Kada se dosta Užičana uključi sa svojim komentarima na Fejsbuku, mnogo se sazna. Pre neki dan, kada sam objavio fotografiju moga pok. oca Vlajka, s početka sedamdesetih godina 20. veka, dela Glavne ulice, prvog asfaltiranja, na kojoj je levo Blok “C” danas, a desno srušeni deo Užica, gde se danas nalazi nalazi Blok “Lipa”, s najvećim soliterima u gradu, komentarisalo je mnogo Užičana iz starih porodica: Vidan Đenić, Radovan Vitezović, Vladislav Polić, Mikica Jevtić, novinarka Mirjana Petrović, Mišo Đurović, Vladan Pavlović, Ilija Rolj, Jadranka Janković. Sada svi zajedno možemo da uz fotografiju ove poslastičarnice, damo i pričicu… Da se nezaboravi.
Na “Lipi”, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, bile su dve poslastičarnice, udaljene jedna od druge nepunih 40 metara – “Opatija”, vlasnika Stojana Stojanovskog iz Makedonije, i “Jadran”, koju su držali Goranci. Na samom desnom ćošku ulice koja vodi prema Crkvi (danas “Uskokovićev prolaz”), bile su dve stare kuće iz 19. veka koje su pripadale i tada poznatim užičkim porodicama Orlovićima, čiji je direktni potomak penzionerka gospođa Mima Orlović, nekad profesor učiteljske škole i danas živi u Beogradu(?). Uz Orlovića “Han” bila je kuća u kojoj je odrastao pisac Mita Uskoković, “Uskokovića kuća”. U to vreme kad je nastala fotografija, prvi lokal na samom ćošku pripadao je poznatoj užičkoj porodici Polić. U sledećem lokalu je bila poslastičarnica “Jadran”, u sledećoj kući u lokalu desno od “Jadrana” bila je šnajderska radnja Čančara iz Koštice. Dalje su se ređale zanatlije sajdžija Končar, opančarsko-saračka radnja koju su držali Ljubica i Gvozden Danilović. Živeli su u Višegradu, pa se šezdesetih vratili u Užice. Njihov sin Milan vlasnik je kafea “Crni pojas”, a unuk do kafea ima menjačcnicu.
“Pelivani su držali poslastičarnicu Jadran”, što znači da su vlasnici izučili poslatičarski zanat kod poznatog Pelivana u Beogradu. Pelivanstvo je oblik rvanja karakterističan za Kosovo i Makedoniju, ali se često sreće i u Sandžaku. Sama reč “pelivan” potiče od persijske reči pelevan što znači junak. Kod nas je ova reč dobila dvojako značenje: šire, koje označava čoveka izvanrednih fizičkih sposobnosti, i uže, čovek koji se bavi specifičnim narodnim oblikom rvanja. U Dragašu, odakle su poticali užički “pelivani”, i dan danas se održavaju takmičenja u ovoj veštini, od koje je nastao sleng za goranske poslastičarnice. Mišo Đurović, čiji je otac “Ćure” blizu držao tašnersku radnju, kaže da je Vlade Polić najviše zapamtio. Imao protekciju kod Mikija. “Nama po kornet sladoleda, a Vladu Poliću puna šerpa!” A zbog te šerpe u ovom pripovedanju saznasmo da su vlasnici užičke poslastičarnice “Jadran” bili Turselji Ismail i njegov brat Šaćir. Kod njih su radili tri brata Goranca iz Dragaša: Džafar, Nurija i Imet – Šeke. Užičani su jednoga “visokog” zvali “Miki”, koji je najčešćei radio u poslastičarnici, pa otuda i ono: “Kod Mikija na baklave”. Kasnije, kada je građen blok “Zlatibor” i ovaj deo grada porušen, a “Jadran” je preseljen u montažni objekat ispod bloka “Zlatibor”. U tim privremenim objektima su bili i zlatar “Lekaj” (tu su kupljene burme kada sam se ženio) i Radio klub “Aco Vučković”, prema Žutim zgradama, u blizini tada popularnog Simetovog kafića “Top”. Kasnije su držali lokal sladoled limunada na staroj Autobuskoj stanici pored Ninka. S dolaskom Miloševića na vlast u netrpeljivosti prema Šiptarima i slabog razikovanja od strane nekih iz Užica, šta je Šiptar, a šta Goranac, isti su im lupali izloge na radnjama, tako su i oni sa svim ostalim Gorancima nestali iz Užica.
U to vreme s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih tada klinci, osnovci Ilija Rolj i Pavlović Vladan Ljuca se sećaju, Ilija: “Sećam se da je radio jedan visok (za mene) kao bandera, imao je šake kao lopate. Ali sam više voleo tu da jedem kolače”. Ljuca: -“A na ćošku, gde su sad stepenice prema crkvi, bila je ona niska poslastičara, gde je radio onaj tip od dva metra, stalno je sagnut, jer nije mogao da se ispravi, a imao je šake ko lopate. Uživo sam da mu naručim ćeten alvu, a on sa onim njegovim šaketinama stavi mi u fišek. A grčke baklave za poneti, dok sam išao u školu, sav se zalepim.”
Jadranka se seća da je često sa bakom išla kod njene prijateljice u dvorište iza poslastičarnice: “I dok su njih dve ćakulale, naravno, ja sam posmatrala poslastičare u belom… Nosili su na nogama “Japanke”… sva ustreptala, jedva sam čekala kada će da razvlače onu divnu masu duginih boja, masu za čibuke i svilene bombone. Znala sam da ću dobiti veliku šećernu lušu”.
Mirjana Petrović se seća da je blizini poslastičarnice “Jadrana” bila je opančarska radnja njenog pokojnog teče i tetke, Danilovića. “Tu me mama ostavljala dok kupuje na pijacu. Pravili su crvene opančiće ili baletanke za devojčice. Mi klinci iz tog dela ‘Lipe’ smo se slavno tukli, mi ‘oficirci’ sa ‘sevojnjacima’, Omladinska protiv Bloka ‘C’. Mene je jednom pokojni Sava Kigen držao u prolazu kao taoca, dok se ne predaju neki oficirci, na kraju sam se zarozala od straha i plača, pa me pustio… A kamenjem, koga je bilo u izobilju iza ‘oficirske’ zgrade, gađala sam sve koji prođu kapiju od Obrada stolara, prema dispanzeru. Ha, kakvi ratni dani!”
I meni kao i Mirjani sećanja naviru, sećam se opančića. U opančarskoj radnji Danilovića sam kupovao kaiše za pantalone i još neke sitnice. Sećam se i bitaka. Ratovale su i “Žute zgrade” sa onim zgradama kod stadiona. Jednom prilikom ja bio u dvorištu u Omladinskoj 28, kada me pogodio plotkast kameni i razbio mi glavu… Kako da zaboravim?
Ljuca kritikuje: “Kad je rušilačka horda počela da čisti Glavnu ulicu, prvo je stradao ‘Izbor’, pa redom i ‘Opatija’ i nastala je ona rujina od ‘Belog dvora’, pa posle ‘Crna dama’ na čijem si 17. spratu ti započeo tvoju uspešnu karijeru tj. TV5. A onda ‘Lepa Brena’, pa i njen ‘Gadni greh’ (“Slatki greh”), pa ona rujina od tržišnog centra. ‘La Pariz’, koji zvrji ko neka avetinja…
Ove fotografije nekadašnjeg Užica su pune gradske istorije. Divno je što razmenjujemo sećanja i podatke o gradu i ljudima. Sve zapisujem radi budućih klinaca, da saznaju ponešto o svom gradu i precima.
