Есеј о ужичким зимским превозним срествима
Идемо у Старо Ужице, зима је. Коњи вуку саонице и употпуњавају зимску идилу Ужица животним и веселим звуком прапораца. Данас је немогуће видети у Ужицу коња како вуче саонице и има ту огрлицу око врата на којој су прапорци. Прекрасан је то звук. Некада су коришћени као саставни део коњске опреме или снежних санки. То су обичне шупље лимене лоптице са металном куглицом, која се слободно креће у унутрашњости. Куглице су повезане као венац и закачене на кожни кајиш. Данас се прапорци на рамену са дршком обично користе у оркестру, када се изводе зимске новогодишње песме. На улицама Ужица су се прапорци могли чути зими до касних седамдесетих година 20. века.
Саонице су дрвена направа за наједноставнији начин превоза људи и робе по снегу и леду. Њихови саоници не иду по снегу, него по тањом слоју воде која настаје трењем. Ко вуче санке не повлачи њихову тежину и натоварени терет, већ мањи број килограма. Израчунато је да коњ упрегнут у санке тешке 15 килограма, с путником тешким седамдесет килограма, заправо вуче тежину од око 1,8 килограма. Постоји много врста за превоз терета и људи, али ужичке су нешто посебно. Уствари, све ужичке направе служе за нешто посебно, о томе ћу вам приповедати, о тим посебностима нашега Ужица. Највећи број власника саоница, овог прилично масовног зимског возила, чинили су ужички сељаци, који би се обично суботом са околних брда спуштали у варош, због пијаце и пазара. Те сеоске санке, које су оргинално изгледале, обично су вукла два коња. Градске саонице су обично мењале зими фијакере и разликовале су се.
Ко је осмислио ужичке шлицуге?
Било је то негде пред крај прве деценије 20. века. Профа у ужичкој Гимназији Добра Ружић је основао још пред крај 19. века друштво клизача и уредио клизалиште на беглучкој бари (Ту се данас налази градски стадион назван “Беглук”). Те прве ужичке клизаче је на слеђеној “Беглучкој бари” из године у годину посматрао је младић с Ракиског пијаца Перо Аврамовић Чикириз иначе ливац.
Јединствена фотографија с краја 19 века. Због оца каменоресца, иако није имао везе са његовим занатом, носио је тај надимак. Турски назив за каменоресца је “чикириз”. Перо са својим скромним приходима није могао ни да помисли да купи скупе шли-шуа клизаљке, које су се продавале у специјалним продавницама у Београду, Загребу и Љубљани, па је почео да смишља како да то “ћересло” направи… Безброј пута је Перо уз помоћ свог ливачког знања, сам направио неки свој облик металних клизаљки.
Затим је Перо закључио да би за стабилност стопала потребно израдити полуовалне дрвене саонике, дужине и упола ширине људских стопала, кроз чију би се средину причврстила танка, метална опруга, тј. потков који се после преселио на поткованице и бобове. Перо је затим дошао на идеју да предњу страну овог поткова савије као нос на опанку, и да као ослонац за пету савије овај оков под оштрим, правим углом. После овога једини проблем му је био како да свој изум причврсти уз ногу. Прошло је доста времена док није дошао до једноставног, али генијалног решења. На крају предњег дела савијеног поткова избуши једну малу рупу, што је учинио и позади на повијеном делу иза пете, у висини чукља ноге и провукао кроз њих канап. Намотавањем овог канапа у пределу риса урадио је помоћу два заобљена дрвцета, од којих је свако било отприлике величине преполовљене оловке.
Дошло је време за пробу, “шли-шуа” клизаљки, млади Аврамовић их је пажљиво прегледао и закључи да ниједним својим детаљом не личе на познати узорак. За нестрпљивог Пера Чикириза, Беглук је био далеко, па је пробе својих шлицуга започео у близини своје куће, у залеђеним царинским сокацима. Брзо је приметио да за његове шлицуге није потребан тај специјалан лед, па је у свом дечачком жару “одпичио” до оближњег Мариног брега, Абиције и Сарића Осоја… на Беглук више није ни ишао. Наравно, Ужичани су се ишћуђавали млађаном Чикиризу, који је просто сам од себе летео ужичким сокацима. Убрзо су Перове шлицуге постале толико популарне, па их је уз помоћ ручног рада и ужичких ковача, имала сва ужичка младеж. Тако је Ужице добило најоргиналније клизаљке зв. “шлицуге” на читавој земаљској кугли, које изузев вароши на Ђетињи није имао ниједан други град. Све до почетка осамдесетих година 20. века ужичке шлицуге су биле омиљено превозно средство и зимска занимација ужичке младежи. А онда су се полако преселиле у ненаписану историју Ужица, коју после четрдесет година свакодневно записујем.
Поткованице
Захваљујући чињеници што је старо Ужице у својој непосредној околини, на прилазним друмовима и сеоским путевима које су водиле у варош, обиловало низом падина и погодних стрмих улица, санкање је било свима доступно. У старом Ужицу се називало Лигурање. Лигуре тј. санке биле су направљене од дрвета, а поткови њихових саоника од танких челичних шина, па су их тридесетих година 20. века назвали поткованицама. Неки из старих ужичких породица кажу: “Немој да сметнеш с ума, Поткованице су до Сарића осоја, Теразија, доње Поре, а одатле па навише су ‘лигуре’. “Варошка направа су ‘поткованице’ а направе из околних села су ‘лигуре’ које нису имале поткове “… Лигуре су обично биле израђене рукама самих власника, док су оне финије “поткованице” правили у бројним самарџиским радњама. За њихову израду биле су потребне три мале даске, две краће и уже за два одговарајућа саоника и једна шира, нешто дужа, намењена за удобно седиште возача. Завршна обрада овог зимског оргиналног возила вршена је у ковачким радионицама на Табани, најчешће у Пујдовој ковачници, који је био прави специјалиста за “уградњу” поткова. Они који су једноставно обожавали своје поткованице су своје саонике металним алкама, које су приликом сваког спуста производиле веома пријатан звук. Неки од њих су стављали и прапорцен који су такође пријатно звецкалин употпуњујући ужичку зимску идилу.
У Ужицу се догоди још увек она права зима, коју зовемо “зимска идила”. Највероватније и због тога имам вољу да допуним причу о поткованицама…
Мислим да уз фотографије Сретена Вуковића и Мија Дробњаковића, племенитих Ужичана, могу толико да вам кажем, да ако сте талентовани за столарију можете да се усудите да направите “ужичке поткованице”. Али, пре тога да вам “прочитам” писамце Иване Стајић, која је сликала течу Сретена и поткованице које чува и дан данас, доле код Ђетиње у породичној староужичкој кући, преко пута Прве основне школе:
“Поткованице мога теча, са све течом. Поткови ковани код Пујда, ледњаци, предња подвозница од боба. Анегдота: пође Сретен једне ноћи да се вози низ Росуље, па сретне комшију Златка Пејативића (Златко је син староужичког кафеџије Павла Пејата, ујак Драгољуба Селаковића) наклаћеног на капију. Довикне му:”Златко, ајде да се возимо ?!”, а Златко ће му на то :”Ја сам се већ навоооз’о…”
Да бацим поглед у приче које сам записао слушајући и читајући старе Ужичане, па да вам тако пренесем рецепт за поткованице. Даска која је служила као седиште на поткованицама требала је да буде полуелипсоидног облика, како би се постигла ареодинамична линија њиховог “сица”. Ту даску је требало кувати у води загрејаној до сто степени, а потом, кад дрво омекша, постепено га савијати да би се добио складан и одговарајући изглед. Неки од ужичких столара нису кували ову дрвену плочу, већ су такву линију полуелипсоиде извалачили рендисањем, дубљењем краћих полутрупаца. Висина на саонику на поткованицама по неписаном правилу није смела бити већа од дециматра, јер што су саоници били плићи, тиме је безбедност по возача поткованица била већа, нарочито приликом постизања великих брзина на опасним кривинама оближњих путева и сокака, на којима се морало водити рачуна о максималној стабилности овог ужичког зимског, најпре спорског возила. Међу овим естравагантним возачима било је оних са двоседним, па и чак са троседним поткованицама, са којима је веома тешко било управљати, па су убрзо била преправљена на уобичајне једносед поткованице.
Боб
Од поткованица је настало следеће оргинално ужичко возило – “боб”, а све је почело од шлицуга младога Аврамовића са “Царине”. Било је то 1964. године, имао сам 11 година. Отац Влајко се договорио с Доварјашима да и мене поведу да се спустим бобом “Симплон” низ Златиборски пут. Десет нас је на бобу који лети као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури… Гле, још тренутак само и ми ћемо, изгледа, пропасти… Боб почињу све лакше и лакше да клиже, хука ветра и зврка саоника нису више тако страшни, не зауставља се дисање услед страха, и ми смо, најзад, доле код “Соколане”. Нисам ни жив ни мртав. Блед сам, једва дишем. Дејовић ми помаже да се придигнем са боба.
– Ни за шта на свету други пут не смем – кажем гледајући у Аца Дејовића очима пуним страха. – Ни за шта на свету! Замало што нисам рикнуо!
– Навићићеш се процеди Ацо…
Мало доцније, дођох себи, не осећам ништа, знам да ћу опет…
Ацо Дејовић стоји крај боба пуши и нагиње из пљоске неку жестину, пажљиво ме гледа, а онда позва остале: “Да отпичимо још једном”, окрену се према мени: “Седи Влајковац на боб, извућићемо те”.
Кренусмо уз Златиборски, девет сати је одавно прошло, пун месец као огроман лампион осветљава слеђено Ужице, само се чује шкрипа снега под ногама… Треба стићи до Анкине кафане на Белој земљи…
