Када се доста Ужичана укључи са својим коментарима на Фејсбуку, много се сазна. Пре неки дан, кадa сам објавио фотографију мога пок. оца Влајка, с почетка седамдесетих година 20. века, дела Главне улице, првог асfалтирања, на којој је лево Блок “Ц” данас, а десно срушени део Ужица, где се данас налази налази Блок “Липа”, с највећим солитерима у граду, коментарисало је много Ужичана из старих породица: Видан Ђенић, Радован Витезовић, Владислав Полић, Микица Јевтић, новинарка Мирјана Петровић, Мишо Ђуровић, Владан Павловић, Илија Рољ, Јадранка Јанковић. Сада сви заједно можемо да уз фотографију ове посластичарнице, дамо и причицу… Да се незаборави.
На “Липи”, шездесетих и седамдесетих година 20. века, биле су две посластичарнице, удаљене једна од друге непуних 40 метара – “Опатија”, власника Стојана Стојановског из Македоније, и “Јадран”, коју су држали Горанци. На самом десном ћошку улице која води према Цркви (данас “Ускоковићев пролаз”), биле су две старе куће из 19. века које су припадале и тада познатим ужичким породицама Орловићима, чији је директни потомак пензионерка госпођа Мима Орловић, некад професор учитељске школе и данас живи у Београду(?). Уз Орловића “Хан” била је кућа у којој је одрастао писац Мита Ускоковић, “Ускоковића кућа”. У то време кад је настала фотографија, први локал на самом ћошку припадао је познатој ужичкој породици Полић. У следећем локалу је била посластичарница “Јадран”, у следећој кући у локалу десно од “Јадрана” била је шнајдерска радња Чанчара из Коштице. Даље су се ређале занатлије сајџија Кончар, опанчарско-сарачка радња коју су држали Љубица и Гвозден Даниловић. Живели су у Вишеграду, па се шездесетих вратили у Ужице. Њихов син Милан власник је кафеа “Црни појас”, а унук до кафеа има мењачцницу.
“Пеливани су држали посластичарницу Јадран”, што значи да су власници изучили послатичарски занат код познатог Пеливана у Београду. Пеливанство је облик рвања карактеристичан за Косово и Македонију, али се често среће и у Санџаку. Сама реч “пеливан” потиче од персијске речи пелеван што значи јунак. Код нас је ова реч добила двојако значење: шире, које означава човека изванредних физичких способности, и уже, човек који се бави специфичним народним обликом рвања. У Драгашу, одакле су потицали ужички “пеливани”, и дан данас се одржавају такмичења у овој вештини, од које је настао сленг за горанске посластичарнице. Мишо Ђуровић, чији је отац “Ћуре” близу држао ташнерску радњу, каже да је Владе Полић највише запамтио. Имао протекцију код Микија. “Нама по корнет сладоледа, а Владу Полићу пуна шерпа!” А због те шерпе у овом приповедању сазнасмо да су власници ужичке посластичарнице “Јадран” били Турсељи Исмаил и његов брат Шаћир. Код њих су радили три брата Горанца из Драгаша: Џафар, Нурија и Имет – Шеке. Ужичани су једнога “високог” звали “Мики”, који је најчешћеи радио у посластичарници, па отуда и оно: “Код Микија на баклаве”. Касније, када је грађен блок “Златибор” и овај део града порушен, а “Јадран” је пресељен у монтажни објекат испод блока “Златибор”. У тим привременим објектима су били и златар “Лекај” (ту су купљене бурме када сам се женио) и Радио клуб “Ацо Вучковић”, према Жутим зградама, у близини тада популарног Симетовог кафића “Топ”. Касније су држали локал сладолед лимунада на старој Аутобуској станици поред Нинка. С доласком Милошевића на власт у нетрпељивости према Шиптарима и слабог разиковања од стране неких из Ужица, шта је Шиптар, а шта Горанац, исти су им лупали излоге на радњама, тако су и они са свим осталим Горанцима нестали из Ужица.
У то време с краја шездесетих и почетка седамдесетих тада клинци, основци Илија Рољ и Павловић Владан Љуца се сећају, Илија: “Сећам се да је радио један висок (за мене) као бандера, имао је шаке као лопате. Али сам више волео ту да једем колаче”. Љуца: -“А на ћошку, где су сад степенице према цркви, била је она ниска посластичара, где је радио онај тип од два метра, стално је сагнут, јер није могао да се исправи, а имао је шаке ко лопате. Уживо сам да му наручим ћетен алву, а он са оним његовим шакетинама стави ми у фишек. А грчке баклаве за понети, док сам ишао у школу, сав се залепим.”
Јадранка се сећа да је често са баком ишла код њене пријатељице у двориште иза посластичарнице: “И док су њих две ћакулале, наравно, ја сам посматрала посластичаре у белом… Носили су на ногама “Јапанке”… сва устрептала, једва сам чекала када ће да развлаче ону дивну масу дугиних боја, масу за чибуке и свилене бомбоне. Знала сам да ћу добити велику шећерну лушу”.
Мирјана Петровић се сећа да је близини посластичарнице “Јадрана” била је опанчарска радња њеног покојног тече и тетке, Даниловића. “Ту ме мама остављала док купује на пијацу. Правили су црвене опанчиће или балетанке за девојчице. Ми клинци из тог дела ‘Липе’ смо се славно тукли, ми ‘официрци’ са ‘севојњацима’, Омладинска против Блока ‘Ц’. Мене је једном покојни Сава Киген држао у пролазу као таоца, док се не предају неки официрци, на крају сам се зарозала од страха и плача, па ме пустио… А камењем, кога је било у изобиљу иза ‘официрске’ зграде, гађала сам све који прођу капију од Обрада столара, према диспанзеру. Ха, какви ратни дани!”
И мени као и Мирјани сећања навиру, сећам се опанчића. У опанчарској радњи Даниловића сам куповао каише за панталоне и још неке ситнице. Сећам се и битака. Ратовале су и “Жуте зграде” са оним зградама код стадиона. Једном приликом ја био у дворишту у Омладинској 28, када ме погодио плоткаст камени и разбио ми главу… Како да заборавим?
Љуца критикује: “Кад је рушилачка хорда почела да чисти Главну улицу, прво је страдао ‘Избор’, па редом и ‘Опатија’ и настала је она рујина од ‘Белог двора’, па после ‘Црна дама’ на чијем си 17. спрату ти започео твоју успешну каријеру тј. ТВ5. А онда ‘Лепа Брена’, па и њен ‘Гадни грех’ (“Слатки грех”), па она рујина од тржишног центра. ‘Ла Париз’, који зврји ко нека аветиња…
Ове фотографије некадашњег Ужица су пуне градске историје. Дивно је што размењујемо сећања и податке о граду и људима. Све записујем ради будућих клинаца, да сазнају понешто о свом граду и прецима.
