Doselili su se iz Uskoka u Gornjoj Morači, početkom 19. veka, i naselili se kraj Ivanjice, u selu koje se zove Visoka. “Doš’o Uskok niže Živanove kuće”, govorili su meštani. Uskok je imao dva sina: Maksima i Sretena. Maksimov sin Stevan imao je četvoro dece, jednu kćer i tri sina: Milana, Miladina i Mijajla.
Milan je još kao dečak, za vreme Turaka, došao u Užice i zaposlio se kod nekog trgovca. Kasnije je od svoje ušteđevine i sam otvorio mešovitu trgovinsku radnju. Uskoro je otac doveo u Užice i najmlađeg sina Mijaila i dao ga Milanu za šegrta. Posle nekoliko godina Mijailo postaje ortak u radnji svoga brata, ali ortak “na desetu paru”. Radnje i magaze su im bile na Megdanu u Užicu. Trgovali su katranom, lučem, rakijom, vunom, lojem, voskom i dobro se “zaimali”.
Kad je Mijailu bilo je preko trideset godina, zaposlio je Sofiju, kćer mlinara Milojevića iz Užica. Ona je bila vrlo mlada i nije htela još da se udaje, ali je majka naterala. Baš na dan svadbe, pričala je kasnije Coka (Sofiju su svi zvali Cokom), utrčao je u kuću dever joj Milan i uzviknuo: “Propali smo!” Onda je ispričao kako je zatvorena granica prema Bosni i Hercegovini zadala Užicu “smrtni udar” u ekonomskom pogledu.
Austrijska okupacija Bosne i Hercegovine zadala je Užicu ekonomski udarac, došlo je do ekonomske krize. Prekinute su sve veze sa Bosnom i Primorjem. Stari putevi kojima se čitava dva veka kretalo neizmerno bogastvo bili su zatvoreni, a novi još nepoznati. Trebalo je trgovinu orjentisati na izvoz u Austriju, ali su veze bile teške i slabe. U Beograd se putovalo preko Kraljeva i Kragujevca, putovanje je trajalo tri dana. U isto vreme, država je preživljavala krizu; to je doba političkih borbi u Srbiji, a one nisu mimoišle ni Užičane.
Baš u tim danima dok je Užice trpelo promenu i prilagođavalo se novim uslovima, propale su mnoge poznate trgovačke kuće. Održavali su se oni trgovci koji su se pre prilagodili novoj situaciji. Među trgovcima koji se nisu snašli u tim novim prilikama našli su se i braća Uskokovići. Uložili su mnogo novca u vunu i u novim uslovima nisu je mogli prodati, a potreban novac za dalji rad nisu mogli uzajmiti.
Pošto su se braća razortačila i Mijailo dobio samo deseti deo, po ugovoru koji je bio sklopljen “na desetu paru”, a već je imao jedanaestoro dece, u njegovoj kući se živelo u krajnjoj bedi. Majka nije mogla da kupi deci pribor za školu, već je jednu olovku sekla na tri dela i davala im da pišu. Dešavalo se ponekad da nisu mogli hleba da kupe. Jedanput, na Savindan, nisu imali novca ni hleba. Majka je radila čitav dan i, kad je uveče završila rad i naplatila, otišla je u pekaru, ali je bilo kasno i – vratila se bez hleba. Tako je Soka samo krajnjim naporima i energijom izvela porodicu dok je pristigao nastariji sin Milan, te prihvatio kuću i pomogao braću na školovanju. Poučena teškim siromaštvom i oskudicom, deca su postala ozbiljnija od svojih vršnjaka i sva su dobro učila. Milan je bio generalštabni oficir, Milutin doktor pravnih nauka, Radoje profesor i Aleksandar sanitetski pukovnik.
Urbanizacijom grada na incijativu Valjaonice bakra, kada je građen blok “Lipa” srušena je Uskokovića kuća kao i većina staroga Užica, ali, ostala je za nezaborav budućnosti beleška Aleksandar Milojevića i fotografija iz kolekcije Užičanstvenog, koje govore o njoj:
“Do Orlovića kuće desno nalazila se jedna kuća, koja sama po sebi ne bi privlačila nikakvu pažnju, da se u njoj nije rodio i odrastao Milutin Uskoković Mita. To je jedna starinska rabatna kuća na sprat, u koju se penje još sa ulice, uz oronule drvene stepenice i ulazi se u tesno predsoblje kroz troja niska ulazna vrata, ulazi se u dve sobe sa skromnim starinskim nameštajem, kao i kuhinju, čije posuđe pokazuje da u ovoj kući ne vlada blagostanje. Dole ispod stana nalazi se duđan Mića bakalina, jedna vrsta mešovite, balkanske, sitničarke i tekstilne radnje, namenjene više seljacima nego varošanima.
Kroz prostu, drvenu kapiju ulazi se u skromnu avliju kaldrmisanu sitnom “turskom” kaldrmom, a potom kroz vratnice u omanju baštu sa lejama raznog povrća i nekoliko drveta voća.”
Milutin Mita je rođen 4. juna 1884. godine. Dugo nije progovorio i majka se bila ozbiljno zabrinula. Kao dečak bio je “ukoljica”, zadirkivao je braću i nadevao im razna imena. Gledajući starijeg brata kako uči, zavoleo je knjigu i dogodilo se da pobegne od kuće i ode sa njim u školu. Osnovnu školu i šesti razred gimnazije završio je u Užicu, a sedmi i osmi razred u Vukovoj gimnaziji (Drugoj beogradskoj) u Beogradu. U školi je najpre bio osrednji đak: u trećem razredu gimnazije polagao je popravni ispit iz nemačkog jezika. Kasnije je radio ozbiljno i osmi razred završio sa odličnim uspehom.
Milutin Uskoković je po školi bio samo godinu dana mlađi od Tucovića. Ali on nije imao sklonosti ka socijalističkim idejama, kasnije je prišao radikalima. Studirao je u Beogradu i kao siromah trpeo oskudicu, sam se izdržavao. Držao je časove, radio kao praktikant, pisao za novine. U stvari njegov život u Beogradu bio je život njegovog književnog junaka, koji će kasnije u svojim delima opisati.
Na fakultetu, Mita je pripadao onoj omladini koja se okupljala oko Skerlića i Marijanovića, koja je bila jugoslovenski orjentisana. Aktivno je učestvovao u martovskim demonstracijama 23. marta 1903. Uskoković je zajedno sa Aleksandrićem bio dežuran u Ministarstvu unutrašnjih dela. Za demonstracije je saznao kad je u kancelariju ušao narednik Kamenčić i telefonom pozvao upravu i saopštio naredbu “da se demostranti razjure oružanom silom”. Tek posle Kamenčićevog saopštenja – naređenja, njih dvojica su umakli sporednim ulazom iz ministarstva i zaobilaznim putem našli se kod “Albanije”, kad se masa već bila obrnula od Terazija i krenula na demoliranje redakcija režimskih listova. Tu je, ko bi to rekao, tihi, slabunjavi Uskoković jednom “budžom”, koju je poneo iz ministarstva, opalio po glavi jednog žandarma.
Sarađivao je sa “Slovenskim jugom”, bio je među onima koji si 1904. organizovali Jugoslovensku izložbu na Univarzitetu u Beogradu. Pisao je političke članke, sarađivao u “Politici” i drugim političkim i književnim listovima. Kada je 1906. godine otvoren Drugi kongres jugoslovenskih književnika i publicista u Sofiji, održana je i konferencija jugoslovenskih studenata, na kojoj je 14. avgusta Uskoković održao referat o “Balkanskoj konfederaciji i jugoslovenskoj zajednici”, “nadajući se na kraju, da će monarhistički duh kod konfederiranih balkanskih naroda oslabiti, pozdravljajući buduću balkansku federativnu republiku” (Srpski književni glasnik iz 1906. godine).
Prava je završio 1906. godine, i postavljen je za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Iduće godine je otišao u Ženevu radi stručnog usavršavanja. U Ženevi je stanovao kod starokatoličkog pastora Fišera i oženio se s njegovom kćeri Bebetom, koja je bila starija od Milutina dvanaest godina. Tamo je 1910. godine odbranio tezu “Traitas d’Union Douaniere en Droit Internacional”, disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka. Prvi literarni rad objavio je kada je imao samo šesnaest godina, a za života štampane su mu dve zbirke pesama u prozi: „Pod životom“ i „Vitae fragmenta“, zbirka pripovedaka „Kad ruže cvetaju“ i romani „Došljaci“ i „Čedomir Ilić“.
Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalac, a po obrazovanju evropejac. Uz dobro poznavanje francuske, nemačke i ruske književnosti, za svoje vreme bio je moderan pisac, a u njegovim delima primetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta.
Po prirodi Uskoković je bio nežan, uvek zamišljen, povučen i neraspoložen. Bio je srednjeg rasta, prilično mršav i slabo razvijen (oslobođen je vojne obaveze). Imao je plave oči, smeđu kosu. Lice mu je bilo duguljasto, bledo i prošarano bubuljicama. Patio je od uobraženja da je ružan i zato se besprekorno odevao; šešir , kravatu, odelo je nosio po poslednjoj modi. Sve je na njemu bilo pedantno ispeglano i bez ikakve mrlje. Držanje je imao uspravno, korak odmeren i pogled prav. Voleo je prirodu i pravio šetnje po okolini grada. U Užicu je često viđen, ali se nije dugo zadržavao. Leti bi uvek odlazio na kupanje sa Sretenom Lekićem kod prve užičke hidrocentrale (podatke ostavio 1960. godine sudija Sreten Lekić, koji se u mladosti družio sa Mitom Uskokovićem, profesoru Milutinu Pašiću).
Rado je zalazio u krčme, naročito u “Pozorišnu kasinu” i “Tri šešira”. Kad bi “pinuo”, gubila se njegova povučenost i on bi postajao zabavan. Često je viđan u društvu sa Borom Stankovićem i Čiča – Ilijom Stanojevićem. Zbog njegove povučenosti, intimniji drugovi su ga zvali Mita Tuga. „Malo je govorio, a nasmejao se nije nikako“, pisala je Darinka Stojanović, sećajući se svog poznanstva sa njim 1908. godine.
Uoči Prvog svetskog rata Uskoković je počeo ozbiljnije da priboljeva. Iz dana u dan je osećao nerno rastrojstvo. Počeo je da pati od “fiks-ideje” da ga neko progoni. Bez razloga bi se uznemirio i uzviknuo: “Evo ih! Ubiće me!” (pričala je Soja Jevremović, koja je bila kućna posluga kod Bebete, i sa njom veoma intimna). Ozbiljno lečenje nije preduzimao, jer za to nije imao ni vremena, ni novca.
Među izbeglicama koji su 7. oktobra 1915. vozom iz Skoplja krenuli za Kosovo, zatekli su se i književnici Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Nekako su se domogli Prištine, a onda je Uskoković otišao put Kuršumlije. U smrt je, kažu, krenuo iz hotela „Evropa“, istog onog u kome je Nušić pisao „Sumnjivo lice“. U danima pred pad Skoplja, upravnik tek osnovanog pozorišta Nušić i sekretar inspektorata u Srpskom konzulatu Uskoković, zajedno su učestvovali u organizaciji evakuacije stanovništva. „Po prestravljenom pogledu već tada se opažalo da su događaji teško pritisli Uskokovića“, u knjizi „Devetstopetnaesta“ piše Nušić. Ali nije mogao pretpostaviti da će njegov kolega iz prvog uredništva „Politike“ 1904, kao spas od života, uskoro izabrati smrt. I to onu vrstu smrti koju je najčešće birao svojim junacima – smrt u vodi.
Godine 1915. s nadiranjem Bugara ka Skoplju, Uskoković se povlači prema severu. Hteo je da ode u Niš i naplati osam stotina dinara za proučavanje kulture maka i ostalih tropskih biljaka u Južnoj Srbiji. U Prištini je tražio neko prevozno sredstvo da ode u Niš. “Rekoh mu”- pisao je Milan Vuksanović – “da je vlada u Čačku, a vrlo lako da se odatle već krenula i predložih mu da ostane sa mnom. Nije pristao, pošto – poto je hteo da se vrati u Srbiju, u njegovo Užice. Iz Prištine se Uskoković obreo u Kuršumliji i video da se na sever ne može dalje. To su bili veoma teški dani borbe i povlačenja srpske vojske. Dani propasti Srbije. Mita je to gledao, gledao propast domovine, poslednji put gledao srušene ideale, o kojima je toliko pisao. Bugari su zauzimali teritoriju Srbije, od jugoslovenske federacije, o kojoj je sanjao i za koju se vatreno zauzimao, nije ostalo ništa. U teškim materijalnim prilikama, potucujaću se bez ikakvog konfora, nazebao, bolest mu se pogoršala. “Avet pesimiuma navlači se na oči, voda kao njegov simbol sudbine plavi njegovu svest, nastupaju trenuci duševnog rastrojstva”, pisao je Sava Ristović u Srpskom književnom glasniku 1937. godine. I Mita Uskoković jednog jesenjeg dana punog magle, kiše, kolona koja se povlače i uništavaju komoru; opšte gužve, neizvesnosti i crnih slutnji, skače u Toplicu. Bilo je to 15. novembra 1915. godine.
Postoji svedočenje bolničara vojne bolnice u Kuršumliji, Kirila Luke, čoveka koji je poslednji razgovarao s Uskokovićem: „Sreo sam ga pred pekarskom radnjom. Prišla nam je vojna patrola, a narednik je naredio vojnicima: ’Teraj i ovu dvojicu!’ U to je priskočio vlasnik pekare i utrapio nam korpu hleba rekavši naredniku da nas ostavi, jer nosimo hleb ranjenim i bolesnim vojnicima. Kada se patrola udaljila, pekar nam je rekao da smo imali sreće, jer Preki vojni sud neprekidno radi. Gunđajući, Uskoković se okrenuo i otišao. Sutradan sam doznao za njegovu smrt“. Milutina Uskokovića, zagovornika zbližavanja južnoslovenskih naroda koji se ponosio pobedama Srbije nad Turskom u Prvom balkanskom ratu, pukim slučajem izbegnut vojni sud nije usrećio. Još od studentskih dana pripadnik jugoslovenski orijentisane omladine je teško patio zbog rata sa Bugarskom 1913, a konačno razočaranje doživeo je 1915. kada su, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, Srbiju napali i Bugari. Potresen tragedijom svog naroda izvršio je samoubistvo. U oproštajnom pismu je napisao: „Ne mogu da podnesem propast otadžbine.“
Zanimljivo je da je piščev grob bio izgubljen, a porodica je posećivala pogrešan grob. Do toga je došlo zbog neodgovornosti Koste Pećanca, kome su posle Prvoga svetskoga rata piščeva majka i braća poslali da plati obeležavanje groba. Potpuno neodgovoran on je ogradio neki grob na drugoj strani groblja, kad ga je jedan stariji građanin upozorio nabusito je rekao: “Grob ko grob, sve jedno, je jednak.” Pisalo je u “Politici” 1952. godine.
Godine 1953. građani Kuršumlije podigli su Uskokoviću spomen-bistu. U nedelju 14. novembra 1965. godine u njegovom rodnom gradu, tada Titovom Užicu otkrivena je spomen-bista koja je rađena još 1954. Na incijativu Društva za srpskohrvatski jezik i književnost – podružnice u T. Užicu bistu je izradio akademski vajar užičanin, Milan Vergović. Prvo je bila postavljena u Veliki Park pa prenešena u Mali… Mesto gde je bila Mitina kuća je dobilo ime Uskokovića prolaz. Zašto Narodna biblioteka Užicu, posle izleta kada je nosila ime Edvarda Kardelj,a se ne zove po užičkom najboljem piscu nije mi poznato, samo sam godinama začuđen. Najverovatnije nije odgovarao kao politički protivnik Dimitrija Tucovića, pa i dan danas ne odgovara socijalistima.
Varoški i moderni život dobio je svoga slikara u Milutinu Uskokoviću. U njegovim opisima ima mladićke sentimentalnosti i romantičarske retorike u kojima se isto tako vidi lepa osećajnost, zanimljiva opažanja i lep književni stil. Što nije obično slučaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskoković je radio, čitao savremene francuske pisce, naučio književni zanat, izgradio se, i došao sa zrelijim, određenijim i jačim književnim delima. Novelist po uzoru modernih francuskih pisaca, Uskoković je uspeo u onom u čemu su sasvim promašili pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, u slikanju suvremenog prestoničkog života. Za 31 godinu života i nešto oko 8 godina književnog rada, objavio je čitav niz crtica i osvrta, štampao sedam posebnih dela: dve zbirke crtica, jednu zbirku pripovedaka, dva romana, dve knjižice prevoda, što govori koliko je Uskoković radio na književnosti. U njegovim delima ima mnogo lokalne i vremenske boje. Kao što je Bora Stanković kroz svoj opus dao sliku Vranja, u interesantnom vremenu na prelazu iz jednog doba u drugo društveno stanje, kao što je i nešto slično učinio i Stevan Sremac dajući sliku Niša iz istog doba, kao što je Janko Veselinović opisao Mačvu, Svetolik Ranković Šumadiju, a Laza Lazarević Šabac – tako je Uskoković oslikao Beograd, a naročito Užice, u njegovom vremenu.
Zato neka dalje Mita Uskoković, najbolji užički pisac, ispriča priču o Užicu iz njegovog vremena. Pored ostalog, da bi se na primeru opisa Užica, života u njemu i njegove okoline, video divan stil i živ izraz piščev. Pisac se osvrnuo na Užice kroz više pripovedaka, naročito kroz Potrošene reči, magare, Kupus sa slaninom, Život i dela Danila Perišića, Lepa žena, Strah, Misli i jedan deo romana „Došljaci“.Pripremio je, ali nije stigao da objavi, zbirku pripovedaka „Usput“. Godine 1978. objavljena je ova zbirka u izdanju beogradske „Narodne knjige“ i SIZ kulture u Titovom Užicu.
Pripovedanje ću nastaviti tako što ću ga citirati ispod podnaslova i naznaka iz kog su dela književni delovi uz fotografije arhive Užičanstveno.rs. Kad se sve to skupi i sredi, dobijemo mnoge divne opise grada i okoline i veoma značajna, interesantna, veoma reljefna slika društvenog, političkog i kulturnog života Užica s kraja 19 veka i prve decenije 20.
Užice zabačena palanka
Užice je tada bilo mala palanka, za koju su govorili „da je i bog zaboravlja“. Naročito su nastajali neveseli dani „kad ga zima odvoji od celog sveta, brda ogole, poljane opuste i samo vetar putuje po zaleđenim putevima“(Potrošene reči). U Užicu je tada zbog privredne stagnacije život bio zamro i postao skučen da „i zdrav čovek može da umre od dosade i monotonije“, pa je zamrlost tolika da su i „mačke spavale na sred ulice“.
Zbog ovog mrtvila i zabačenosti, jer železnice još nije bilo i putovalo se od Užica do Krgujevca poštanskim kolima sa arnjevima (krov na zaprežnim kolima napravljen od drvene konstrukcije u vidu lukova prekrivene asurom ili platnom), činovnici su samo dolazili po kazni i potrebi službe. Jedan Uskokovićev junak, idealista, tražio je službu po završenoj školi “u granicama Kraljevine Srbije”, pa je određen za Užice za profesora “pošto se tu osećala najveća potreba, jer niko nije hteo ići svojom voljom” (Kad ruže cvetaju), a drugi, takođe profesor, kad se zamerio političkoj veličini u Pirotu, trebalo je da bude otpušten iz službe, ali su se nadležni predomislili i kaznili ga premeštajem u Užice. Na drugom jednom mestu stoji:
“Državne službenike sačinjavaju obično užički sinovi. Ako ima ko sa strane nije došao ovamo svojom voljom, veđ po kazni, te ih užičani zovu prognanici”. Ali i oni se vremenom priviknu, asimiluju i ne traže premeštaj. O tome nam i pisac kaže: “Ovi prognanici viču prve godine na sva usta da po živu glavu neće ostati u Užicu, druge godine stavljaju primedbe da bi ovo ili ono moglo biti bolje, a treće: mešaju se sa meštanima na slavama i svadbama, igraju zajedno domina i ne misle više da traže premeštaj” (Potrošene reči). A bilo je i takvih “koji su mogli preturiti preko glave jednu godinu službe u ovoj palanačkoj pustoši, pa posle ostali, odrekli se daljih ambicija, privikavali se lokalnim navikama, naučili južni dijalekt, oženili se i orodili se u varoši te sebe ne razlikuju od meštana, a ni oni od njih” (Dela-Potrošene reči).
Užičani su na strani ozloglašeni. Nazivali su ih “užičkim čivijama”, “sortom šeretskom”, pa i “rđom užičkom”. Jedna ličnost iz iz pripovetke, službenik u Užicu, kaže: “Ceo mi je svet govorio ti, a nigde da nađem čoveka kome bih se mogao poveriti da me posle ne ismeje”. “Uvek ista lica, isti razgovori. Govorilo se samo o politici. Čim ko otvori usta, znao sam već šta će kazati. Napadao se i uzdizao Garašanin, Ristić ili Pašić. O njima se govorilo kao da su sa njima koze pasli. Koji su u opoziciji uzdizali su gunj i opanak u nebo; koji su na vladi smatrali su narod gorim od stoke “.
Okolina Užica (iz romana „Došljak“)
Uskoković vodi svog junaka Miloša Kremića stazom Velikog parka na kamenu terasu Đavolje stene ispod vrha brda i dalje uzbrdo stenovite terase vrha Bioktoša, odakle se pruža „divan pogled koji po svojoj romantici nadmašiva i izgled koji se pokazuje sa savske terase na Kalimegdanu. Visoka brda, obrasla sitnim ili krupnim zelenilom, prošaranim sivim stenama i zasađenim pitomim proplancima, doline, klisure, urvine, polja, reke, njive usred šume, šljivari, beline breze, u mrkoj rastovoj gori, pustinja, pitomina, varoš, rastureno selo, sve to izmešano među sobom rukom nekog tajanstvenog umetnika, daje čudnu i živopisnu sliku koja se retko drugde može naći.“ Dalje ređa i opisuje okolna brda: Bioktoš, Poru, Gluvaće, Beli grob, Kruščicu sa Karađorđevim šancem, Altomanovića tvrđavu, a zatim užičku kotlinu, reku Đetinju sa njenim drvenim mostovima „među kojima se posebno izdiže kameni most, stara građevina koju je obnovio nekakav Turčin sevapa radi“, a koji „svojom pocrnelom sivom i ozbiljnom ornamentikom uveličava romantičnost ove varoši“
Užička varoš (Dela)
Mita opisuje grad, crkvu „oko koje su se crvenili krovovi varoških kuća pokrivenih ćeramidom. Ovi skromni stanovi zlopoznatih Užičana, gde su se odigrale tolike nepoznate tragedije, mahom su dvospratne i praktično sazidane. Među njima se uzdiže kao kakva orlušina, dostojanstvena zgrada srpske realke – kako na njoj piše zlatnim slovima. Ova kuća svojom simetrijom, opštom skladnošću, ozbiljnim i prijatnim stilom, može se meriti sa najvećim i najlepšim zgradama u unutrašnjosti Srbije, pa i u Beogradu. Čitav njen gornji sprat se izdiže iznad ostalih kuća i svojom izgrađenošću i stranačkom lepotom odudara čudno od njih“. – Eto kako je „štrčala“ zgrada gimnazije, iako je tada imala sprat manje. Uskoković na drugom mestu ponovo ističe: „Pred moje oči izlazi nehotice niz dvospratnih prosto ozidanih kuća, prekrivenih pocrnelim ćeramidom. Iz njih se se izdiže čitav sprat veličanstvena zgrada Realke, koja se posmatraču čini kao da se neprestano čudi gde je zapala. Pred njom dva-tri prljava dečaka, mahom sirotinje, koja rani i kad joj nije nužda.
Opis Užica i okoline daje i u pripoveci Potrošene reči. „Užice je varoš sa belom kaldrmom, ulicama, crvenim krovovima, i pustim pijacama“. Opisuje gradske zidine, reku, okolinu itd. Junak ove pripovetke, Mladen, inače Beograđanin, uzvikuje: „Video sam još varoši, ali moram priznati da nijedna nema ove draži kao što je užička. I onda puna suprotnost: samo korak, i ja vidim pitome voćnjake, bašte pune cveća.“ (Dela)
Užice je bilo malo. Junak jedne pripovetke opisuje okolinu i diveći joj se dodaje: „Duboko dole, oko zaleđene Đetinje sćućurile se dve tri gomile kuća. To je Užice. (Kad ruže cvetaju)
Tvrđava i okolina, letnje popodne i veče(iz pripovetke Potrošene reči i Došljaci, pripovetka „Uklješteni“)
Niko još kao Uskoković nije opisao grad posle njegovog rušenja: „To je gola jednostavna džinovska stena, koja se odvaja od ostalog masiva usred klisure i gotovo je zatvara. Ona dominira celom varoši i vidi se odsvuda. Izgleda da su još Rimljani ocenili važnost ovog mesta i udarili prve temelje kastelu. Docnije je tu stanovala srednjovekovna vlastela. Tu je oslepljen Nikola Altomanović. Turci su poklonili naročitu pažnju Užicu, jer im je trebalo zbog Bosne i neobično su cenili ovu tvrđavu.“ Dalje pisac opisuje kako je grad predat Srbima pod knezom Mihalom, kako su ga Turci rušili lagumima (Lagum je turska reč i ounačava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. On takođe može da označava skladište ratne opreme, podzemni hodnik, napunjen esplozivom za rušenje nečega) nedeljama, rušili i plakali, ali nisu ostavili pošteđen ni jedan zid. Zatim ga opisuje dalje veoma slikovito i verno:
„Tamo sad stoje samo ruševine: goli, okrnjeni, provaljeni, podriveni zidovi, utopljeni u opasno šipražje, puno podozrivih šupljina, beli kao osušene kosti, još strašni i tako survani, i ćudljivi pod svojom mršavom travom. Ko se ne boji zmija i sme da načini nekoliko koraka po jednoj nagnutoj stazi, ne široj od stopala, a iznad ambisa koji tu čini korito Đetinje, otkriće unutra divne hodnike od tesanog kamena koji ga vodi u vrh grada na okruglu, široku kulu, punu zaostale peronike i jorgovana, koji tu rastu na suvom pesku, što se načinio od razbijenog kamena i maltera.
U sredini grada su dve pećine: Vidna, jedna vrsta tunela u masivnoj steni, koja spaja istočnu stranu grada sa zapadnom i druga, i Mračna, široka pećina sa vrlo uskim ulazom, da se čovek jedva uvuče, bez izlaska i sa ostacima velikog bunara, poslednje pribežište odbrane. Ko je još slobodniji i ume da se vere od zida do zida, s kamena na kamen, puštajući jedan džbun da se dohvati za drugi, dospeće u najbolje očuvan gradski hodnik, i tu, ako se ne slomije, jer je hodnik strmen, a pun ljigavog peska od svih tih razvalina, sićiće na pomol Tavanice. To je jedan veliki bunar, u koji bi mogla da stane manja crkva. Zidovi su kao kod hodnika, sve četvrtast kamen; samo još širi, još tvrđi. Dalje se ne može. Još jedino ako se čovek zagleda u dubinu, u dno; tu je gomila nejednakog kamenja dospelog sa raznih strana, neke grede, grobna tišina i talasi Đetinje, koji se penuše, dižu zidove i pomore tajanstveno, kao da hoće da kažu da se ne treba poveravati ovom varljivom miru.“
Ulica blizu Grada zvala se Gradska mala, deo varoši; deo varoši bio je zaostaliji, ali vrlo interesantan. „To je bilo staro Užice, zaostalo iz turskog, a možda i ranijeg doba, gde na ulicama malo šta ima sem zida od ćerpiča, a unutar su kuće i kućerci, sa širokom strejom i niskim prozorima, sazidanim od pruća i blata, a oko njih vrt i avlija s hladovinom od vinove loze, kakvom voćkom, cvećem. Malo se vidi razlike među bogatijim i siromašnijim kućama. Tek pred nekim većim imanjem uzdižu se topole, da obeleže nešto veće, gospostvenije“. Kuće su „pokrivene šašovcem, sa busenom čuvarkuće na slemenu i natrulim doksatom, uvijenu u lozu šardakliju, koja nikad ne sazreva zbog rane slane u ovim brdima“.
Na jednom mestu Uskokovićev junak Kremić u pismu Zorki opisuje Užice: „Užice mi se dopada više nego sam očekivao. Ulice su čiste i prave. Nema palata kao u Beogradu, ali ni onih čatrlja koje se podižu pored tih palata. Kuće su proste, ipak nisu turske kao što ti misliš. Tome je uzrok požar koji je pre 40 godina uništio glavni deo varoši. Tada je Užice radilo sa Bosnom te se odmah diglo iz pepela. Još samo poneki ćepenak , na kome samardžije kucaju u samarice, opominje me da je Užice bilo nekada tursko“.
Opis žege u pripovetci „Uklješteni“ ne zaostaje za najuspelijim opisima letnje omorine kod Veselinovića, Milićevića, Matavulja, Nazora, Dobre Ružića, sa kojim ima izvesne sličnosti i drugih pisaca.
„Posle ručka u našem gradu nastaje još veća tišina. Sunce udari, stane prema Zabučju, peče pravo u teme. Cakle se kuće i kaldrme od njegove svetlosti. Kapci od prozora na dućanu se zatvore, pa po jedan kapak na vratima, ali je opet vrućina. Drvo peče. Iz čamovine kaplje ključala smola. Besposleni kalfa Pera tera neprestano šegrte da donose vodu sa najhladnije česme, ma ona bila i u trečem sokaku. Ledena planinska voda udari o staklo: ono se zamagli, po njemu cure bistre kapi kao suze.
Gazde obično spavaju. Tek ako koji od mlađih prođe u prvu kafanu, pa tu igra domina ili žandara sa komšijama.
Sokakom nigde nikoga. Žene bi rahat mogle upletati predivo sa jednog ćenera (persijski ćener – kraj, strana) na drugi. Bagrem pred kućom opustio grane, lišće mu se svelo i ubledelo. Jedna mačka opružila sve četiri u prašini i spava. A naš grad, uklješten između četiri brda, ćuti kao onesvesnuo od jare i besposlice.“
Kod užičkog pisca možemo naći i nekoliko prelepih opisa Užica uveče „kad je ono naročito lepo“ u svojoj divnoj okolini, ali se na tome nećemo zadržavati, već ćemo preći da vidimo kako je izgledao život u jedno takvo predvečerje:
„Iz ružne fabrike koja kao ljigavi polip guta te starinski okrečene kućice, jednu po jednu, čuje se pisak sirene i po ulici se zacrne bluze radnika, zalepršaju se bele šamije u radnica. Na velikom prostoru pred gimnazijom vidi se nekoliko dvokolica drva, pod kojima sede ili leškare seljaci, očekujući svoje kupce. Oni gledaju nepoverljivo. Dušu bi dali da podvale varošanima, ali se dešava da i sami budu ošišani. Otuda su seljak i varošanin na oprezu. Pred kafanom su činovnici, oni čekaju vreme večere i lenjo pretresaju dnevne događaje. Nešto mladeži šeta u grupama uskim trotoarima. Iz kasarne dopire glas vojničkih truba“. Artiljerijske kasarne su bile usred grada. U njihovim adaptiranim prostorijama kasnije su bila preduzeća Štamparija „Dimitrije Tucović“ i konfekcija „Desa Petronijević“. „Inače svet hita na odmor. Radni i surovi život gospodari u gradu pored sve veličanstvenosti i pojava koje večernje sunce priređuje oko njega.
Noć se spušta. Hladna električna svetlost usijava žice u lampionima. Dućani se zatvaraju. Kad najstariji momak zaklopi katanac, gazda uzima ključ, prodrma bravom, radi svake sigurnosti, pa se kreće kući, najkraćim putem, ćutke i sredinom ulice, a za njim njegovi momci, kao garda, sve snažne, žuljevite ruke, jedri mladići, sišli iz okolnih sela da izuče zanat .“ (iz pripovetke „Kupus i slanina“).
Uveče se „električni lampioni pale na staroj pijaci (Žitna pijaca, gde je danas Trg), treperi i kao da se čudi gde je zapao. Od njegove bele svetlosti odudaraju starinske kuće s vrtima na svod, sa divanama obojenim u srpsku tobojku, krovovi s plehanom rukom na vrhu i kapije s zarđalom lavovskom glavom, koja je ostala iz doba zvekira i dubrovačkih brava.
Opštinski patroldžija se pojavluje na ulici, traži sva vrata da vidi jesu li se dobro zatvorila i produžava svoj podozrivi hod sa hipotezom da je na ovom svetu svako kradljivac ili pokraden. I u noći, kad svi pospu, „kroz puste ulice dremljivo je koračao pogureni patroldžija, sa stražarskom puškom na ramenu i batinom u ruci“ (pripovetka „I tako vreme prolazi“).
Slanuša (pripovetka Strah)
„Ima ljudi koje se plaše pasa, pijana čoveka, groma, velike vode. Meni je pak, zadavao najveći strah jedan kraj varoši u kojoj sam se rodio i proveo celo detinjstvo. Taj kraj se zove Slanuša. (…) Slanuša se počinje računati od severne stanje Zdanja – glomazna strašna, memnjiva, starinska zgrada za državne kancelarije – one strane na kojoj se nalazi apsana. Ta kuća je došla ovde pod samo brdo, tako da je njen gornji sprat ravan sa visinom ulice što tuda prolazi. Između ulice i zgrade je duboka jama ostavljena da i prvi sprat ima svetlosti. U njoj je bilo praznih kutija za mašine, slike na zavoju cigar papira, raznobojni ostaci kutija i paklića duvana. Za živu glavu nisam smeo sići dole i pokupiti tr hartije koje za decu znače čitavo blago. Tu jamu su čuvali okrugli prozori, ne veći od jedne dobre šerpe. Koliko sam puta video kroz njihove rešetke hladan sjaj nečijeg pogleda koji je tu tavorio svoje poslednje dane! Koliko sam puta iz njihovih mokrih, sumornih odaja, koje nije znao zrak sunca od kad su sazidane, slušao metalni zvuk lanca, jednolike akorde guslara, ostale nerazumljive podzemne glasove. Tu su zatvoreni opasni zločinci, ubice, hajduci, ludaci, bespopomučnici. Sećam se jedne večeri u gradu se prosula zelena svetlost mesečine i mi se iskupili pred zatvorom i gledamo jednog ludaka koji se ispeo na prozor i proklinje kralja Milana.
Od Načelstva ulice se penju uz brdo, a s obe strane su dućani na ćepenke (drveno pročelje dućana ili radionice koje čine tri kapka, pri čemu se dva podižu, a donji spušta i podupire radi izlaganja robe i sedenja kupaca), gotovo većina zastareli, jer nema koga da ih uzme pod zakup, a oni koji se drže, male koristi vide od toga što su otvoreni. To su obično propali zanati: barudžije, sarači, kujundžije, puškari. Između tih ćepenaka, nekom zagonetkom, podignuta je lepa, vitka, sva bela, dvospratna zgrada kafane kod “Zelenog venca” u kojoj, kad sam god prošao, nisam video nikoga da nešto poruči. Gazda živi od imanja na selu, a gosti mu prave društvo. Oni nose fesove, čohane, vezene čarape i jemenije. Ćute, ne svađaju se, ne vode nikakvu politiku. Obično su tutori u crkvi i nose barjak kad su litije.
Breg je vrlo strmen, neobrađen, obrastao u pelen, u divizmu, u jenu vrstu korova čiji je cvet boje kao zarđalo gvožđe.”
(…) “Gore, dalje, sve je jadno te jadno. Sve što vidiš ima neku boju očajanja. Splet sokačića vodi na staro, zapušteno groblje, oko koga živi, i u koje se sahranjuje najcrnja gradska sirotinja. Od sve kulture vidi se samo put, iza krivih telefonskih direka i žica, koje uvijajući se oko polupanih porcelanskih čašica, vodi uz Pašinovac, preko Tatinca za Valjevo. Po njoj su se poređale ptice. To su laste. Poznaju se po njihovoj crnoj boji i dužini repa. Ljuljaju se, a i zgrčile telo kao da ih je strah da ne padnu.”
Zatim slede sumorne slike staništa bede i sirotinje. Pisac pominje i nekoliko likova “božijih ljudi” – fizički i umno oštećenih bića. Iako ne daje njihove portrete kao što je činio Bora Stanković u Vranju, ipak je ukazao da je i u starom Užicu bila čitava galerija takvih likova.
“Tu su prosjačke kuće pokrivene počađalom trskom ili slamom; pod ulicom pribijene uz obali, krov im se oslanja na kaldrmu, dvorišta nema, a u kutovima njihovim smetlišta vrebaju prolaznike smrtonosnom zarazom. Ja ne znam ništa žalosnije od tih stvorenja, svet slepaca, bogalja, gatara, zvezdo čitaca, gluvonemaka, poluljudi. Tu je Radak Radikalac, Mara Jezičara, Ana Karavidić, devojka-majka koja sve jednako suzi i rida za svojim umrlim jedinčetom. Tu je dugačka Mina Veresija. Tu je Luda Petrija, koja nosi muško odelo i rado pokazuje svoje prljave dojke. Tu je i Kliki Diko, koji uzdiše večitu želju svoga života: – Ja sam car, pa se najedem triputa kačamaka, pa da legnem u arabu (zaprežna kola) i slavno se provezem kroz Slanušu…
Unaokolo se rasprostire zadah na kuvano žito, na tamjan, na strvinu. Sirotinjski pogreb puzi uz strminu; leš pokriven parčetom domaćeg platna, na velikim opštinskim nosilima koje nose četiri čoveka na ramenima. Ispod platna vire dve ukočene noge u belim čarapama, a nekoliko siročića cvile za nosilima sa jeftinom voštanicom u ruci. Tu su i ostale stvari na svoj način. Sunce jače peče nego po drugim krajevima. Opečeni plotovi štrče sumorno nad mršavom zemljom. Ovde onde koje usamljeno dete igra se u bari sa patkama ili se prevrće po ledini s paščadima.” (…)
I onda u neposrednoj blizini druga, suprotna slika:
“Slanuša je vezana za sredinu grada jednom kratkom ulicom bujne flore. Zidovi su prikriveni romantičnim zelenilom puzavim ružama. Raznoliko voće raste po prostranim vrtovima. Vide se istočnjački kiosci povučeni u hlad žbuna od belog jorgovana. Pod strejom cvrkuću razne ptice. Parovi golubova guču po golubarnicima svoje ljubavne pesme. Stranac bi pomislio da je to najsrećnije parče mog kraja. “ (zbirka pripovedaka “Usput”, pripovetka Strah)
Život u užičkoj čaršiji
Iz Uskokovićevih dela može se saznati kako je izgledao društveni život i shvatanja, život porodice gde nisu bile retke “starinske kuće sa ukorinjenim navikama, primitivnim životom i prezrivim osmehom na sve šta je van nje: otac sebičan, mračnih raspoloženja, odan rakiji, gotovo tiranin; majka utučena očevom samovoljom, izmučena mnogim rađanjima” (pripovetka Potrošene reči)…Uskoković piše o položaju žene: “Tada je ženski svet još manje izlazio iz kuće, leti se viđao samo na kakvom teferiču (izlet u prirodu; pokrajinski vašer na dan proslave) u Međaju ili Adi, a zimi po slavama i selima. Ali tu je bilo sve ukrućeno i hladno, kao da se nikada nismo videli. Ako progovoriš dve tri reči sa kojom od ženskinja, odmah se misli: ima tu nešto; ako je to devojka već se priča da ste vereni, a ako je žena, onda se šuška i došaptava . Radnim danima mogao si videti tek po neku glupavu domaćicu, koju je posao celu progutao, kako izviri iz kapije, pa kad misli da je neće niko videti, štukne preko sokaka kod neke kone da uzajmi štogod.
Čak nisi bio slobodan ni da šetaš. Ako prođeš jednom ulicom dvaput, već se pitaju: – Ama šta je onom vjetropiru, što ne izbija iz našeg sokaka?
Ne možeš opet da prkosiš svetu. U najmanju ruku, jednom po mraku, okupiće te kamenicama kakvi momci, koje je gazda natutkao ne mogavši da gleda kako mu zaludni gospodinčić obilazi oko kuće“ (prip. Život u delima Danila Perišića). Momak i devojka koji su se voleli bili su na velikim mukama. Teško su se sastajali, a momak u susretu na ulici nije uvek smeo ni da pozdravi devojku. “Jer je palanka budna uvek; ona uvek pazi budno da se momak ne približi devojci i da se pogazi osveštani azijatski moral, koji polazi od nemoralnosti i ima maksimu da “kona i ženu treba držati za ular”.
Danica i Mladen, dvoje koji su se voleli, iz jedne Uskokovićeve pripovetke, od jeseni do proleća nisu se mogli sastati, već su svoja osećanja objavljivali jedno drugom preko pisama, koja su išla preko zajedničkih poverljivih ličnosti. A kad su u proleće jednom nevino prošetali do Grada, videlo ih je pakosno oko i poslalo dopis u novine u kome je bilo “puno grubih šala, nedostojnih podmetanja i svirepih laži”. Iako niko ko je poznavao devojku nije verovao, ipak je to bio čitav događaj za palanku. Istog dana kada se pojavio dopis, sastali su se članovi radničke škole na savet da rešavaju o učenici Danici. A to su bile žene za koje se kaže da su bile iz prvih kuća. “Devoka je priznala da je toga dana bila zajedno sa Dvorskim na Gradu. To je bilo dovoljno: Poštena devojka ne sme odlaziti s mladićem na takva mesta. Šta ih se tiče šta je bilo dalje. To se ne da oprostiti, a Danici nije više bilo mesta među dobrom decom.” Istina, otac devojački je udesio da njegovi momci prebiju kalfu, koji je iz ljubomore poslao dopis o Danici u novine, ali je, iako je bila jedna od najboljih devojaka u Užicu, jedva uspeo da je uda u Čačak i to je morao da žuri sa svadbom što je moguće više, dok se i tamo ne sazna za “slučaj”.
Tako kao što pomenuh, momak je mogao prići bliže dvojci samo u retkim prilikama…
Privredni život
Iz uskokovićevih dela možemo upoznati i privredni život staroga Užica. Pod Turcima Užice je bilo naša prva varoš posle Beograda. Miloš Kremić, ličnost iz romana “Došljaci”, piše iz Užica svojoj verenici Zorki:
“Ja se još sećam pesme kojom je majka uspavljivala decu:
Oj, Užice, mali Carigrade,
Dok bijaše i’lepo li sijaše!
Krozatebe se proći ne mogaše
Od dućana i od bazerdžana (bazerdžan–trgovac manifakturnom robom)
Od ćošaka i od ćepenaka, (ćepenak – vrata na dućanu ili radionici od kojih se gornji deo diže, a donji spušta i služi kao tezga)
Od zumbula i mirisnog đula
Od momaka i od đevojaka.
Stariji Užičani su se sećali sa slašću tog doba. Turci u Užicu bili su rodom odatle, bogati, mirni, pitomi i u dosluhu sa hrišćanima. Naročito su se njihove žene pazile. Moja baba Manda družila se samo sa bulama i s njima pila rakiju iz ibrika. Turski uticaj se još održao u govoru i karakteru. Jezik, koji je inače čist kao suza, pun je turskih reči. Stariji Užičani su kod kuće još u mnogome kao i Turci: žene ih dvore, jedu prstima, i vole da se razmeću. Ima i sad primera da koji meraklija legne ženi u krilo i dok mu ona šuška po glavi, on spava. Nije retko da koji gazda šeta izjutra po dvorištu u spavaćem odelu, dok kirajdžike, koje nisu iz mesta, kikoću se i pružaju prstom na njega. Vole titule. Kad je jedan moj zemljak dobio za vladinog poslanika, nedelju dana je stajao pred ogledalom, lupao se po prsima i ponavljao: “Matkoviću kraljev poslaniče!”
Žene retko kad izlaze same na ulici, a kad izađu, strogo paze da kom muškarcu ne preseku put. (Dela)
Posle spaljivanja Užica 1862.god. i odlaska Turaka, ono se brzo obnovilo, jer je radilo sa Bosnom i jako napredovalo. Ali posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. i dolaska Austrije, počelo je da nazaduje. Posle osamdesetih godina 19. veka, a to je uglavnom vreme koje nam Uskoković u svojim delima daje, Užice je privredno zamrlo. Mnogo trgovaca su propali i kao spomenici bili dokument nekadašnjeg boljeg vremena. Pisac nam o tome, opet kroz usta Miloša Kremića govori, jer je i njegov otac tada propao.
“Za Levljanima otišli su Janjići, Kaljevići, Orlovići, Uskokovići, Jevtovići i mnogi drugi. Još se samo drže dvojica, trojica potpomognuti sinovima.
Tuga obuzima čoveka kad vidi ove spomenike, sa uvek čistim ukrućenim košuljama od šesetnjaka, uvijenim brkovima i namrštenim veđama, kako polako koračaju, sa brojanicama u rukama od kuće u kafanu, iz kafane kući. Tek da ih želja mine, oni bi zaustavili seljaka sa vrećom vune, zagledali robu i cenjkali se s njim, iako nisu nameravali da kupe. Taj bivši čovek može imati da pojede i popije, može biti u svemu nezadovoljan, ali je on već u svemu svršio svoj život i žali za starim vremenom, kad se radilo sa Bosnom i kad je nekako sve drugačije bilo. On je tada radio kao galijaš, mučio se mnogo više, ali je živeo od svojih ruku i bio svoj gazda. I u dugim časovima starčevog života, on pretura po pameti i osmehne se kad se seti kako je tada bilo: osedla svog zelenka, pripaše pun ćemer (muški kožni pojas sa pregradama za novac, potpašaj; bogato ukrašen ženski pojas), zadene za pojas pištolj, mekintoš metne u terakije, napuni bisagije pršutom i pogačom, na uši natuče astragansku šubaru, opkorači konja, baci ženi i deci nešto bakaruša za pohodnju, pa onda zaigra konja, po kaldrmi sve do Tatinca. I tek tu, gde se Užice gubi zavijen u plavu maglu pradskozorja, raspali iz pištolja i zapeva koliko ga grlo donosi monotonu užičku pesmu:
Ravno polje žao mi je na-a-te
Što mi dragi dragi otide niz-a-te!
Nek se zna da gazda Mijajlo ide u Beograd.”
Tako su se sećali ranijih boljih vremena.
Kako su se oblačili tadašnje užičke gazde, kako ih je tada vido Mita Uskoković, možemo da vidimo i danas na fotografiji Sretena Petrovića, koji je u Užicu između Dva svetska rata bio poznat po staroj gradskoj nošnji i poslednji Užičanin koji se tako oblačio, u nošnju koja je polovinom 19. veka imala mnoge elemente turskog folklora. Kuću i kujundžisku radnju imao je na Rakijskoj pijaci (kasnije je u toj kući njegov sin Risto držao sajdžijsku radnju i kafanu “Zeleni venac”. Sinovi Rade i Mile bili su po uzoru na oca sajdžije. I danas njegov praunuk Dragan sa suprugom Svetlanom drži privatnu sajdžijsku radnju na glavnoj ulici, više nekadašnjeg “Jasena”, danas kinske robne kuće. Svoju prvu radnju Sreten je držao u Užicu pre odlaska Turaka iz Užica 1862. godine .
Mita Uskoković u svom romanu “Došljaci”, u poglavlju “Dela”, nastavlja pripovedanje o starim užičkim propalim trgovcima posle aneksije Bosne: “Ko zna šta bi bilo da im nije bilo dece. Ogorčeni na trgovinu, koja ih je bez njihove krivice izbacila na ulicu, očevi nisu dopuštali svojoj deci da se njoj odaju. Sve su ih davali na škole. Sinovi ovih ljudi, mrka pogleda i ogrnutih kaputa, učili su kako je ko mogao, i po svršenoj školi trčali su u državnu službu da se što pre dočepaju belog hleba “dvadesetšestog”. Otud toliko Užičani po svim granama državnog reda, od odgajivača pastuva pa do ministara; otuda toliko povika na njih. Mnogi od te dece, koji su bili prvi među svojim drugovima i pokazali sjajne sposobnosti za budućost, vrćali su se svojom voljom ovamo u ovu umrlu palanku, daleko od talasa života i mogućnosti da svoj talenat pretvore u vrednost. Oni su tako izvršili duhovno samoubistvo, odricali se dvoje karijere, primali očeve dugove i roditeljima zaslađivali poslednje dane po cenu svoje mladosti.
Zabačeno bez ikakvog savremenih puteva saobraćanih srestava, odsečeno od svih prirodnih puteva, u brdovitom i siromašnom predelu, Užice je osuđeno na laganu, ali sigurnu smrt. Oni koji nisu imali dece, ili ih ona nisu mogla spasti, iseljavaju se, da bar ne tavore i crvene onde gde ih ceo svet poznaje. Cifra stanovništva opada stalno, jedno zbog velikog mortaliteta, kojem je opet uzrok oskudica, a drugo zbog ovog raseljavanja. Da nije ovog poslednjeg uzorka, opadanje se ne bi ni primetilo, jer je retka kuća bez troje, četvoro dece, a ima dosta primera da pojedinci imaju devetoro, desetoro dece. Kad nema poroda, na njega se ukazuje prstom i sa podsmehom se naziva ogoreo panj.”
Namesto ovih starih gazdi novo vreme donelo je i nove ljude koji su se bavili izvozom stoke. Ali pisac, kroz usta Kremića kaže: “Izvoz stoke, dželap, samo je bleda senka nekadašnje užičke trgovine. Pređašnje bolte, s najvećom podelom rada, svele su se na piljarnice, gde se može kupiti sve počevši od pola kila pasulja do anzist karte (kasnije je prevagnuo naziv razglednice).
„Ove radnje drže novi ljudi, užurbana lica, sitnih očiju i sa šajkačom na glavi, ljudi došli sa sela, buranija kako ih stari trgovci nazivaju, novi ljudi koji jedu proju, vajkaju se na veliku porezu i kupuju od uprave imanja starih gazda.”
Eto, to sam probrao iz dela najboljeg užičkog pisca Milutina Uskokovića Užice kako ga je naš pisac video i opisao. To je vreme njegovog privremenog opadanja i zamiranja poslednjih decenija 19. veka i prve decenije 20. veka.
Ovi vremensko-užički momenti u delima Uskokovića prestavljaju značajnu dokumentaciju, koja će biti sve važnija kako vreme bude prolazilo i odnosilo poslednje ostatke staroga Užica. Mita nam je sve dao na zanimljiv način, kroz posebne slike koje samo umetnik, kakav je bio Uskoković, mogao dati. Njegova slika Užica je takva da se zaista sa njom može meriti samo Bora Stanković sa opisima Vranja. Veliki srpski književni kritičar Jovan Skerlić, prikazujući “Došljake”, sa pravom kaže: “Naročito je uspela slika Užica, i sav život i spoljašni izgled te karakteristične palanke opisan je sa toliko života i jačine, da ide ne samo u najbolje stvari koje je g. Uskoković napisao, no i u najbolje slike naše književnosti.”
