimanje Albanije imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Albancima pripada jednako pravo za nezavisnošću, kao i drugim narodima Balkana.
Da li bila greška što se glavna ulica zove njegovim imenom? Jedno je sigurno bilo je i zaslužnijih Užičana, istorijski posmatrano. Da li je to bila politički ishitrena odluka? Ipak, bio je to jedan od zaslužanijih Zlatiboraca, pravo “zlatiborsko čedo” i danas se smatra jednim od velikana srpskog novinarstva, kao urednik Radničkih novina i Borbe. Srpska socijaldemokratska je pod Tucovićevim vođstvom bila “jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi”. Tucović je čitav život posvetio borbi za radnička i ljudska prava, ravnopravnost polova, opšte pravo glasa, socijalnu pravdu i građanske slobode u Kraljevini Srbiji. Neke od ideja za koje se on pionirski zalagao danas predstavljaju široko prihvaćene vrednosti u modernoj Srbiji. Danas se mnogi levičari, od socijaldemokrata do komunista, pozivaju na Dimitrija Tucovića kao svoju idejnu preteču. U Srbiji mnoge škole, knjižare i kulturno-umetničke ustanove nose njegovo ime. Godine 1973. je u produkciji Radiotelevizije Beograd snimljena biografska mini-serija “Dimitrije Tucović”, u kojoj je naslovnu ulogu tumačio Ljubiša Samardžić.
[1] Đorđević je bio predsednik beogradske opštine 1884-1888, a ministar prosvete i privrede 1888. godine u vladi Nikole Hristića. Potom prelazi u diplomatiju kao poslanik Srbije u Atini od 1891. i u Carigradu od 1894. godine, gde je doprineo postavljanju srpskih vladika u Makedoniji. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Predsednik je vlade i ministar inostranih dela od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900 godine. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandra Dragom Mašin.
