Dovarje, Dovarjaši i podbrežni Begluk

910

Tu kod raskrnice kod Narodnog Muzeja, gde ulica Nikole Pašića deli Dovarje i Begluk od dela Užica zv. “Lipa”, užička glavna ulica Dimitrija Tucovića kreće uzbrdicom i prostire se do na vrh užiškog brda Dovarje, tu gde počinje deo grada zvan Krčagovo, nekadašnja najveća mesna zajednica u Titovoj Jugoslaviji, ona se uliva u ulicu takođe glavnu, Miloša Obrenovića. Dovarje započinje kod solitera zv. “Šarulja” i zauzima prostor do podbrežja ispod groblja istoimenog naziva. Kad se stigne tu na pola glavne ulice, koja pripada uzbrdici Dovarja, kod nekadašnje Ćitove kovačnice i Dovarjaške česme ili novije nekadašnjeg rok kafea “Pikadilija”, desno se odvaja Železnička ulica. Sledeća ulica koja se odvaja je Riste Tešića. U toj ulici u starom Užicu bila je Ristina kuća, kuća prvog srpskog ekologa. Treća ulica se na Dovarju odvaja i ide do kapele groblja. Četvrta koja se zajedno odvaja na rskrsnici kod spomenika zove se Banjička i razdvaja deo Užica Dovarje od Krčagova. Ulice Železnička i Riste Tešića se spajaju iznad Begluka, na kome se nalazi Gradski stadion istoimenog imena. Begluk je pribrežeje Dovarja i zauzima prostor gde je danas kafana “Ćira”, sve do prostora gde je benzinska pumpa do keja Đetinje. Najveći deo ovog dela Užica čine Železnička, ul. Riste Tešića i ravnica pribrežja Begluka sve do „Sevap siti“ solitera i pešačkog prelaza preko magistrale i Đetinje, koji vodi do Hale sportova u Velikom parku.

“A, tamo u Begluku, u tom istom trenutku, uz bučan tutanj i punu paru, okićen zastavicama, cvećem, pesmom, muzikom i bezbrojnim radosnim uzvicima okupljenog sveta, ulazio je iz klanca prvi voz, ne prekidajući svoj dugi signal. Jedan stariji čovek, sav znojav, trčeći zadihano u pravcu stanice, bacio je kapu uvis i razdragano vikao: “Ura, ljudi!… Vezaše jednom i Užice za Jevropu! Iz osnova se menjao čitav život pribrežnog Begluka. Umesto žabljih večernjih horova, čaršiju će potresti pojedinačni, reski vrisci lokomotiva koje dolaze i odlaze…”

Uča Vergo, otkuca znak navoda i prestade da piše. Bio je prezadovoljan do sada, tako, u jednom dahu, nikada nije nešto napisao. Imao je osećaj kao da sve gleda na filmskom platnu. Da li zbog slatka od zlatnih dunja ili vode s prote Gavrila česme, da li zbog fotografija Lazića, prođe mu misao. Ustade i izađe na dvorišnu kapiju. Preko puta u dvorištu škole, pored biste partizanskog komandata, heroja sa Kadinjače, Dušana Jerkovića, igrali su se mali Užičani. Tiho reče sam sebi: “biće i oni zadovoljni”. Gledao je male prvake još nekoliko trenutaka, a onda se okrenu i vrati preko ulice u svoje dvorište u hlad kruške, željno udišući miris cveća, Užicu poznate “Vergovića bašte”.

Deo Dovarja pre izgranje banke, današnjeg muzeja
Deo Dovarja pre izgranje banke, današnjeg muzeja

Vrh brda, groblje i površina okolo je poznato užičko brdo, Dovarje. Ovo brdo je sve do 1947. godine bilo golo, nije bilo rastinja, osim voćnjaka sa leve strane. Tada je počelo pošumljavanje. Prvi koji su naselili ovo najpoznatije užičko brdo bili su Tankosići. U godinama posle Prvoga svetskoga rata na Dovarju retke su bile kuće, a najpoznatija je bila kuđa baba Anke, tu gde se sastaje ulica od Zavoda za zapošljavanje i one što ide paraleno sa ove strane Dovarja. Ona je imala sina harmonikaša, oficira i ćerku učiteljicu, koji su spadali u jednu od najobrazovanijih porodica ovoga dela grada. Imanje im je bilo gde je danas gradski stadion u Begluku, pa preko Đetinje.

Vidan Đenić 1969. u vreme kada se bavio sportom na železničkoj stanici u Begluku
Vidan Đenić 1969. u vreme kada se bavio sportom na železničkoj stanici u Begluku

Unuk baba Ankin, Vidan Đenić poznati užiški sportista atletičar, košarkaš, rukometaš završio Učiteljsku školu i postao jedan od najpoznatijih kremanskih učitelja. Kasnije kada je završio za sociologa, upoznali su ga svi užički pijanci, jer je radio u savetovalištu za alkoholičare. U pretposlednjoj zgradi, sa desne strane ulice uz Dovarje, bila je Neđova kafana, gde su se održavale “guslarske večeri” i u koju su dolazili mnogi Užičani, i oni koji nisu živeli na Dovarju. U poslednjoj zgradi bila je trgovinska radnja Zdravka Sretenovića.

Od druge polovine dvadesetih godina Dovarje se puni stanovništvom. Svi su se poznavali, družili i poštovali. Idući iz Krčagova, sa leve strane ulice bila je kuća Boža Radakovića, pa Ušendića kafana, stolarska radionica Šojića, kuća Krunića, Radišića kuća majke Miška Todorovića, na uglu Železničke ulice, gde je bila kovačnica Mihajla Ćitića, a u novije vreme kafić “Pikadili”. Na desnoj strani, preko puta, bila je samo jedna kuća, neke Milke Kapetanice, koju je većina predratnih Užičana – Dovarjaša zapantila po tome što je sama sebi nametnula obavezu da održava celu ulicu prema Dovarju od današnjeg muzeja, i radila to sa najvećim zadovoljstvom. Čak nije dozvoljavala da joj neko pomaže, nego je sama mela, svakodnevno, metlom, i kolovoz i trotoar. Iznad njene poveće kuće u kojoj je živela sama, nalazilo se nekoliko stabala šljiva, koje je deci dozvoljavala da beru, ali da ne lome grane.

Dovarje je pošumljeno tek posle drugog svetskog rata. Tu gde se danas se nalaze soliteri i deo atleska staza, bilo je imanje Blagoja Spasojevića, poreklom iz Bele Reke, koji je tu na početku današnje Železničke ulice podigao kuću sa dobrom baštom i voćnjakom. Pre toga je to zemljište bilo močvarno i obraslo šibljem. Blagoje je imao brata blizanca Radoja, koji je “ostao” na Zejtinliku. Bio je to vredan čovek. Pre nego je kupio imanje na Dovarju, nadničio je kod poznatih baštovana u Turici, obrađivao njihova imanja a noću noćivao na Žitnom pijacu, čuvajući njihove tezge na kojima su prodavali zeleniš. Nakon toga je stupio u žandarmeriju 7 godina. Po tadašnjim propisima morao je da bude 8 godina u žandarmeriji da bi stekao pravo da se oženi. Posle sedam godina zavođenja reda na seoskim vašerima, gde su česte svađe pretvarale u tuču na kojima nije samo upotrebljavane pesnice, motke i noževi, već i vatreno oružje, Blagoje je napustio žandarmeriju i otvorio kafanu u Adi. Sa kafanom je dobro radio, jer su tu prolazili seljaci iz Zbojštice, Drežnika, Ravni, Sirogojna, kada su dolazili ili se vraćali sa pijaca u Užicu. Kada je stigao prvi voz 1912. zaposlio se na železnici. Umro je 1944. godine. Njegova žena Hristina je iz porodice Bošković, čija je kuća “na boj”, bila tu gde je danas javna garaža. Njen otac je bio pisar kod poznatog užičkog advokata Đerasimovića, poznatog i po svom boemluku. Njegove kuće su bile gde je danas užički muzej. Hristina je završila Domaću radničku školu i bila poznata kao jedna od najboljih užičkih šnajderki. Kod nje su dolazile i “javne ženskinje” iz užičkih javnih kuća, kafane “Tri ključa” na carinskom mostu i hotela “Orjent”, preko puta železničke stanice u Begluku. Hristina ih se sećala kao izuzetno lepih žena.

Učiteljica Stanica Cana Mitrović
Učiteljica Stanica Cana Mitrović

Najpoznatije dete Blagoja i Hristine je Stanica, koja je dobila ime kao osmo žensko dete, zbog narodnog verovanaja da to ime utiče na usud da prestane rađanje ženske dece. Stanica – Cana se udala za učitelja Nenada Mitrovića, jednu od prvih zvezdi užičkog fudbala u koga se zaljubila u Beogradu za vreme zimskog raspusta, kada je videla njegovu sliku u novinama i pročitala da popularni golman BSK, a da je završio učiteljsku školu u Užicu. Posle dugog dopisivanja, venčali su se Užicu 1944. godine.

Učitelj Mitrović je službovao u Ljubišu a pošto je bio “Slobodin” golman, slali su džip po njega da bi dolazio na treninge i utakmice. On je bio taj koji je organizovao prve noćne fudbalske utakmice uz lučeve i baklje u užiškom kraju, koje su držali dečaci pored aut linije. Fudbalskog zanesenjaka, golmana bez premca, upamtilo je fudbalsko Užice. Upamćen je i kao duhoviti akter na čaršijskoj erskoj šega sceni. Tako je i omiljeni golman, uostalom kao i svaki pravi Užičanin, imao nadimak Amerikanac, a tako su ga nazvali jer se virtouzno poigravao takvom ulogom kad bi fudbalska družina odlučila da pravi komediju i veselje.

Nenad Mitrović, popularni golman, od Užičana zbog svetle puti i plave kose prozvan “Amerikanac”
Nenad Mitrović, popularni golman, od Užičana zbog svetle puti i plave kose prozvan “Amerikanac”

Zbog loših uslova i svoje nežne prirode, Nenad je počeo da poboljeva. U stasitog mladog čoveka uselila se strašna bolest toga vremena – tuberkuloza. Ni tada se nije odvajao od svoje druge velike ljubavi – od fudbala, iako bolan, dolazio je da gleda svoj tim. Razumno je čekao svoj kraj. Umro je ostavivši Užičane i fudbal, ostavivši Canu sa devojčicom od četiri godine, posle deset godina braka 1950. godine. Ostala je i uspomena u sećanjima na lepog gospostvenog Dovarjaša i van fudbalskog terena, u šetnji sa damom crne kose uz Đetinju. Njegov elegantan hod i vitku žensku figuru gospostveno i nežno obgrljenu njegovom rukom. Cana učiteljica je posle smrti muža radila u Ljubišu, Ravnima, Mačkatu, u Gajevima i 30 godina u Bioski. Doživela je da ima tri praunuke Hristinu, Jelisavetu, a trećoj nisu dali ime Stanica, već Sofija…

Do kuće Spasojevića na Dovarju je bilo još nekoliko kuća Vlatka Terzića opančara, koji je imao radnju uz Dovarje preko puta današnjeg muzeja. Do 1937. kada je naprvljena Narodna banka (danas muzej), tamo gde je desna zgrada, bilo je kuća Raca Đerasimovića, koji je držao kafanu posle rata “Šumadija”, ispod Megdana poznati “Truman”, iako je imao u kući kafanu i pekaru u prizemlju. Njih preuzima sa kompletnim invetarom Vladimir Jojić u ortakluku sa Milojem Petakovićem pred Prvi svetski rat. U rat su otišli zajedno, ali se samo vratio Jojić. Smrt ortaka mu je teško pala, pa je Miloševe sinove gledao kao svoju decu. Vlade je imao kuće i dvorište u koje se ulazilo iz Železničke ulice, danas gledajući baš uz Gradski stadion. Sa kafanom je nastavio da radi sve 1937. godine kada se Đerasimovića kuća ruši i na tom mestu zida zgrada Narodne banke (danas Muzej). Bio je poznat po tome koji je dangubnim gostima koji ništa nisu naručivali naplaćivao sedenje na stolicama. Sinovi njegovog ortaka Miloša, Cale i Dragan, nastaviće pod Jojićevim uticajem da se bave kafanskim poslom, držeće Hotel “Zlatibor”. Jedan od najstarijih Dovarjaša, koji nije želeo da mu pominjem ime u ovom tekstu, iako mi je nesebično pomagao, rekao mi je jednom prilikom: “Tu su živeli i bili najbogatiji u tom kraju varoši Dragan i Cale Petaković, čiji je bio Hotel “Zlatibor”. U Cala je bilo zaljubljeno mnogo užičkih devojaka, “iako bogati nisu bili nadmeni, bio je to jako fini svet”.

Ćitova kovačnica kod Dovarjaške česme
Ćitova kovačnica kod Dovarjaške česme

Sa desne strane uz Dovarje, kod Dovarjaške česme (bila kod Ćitove kovačnica), tu su i kuće učitelja Radonjića i njegove žene Milice. Imali su dvanestoro dece od kojih je ostalo njih šestoro: Ljubinka, Milorad – Pikula, jedan od užiških Belih orlova, Đurđa, Margita, Dragoslav – Pipo, najpoznatiji užički varioc i Boško Radonjić, onaj isti što je spremao atentat na Tita. Jedna od njihovih potomaka je i Slađa, udata za Miodraga Banovića, vlasnika preduzeća “Boneh” i nekadašnjeg suvlasnika TV5” Užice”. Slađa je jedno vreme bila vlasnica poznatiih užičkih prodavnice zdrave hrane “Bio dućan”. Na Dovarju je bila i kuća učitelja Radomira Aleksića.

Tu na Dovarju u staroj kući gde je današnji soliter Mikice arhitekte, koga su Užičani prozvali“Šarulja”, stanovao je učitelj Jevrem Čakarević. Svirao je violinu i gusle. Imao je vikedicu u Krčagovu, gde je danas pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić”, koja se zvala “Soko”. U vremenu između dva rata to je bio jedini objekat na tom mestu, koje je stvarno bilo za uživanje, jer je u blizini proticala čista Đetinja. Imao je baštu u kojoj je sadio luk i buraniju, koju su njegovi đaci plevili. Učio ih je pesme o Svetom Savi. Jevrem je imao sina Milutina, učitelja u Mačkatu i četiri ćerke. Milica je bila učiteljica udata na Kosovu; Ljubica, takođe učiteljica, poznati je učesnik Prvoga svetskoga rata; Kata profesor, udata za Radivoja Marijanovića, nekadašnjeg direktora Ekonomske škole i četvrta sestra – Ruža lekar u užičkoj bolnici.

Baš kod česme u lokalu, gde je godinama posle Drugog rata bila stolarska radnja Obrada Jojića, bila je “Jojina kafana”, više koje je bila firma “Labud”. Jedno vreme je ovu kafanu držala neka Jela, koju su zvali zbog imena kafane “Jela labudka”. Do ove kafane je bila pekara Sveta Stoića. Na samom ulazu u Železničku ulicu, preko puta česme, bila je kafana “Mali Pariz”. Valjda zato što je bila prostorno mala, uvek je bila puna. Ovu kafanu je držao Petko Savić. Posle rata je sa njom radio Dobrivoje Lazić, a posle njegove smrti njegova udovica Grozda.

Deo Dovarja gde se danas spajaju ulice Železnička i Riste Tešića, dole Železnička stanica a do Đetinje Ložionica sa okretnicom. Preko reke Zabučje sa Đavoljom stenom, ulica koja vodi u Veliki park i Adu.
Deo Dovarja gde se danas spajaju ulice Železnička i Riste Tešića, dole Železnička stanica a do Đetinje Ložionica sa okretnicom. Preko reke Zabučje sa Đavoljom stenom, ulica koja vodi u Veliki park i Adu

Na vrhu Dovarja, baš kada se ulazi iz sela Krčagova u Užice, postojala je stara kafana “Kod Đeda”, koju je držao Anđelko Đedo Marinković. Iako je Đedo nešto kasnije dao kafanu u zakup i otišo da bude bolničar u užičkoj bolnici, kafani je ostalo “Kod Đeda”. Ovu kafanu držali su Slavko Urošević, kome je pomagala supruga Milenka i najstarija ćerka Zorica koja je radila u šanku, kuvala kafe i prala čaše. Kafana postaje kafana Užičana koji su živeli u okolini. Tu su organizovane i zabave uz jelo i piće, organizovana je i lutrija uz harmoniku dugmetaru poznatoga užičkog harmonikaša Petka. U kafani su se upoznavali mladi i igrali igru zvanu “špacir”. “Na veći poslužavnik stave se bombone, čokolade, kolači i liciderska srca. Okupe se oko poslužavnika momci i devojke, momak koji odabere simpatiju, kupi joj određeni slatkiš. Ako joj pokloni “srce”, to je značilo nešto više od običnog simpatisanja. Kad počne kolo znalo se ko treba da ga povede i ko se hvata do kolovođe. Moj otac Slavko je kada dođe red na okretne igre, otvarao, sa poznatom damom iz toga kraja Šteficom Žunić, koja je bila udata za oficira, ali je brzo ostala udovica.” Pre dosta godina sam zabeležio sećanje Zorice, ćerke Slavka Uroševića: “U toku rata sve vojske su prolazile kroz našu kafanu, jer se tim putem išlo u kasarnu u Krčagovu. Na samom početku rata moj otac Slavko je odveden u zarobljeništvo, pa je sa kafanom nastavila da radi majka Milinka. Od svih vojski najgori su bili Bugari. Nikad nisu hteli popijeno da plate, kabadahijski su se ponašali, pa je majka često morala da zove policiju”. Tu je držao radnju i Drago šuster, a u Železničkoj ulici je postojao šuster Milun Pavlović iz Ade, koji je samo popravljao cipele i to ne samo đonove, “umeo je da popravi cipele i sa lica”.

Predratni, a tokom rata najpoznatiji, dovarjaški klinci Dule (Dušan Bogićević), Rile, Aco (Aco Dejović), Zvonko, Taćo, Krečko, Loker, Bota (Žunić, brat Spira Žunića posleratnog direktora “Cvete Dabić”), Vidan Senić, Dragan Bogdanović, Slobodan Jojić Žunja, Mitar i Ratko Pavlović. Vreme su najviše provodili igrajući fudbal, a uzori su im bili tada popularni užički fudbaleri Šone i Keblo, koji su takođe živeli na Dovarju.

Ulica Riste Tešića i nekadašnja kuća u kojoj je živeo sa porodicom šezdesetih godina 20. veka
Ulica Riste Tešića i nekadašnja kuća u kojoj je živeo sa porodicom šezdesetih godina 20. veka

Gore, na vrhu Dovarja, na kraju ulice Riste Tešića, sve do šezdesetih godina mladi su imali fudbalsko igralište koje se zvalo “Strm”, a bilo je nageto, što nimalo nije smetalo ondašnjim zaljubljenicima igre na dva gola. Dovarjaši su tu odmeravali veštinu sa Carinjašima, Koštičanima, Rosuljašima. Tu je bilo “vike i drke” sve do kasno u noć, gotovo svakodnevno, i leti i zimi. Odatle se, kroz veliki voćnjak, silazilo ka mostu koji je nekad bio na Đetinji, gde je sad prilaz “Partizanovom” objektu ukopanom u utrobu Zabučja. Tu je bilo Cicvarića imanje, kome je oduzeto za izgradnju stanova i proširenje groblja. Oni koji su dolazili iz sela jugoistočno od Užica peške, preprečavali su preko Cicvarića voćnjaka, a sa zapregom ili pod teretom išli putem, koji je i onda vodio pored sadašnje benzinske pumpe u Begluku.

Svi predratni “klinci” sa Dovarja, sa kojima sam razgovarao, zapamtili su posebno tuče, poznate “dvocevne i jednocevne praćke”. Zapamtili su takozvano “zvrcalo”, kad se u kaišu ili kanapu zavrti kamenica i u pogodnom trenutku pusti jedan kraj, kamen dobije ubrzanje gotovo kao puščani metak. “Teško onome koga pogodi, mogao je slomiti i bitnu kost, a kamoli čeonu.“ Pamtili su tuče između Carinjaša i Dovarjaša, koje su se događale na Vujića brdu i Adi, obično posle utakmica i Vašera. Najveća tuča se dogodila posle jednoga Prvoga maja, gde je sada most za fabriku oružja u tunelima, kada je bilo povređenih kao u pravoj bitci. U toj tučnjavi je kao gost “Dovarjaša” učestvovao poznati “tučaroš“ sa Terazija Bora Blagojević. U toku rata najpoznatiji užički tabadžija je bio šofer Obrad Šojić, a od 1947. pomenuti Aco Dejović.
Aco je bio idol mladim Dovarjašima, ne samo najjači, već i pravi lepotan. “Možda najlepši momak u Užicu, u ono vreme bez zaposlenja, Aco Dejović, jedan od žestokih momaka, koji je “delio” užičku čaršiju sa takođe popularnim “Pacurom”. Ovaj u centru, a Aco na Dovarju i periferiji.”

Brana u Velikom parku na čijem jezercetu je dovarjaške klince učio da plivaju Aco Dejović
Brana u Velikom parku na čijem jezercetu je dovarjaške klince učio da plivaju Aco Dejović

Svi Dovarjaši su morali da se kupaju i nauče da plivaju na brani u Velikom Parku. Teško onima koji nisu poslušali ovu njegovu nepisanu naredbu. Takođe je izdavao i ribarske dozvole – određivao gde ko sme da lovi i poput nekakog užičkog Robina Huda, bogatijim je najčešće uskraćivao dozvole, a siromašnima bio naklonjen. Aco je svirao gitaru što mu je među mladima donelo još veću popularnost. Vladalo je pravilo da ni jedan Dovarjaš nije smeo da pređe sam most na Carini sa devojkom iz tog dela varoši, a jedini je tome prkosio Aco Dejović”. Tvrdio je Vidan Đenić.

Na Dovarju, ulici “Železničkoj” naziv nije menjala nijedna nova vlast, najverovatnije što su u njoj stanovale, kupovali kuće ili gradili sopstvene brojne užičke železničarske porodice: Vulovići, Cvetići, Vitići, Dogandžići, Bućići, Subotići, Andrići. Z66imske dane deca sa Dovarja, zbog velikih mrazeva, provodili najčeće u kući, igrajući se dokono ili gledajući kroz rupice na zaleđenim prozorima prema železničkoj stanici, na lokomotive koje su pištale i ispuštale oblake pare, ili u pravcu Zabučja pokrivenog snegom, čeznući za suncem koje je brzo nestajalo “kao da ga je neko otimao i skrivao iza Zabučja”.

Tad je stanovništvo Dovarja većinom bilo siromašno i hranilo se oskudno. Dušan Bogdanović – Dule, Dovarjaš, jednom prilikom reče u Bobiciniom kafiću “Slanuši” 2002 godine: “Ja sam imao bogatog dedu po majci u Požegi, pa bi se često na trpezi našlo nešto slađe, ukusnije i masnije. Za vreme rata smo se preselili u kuću Vitomira Kovačevića na keju, dede Kovača što drži TV5. Kuća se i danas nalazi na keju kod železničkog mosta na Đetinji. Sećam se da sam svakodnevno sa porcijom odlazio do “Sokolane”, gde su bili bugarski vojnici, i tu čekao da oni obeduju i udele ono što im je preostajalo ili namenilo da se baci. A oda smo to donosili “kući”. Na ovaj izraz čika Vitomir je reagovao anegdotom “Izađe domaćin iz kuće nekim poslom, a za njim krene i pas. On se okrene i vikne mu “marš kući”, a kad se čovek vraća, vraća se u kuću. Dakle, pas se vraća kući, a čovek u kuću, u tome je razlika. Ko ide kući, a ko u kuću? Mi smo hranu po čika Vitomirovom donosili u kuću”.

Inače, Dule je rođen 1933. godine u kući “Pešića do Simovića” u Vidovdanskoj, u Klisuri, kada se krene od kuće Prohorova, ta kuća i danas postoji… “Tu je porodica Bogdanović živela dve godine, pa se preselila na Dovarje koje smatra “svojim pravim rodnim ognjištem”. Sada kao penzioner stanuje u “konzervi”, na Aleksića mostu. Tada, kada smo sedeli kod Bobice, je prokomentarisao:
„Jednom mi se pridružio neki gost i pitao me jesam li iz Užica. Odgovorih:
– Jesam.
– Svi vi tako kažete, Zašto?
– Ne znam šta kažu drugi, ja sam rođen u Klisuri, odrastao sam na Dovarju, stanujem kod Aleksića mosta, dolazim na šljivovicu u ovu kafanicu na Slanuši, pa da li sam iz Užica – izgleda da jesam…“
Pred rat su Dovarjaši gledali kompozicije sa vozovima koji su transportovali mobilisanu vojsku, iz kojih se čula setna pesma “Nežnost pusta”, praćena violinom.

Šta da kažem još o Dovarjašima? Svi koji su tu živeli su zaljubljenici u ovaj deo Užica. Događalo se da neki Dovarjaši nisu po dvadeset godina silazili u užičku čaršiju, dalje od Hotela “Pariz”. Voleli su da prave preglede koji su ostali zapisani po školskim sveskama u dovarjaškim kućama. Evo nekih od njih, koje je sačuvao Vidan Đenić:

– “U Železničkoj ulici je bilo ukupno 75 porodica sa ukupno 127. dece. Uglavnom sve “suvi” železničar. U ulici Riste Tešića njih 32 sa 64 dece; u Omladinskoj 7 porodica sa 20 dece; i Ljubiše Vesnića 8 porodica sa 19 dece. Ukupno 163 porodice sa 287. dece.

– Radnika sa Dovarja na železnici između dva rata, a i kasnije, bilo je 77, zanatlija van železnice 70, radnika bez kvalifikacije 29, zemljoradnika 4, nezposlenih 19, sa srednjom školom, bez železničara 103, učitelja 21, popova 1, policajac 1, fakultetlija 36, oficira 12, muzičara i pevača 8, nosača 2, čistača obuće 1, pekara 4, ukupno 5 idući od Muzeja, vunovlačara 1, kovača 1, kamenorezaca 1, kafana 6, poličara 3 i invalida 2.

Kada je posle Drugog sv. rata napravljen stadion u Begluku, Dovarjašima je to bilo kao dvorište, odatle su ponikli mnogi najbolji užički fudbaleri
Kada je posle Drugog sv. rata napravljen stadion u Begluku, Dovarjašima je to bilo kao dvorište, odatle su ponikli mnogi najbolji užički fudbaleri

– U delu sadašnje ulice od Muzeja, koja pripada Dovarju, imali su radnje Sveto Stojić, pekar, Obrad Šojić, stolar, Ratomir Nikolić, opančar, čiji sin Tatomir je bio poznati muzičar koji je obučavo brojne duvačke orkestre, osvajače brojnih prvih mesta u Guči; Bogomir Đurić, trgovac, Ivan Marsilije, zidar, Franjo Coklin, vozač, Drago Vuletić, violinista, Dobrosav Rakić, moler, Dragi Ristanović i Bude Ušendić kafedžije, Ruža Čakarević, školski lekar, Leko Lazić, stolar, Milenko Savić, opančar, Marjan Petaković, trgovac, zatim Milosav, kovač, jedan vunar, Blagoje Zečević, pekar…

– Dovarjaša koji su se aktivno bavili sportom između dva rata a i posle, ima ukupno 31. Najpoznatiji su: Aleksandar Vulović Keblo, Vitići, Milan, Marko i Dragoljub, dvojica Ćetenovića, Novak Nikitović, Nenad Mitrović, Zvonko Radišić, Srbo Nikolić, Dušan Bogdanović.“

Nastavljena je statistika i posle rata:
„- Poginulih u ratu 11, jednog zaklali četnici, 8 poginulih u partizanima, 1 u četnicima, 2 streljali Nemci, 4 partizani, umrli od posledica rata 2, u zarobljeništvu bili 3, od kojih se jedan vratio. Bilo je 35 udovica, a samo su se njih dve preudale. Od svih žena samo je njih 6 bilo u radnom odnosu. Od stranih državljana bila je jedna porodica Rusina, 1 Nemac, 1 Slovenac. Pre 1941. nijedan Dovarjaš nije živeo u inostranstvu. Posle Drugog svetskog rata pobegli su: Dragan Bogdanović, Momčilo Petrović, Miodrag Dejović, Tadija i Mišo Lazić. Iz političkih razloga suđeno je šestorici, a za krađu desetorici.”
Sećam se, imao sam 11 godina, kada je popularni dovarjaš Tadija Lazić emigrirao u inostranstvo, prvo u logor u Italiji, a zatim u Ameriku. Bio je jedan od najboljih užičkih gimnastičara, izgledao je sa svojom plavkastom kovrdžavom kosom i muževnim licem, atletskom građom u levis farmerkma, kožnoj rokerici model pedesetih godina, kaubojskim čizmicama, kao da je izašao iz popularnog američkog rokenrol filma “Divljak” sa Marlon Brandom u glavnoj ulozi. Nosio je i prkosio komunizmu, za ono vreme poprilično nepopularan, zlatan lančić sa krstićem i na desnoj ruci masivnu zlatnu narukvicu sa pločicom. Kao sportista veoma je poštovao moga oca Vlajka i često navraćao u našu kuću, pa nam je kao odličan električar pred svoj odlazak renovirao struju u kući. Krajem osamdesetih se pojavio u Užicu. Taksi se zaustavio pred našom kućom, jednog letnjeg popodneva meni odnekud poznati gospodin je ušao u naše dvorište, pitao me o deci moga pokojnog čiče Đorđa Lazovića i predao mi najke za njih. Raspitivao se o našoj porodici i o mome ocu. Veoma se ražalostio kada je čuo da je umro, mene je poznao po štakama. Pružio mi je 50 dolara i rekao da se negde zabavim sa društvom, kao da je i on tu, jer žuri u Beograd na avion. To je bio moj poslednji susret sa popularnim dovarjašem Tadijom Lazićem.

Dovrajaš sociolog Vidan Đenić je rekao: “Dovarjaši su se doselili ‘odnekud’, nijedan nije starosedelac, prastari Užičanin. Ali su status pravih Užičana stekli živeći ovde i radeći, pa s ponosom nose, takoreći, užički počasni naziv – ‘Dovarjaši’.“