Златибор? Лековита планина раскошне лепоте, обешумљене висоравни са травнатим хоризонтима, живописним пејзажима, широким видицима. Све се погодило: конфигурација земљишта, географски положај, геолошки састав тла, богаство и разноврсност флоре, клима. Топла лета, благе зиме, велики број сунчаних дана са врло мало ветра, ниска влажност ваздуха, учиниле су Златибор лековитим местом, пред крај 19. века ваздушном бањом. Ако закорачимо у историју лепе планине, видећемо да је била позната још за време турске окупације. Златиборски сувати су били поседи бегова из Ужица, Прибоја, Нове Вароши, Сарајева. Записано је да је Хаџи Никола Селак, сарајевски трговац, подигао лепу повећу брвнару у лепоти Водица далеке 1750. године. Када се Србија ослободила од Турске власти, на Златибору су тражили одмор и опоравак први српски богаташи, породице богатих ужичких трговаца стоком, који су на унајмљеним суватима подизали колибе, које су им служиле за одмор.
Много су Ужичани имали и имају важних места са именом Златибора – разна предузећа, хотел, биоскоп. Ако се запитамо одакле потичу Ужичани, одговор прво морамо потражити у приповедању о досељавању на Златибор, о златиборским фамилијама. Тако, када се говори о Ужичанима по презименима и крсној слави, лако можемо закључити из којих златиборских села потичу и одакле су ту дошли. На Златибору је веома често долазило до померања становништва. Има мало најстаријих породица, јер су многе изумрле или су се одселиле у друге крајеве. Ипак, неке од најстаријих златиборских породица данас су: Шишовићи, Џамбићи, Спасенићи и Нинчићи у Чајетини; Бонџулићи, Лучићи, Милосављевићи и Костадиновићи у Шљивовици; Дабићи у Алином Потоку; Ђоковићи, Павловићи, Спасенићи и Радовићи у Сирогојну; Дацовићи у Љубишу; Браловићи у Негбини; Селаковићи у Драглици; Крсмановићи, Шарчевићи и Остојићи у Мокрој Гори; Јанковићи и Радоњићи у Кремнима; и Дидановићи у Стублу (њихови преци су били чивчије легендарног манастира Јање). Досељавања на Златибор су трајала кроз читаву његову прошлост. У 17. и 18. веку, на територију бившег Златиборског среза (постојао је до 1947-ме године, а обухватао је општине Бијелу Ријеку, Јасеново, Негбину, Драглицу, Доброселицу, Јабланицу, Семегњево, Шљивовицу, Мокру Гору, Кремна, Чајетину, Криву Ријеку, Рожанство, Сирогојно, Гостиље и Љубиш) долазе следеће породице: Јаћимовићи (или Аћимовићи; од њих воде поријекло Дедићи, Зрњевићи и Жиловићи), Кутлешићи и Весовићи из Бистрице у Чајетину и њену околину; Шућуровићи из Пиве у Шљивовицу; Кнежевићи, Марјановићи и Јечменице из Црне Горе у Доброселицу; Бакићи и Радовићи из Мораче у Јабланицу; Рајовићи из Роваца у Јабланицу; Јанковићи из Вранеша у Јабланицу; Пековићи, Благојевићи, Божовићи, Пишчевићи и Костићи (од којих потичу Делићи у Шљивовици) из Пиве у Семегњево; Златићи из Никшића у Криву Ријеку; Радибратовићи, Вилотијевићи, Јосиповићи и Мијајиловићи од Дурмитора у Рожанство; Вирићи из Нове Вароши у Криву Ријеку; Ивановићи из Дробњака у Криву Ријеку; Ристановићи из Колашина у Рожанство; Лазовићи из Брезне у Рожанство; Туцовићи из Херцеговине у Гостиље; Радуловићи из Бабина у Гостиље; Смиљанићи (данас их има и у Алином Потоку, Чајетини и Јасенову) из села Которе (на Косову) у Љубиш; Јоксимовићи из Вранеша у Љубиш; Митровићи из Пиве у Гостиље; Жунићи из Хаса код Берана у Бијелу Ријеку (има их и у Кривој Ријеци и Љубишу); Џелебџићи из Пиве у Бијелу Ријеку; Виторовићи из Пљеваља у Бијелу Ријеку; Џамбасовићи, Думањићи, Костићи, Милинковићи и Поповићи из Дробњака у Бијелу Ријеку; Ћировићи из Куча у Негбину; Ђенићи, Илићи и Перишићи из Дробњака у Негбину; Кузељи из Божетића код Нове Вароши у Негбину; Богдановићи и Тимотијевићи из Босне у Мокру Гору; Селаковићи из Куча у Кремна (нису у сродству са Селаковићима из Драглице); Тарабићи (чувена видовњачка породица) са Таре у Кремна (од старине су из Херцеговине); Милосављевићи из манастира Мораче у Кремна; Богосављевићи и Курлагићи из Гацког у Кремна; Панићи из Лијевна (Ливна) у Кремна; Поповићи из Гоња код Сјенице у Кућане; Гојгићи из Матаруга код Пљеваља у Кућане; Мутавџићи из Радојине у Драглицу; Шуљагићи-Шишаковићи (чувена хајдучка фамилија) из Босне у Драглицу; Јовановићи из Бистрице у Драглицу; Кутлешићи (или Кутлашићи) из Кутловца код Прибоја у Драглицу; Јанковићи из Дробњака у Драглицу; и Грујичићи из Скржути у Драглицу. Ово су била појединачна досељавања, где су се доселиле само једна до две породице назначених фамилија, или чак и само један појединац, који је овде основао породицу.
Досељеници су поштовали топониме које су затекли, оснивали су нова насеља, нека су по њима добили имена. Данас на Златибору имамо неколико већих насеља. На првом месту мањи туристички градић “Златибор”, чији је центар Краљева вода, затим је ту Чајетина, која је и административни општински центар, Сирогојно, Гостиље, Шљивовица, Јабланица, Љубиш, Драглица, Негбина, Доброселица, Водице. Села која се налазе на самом Златибору су: Алин Поток, Бела Река (Горња и Доња), Бранешци, Кобиља Глава, Голово, Гостиље, Доброселица, Драглица, Дренова, Жељине, Јабланица, Крива Ријека, Љубиш, Мушвете, Негбина, Ојковица, Рожанство, Семегњево, Сјеништа, Стубло, Трнава, Шљивовица и др. На обронцима Златибора, тј. на прелазима ка суседним планинама – Тари, Пониквама, Кукутници и Златару – налазе се села Кремна, Мокра Гора, Јасеново, Кућани, Бурађа, Биоска, Врутци, Равни, Дрежник, Дријетањ, Збојштица, Качер, Мачкат, Никојевићи, Љубање, Скржути, Стапари, Трипкова и др. Свако од ових наведених села, која већ нису туристички позната, има своје посебности и могућности да то постане.
На Златибору се налази најразвијенији тип “разбијеног села”. Она заузимају огромне територије, понекад дуге по пет-шест километара, а деле се на засеоке. Села обично имају више гробаља. Куће су од боровог и храстовог дрвета, зване брвнаре или осаћанке. Прављене су ручним алатом, али веома прецизно, и постављене су на ниску подлогу од камена. Прозори су малих димензија, а врата обавезно имају двоја, на супротним зидовима. У кући се налазе обично две, мада понегде и три просторије. Кухиња, са огњиштем на средини, зове се кућа, и у њој нема ни патоса ни тавана. Из кухиње се улази у собу, која је патосирана и затавањена. Поред ових кућа за живљење, једно златиборско домаћинство је обавезно имало још помоћних зграда, нпр. млекара, штала и др. Најлепши и најочуванији примерци старих златиборских кућа премештени су из свих села широм Златибора у Сирогојно, где је направљен етно музеј под ведрим небом.
Рујан је име жбунасте биљке руј (Rhus cotynus) којом је читава област златиборског краја била веома богата и која се користила за штављење и бојење коже. У средњовековној српској држави постојала је Жупа Рујно која је обухватала и данашњу област Златибора. У турским пописним књигама из 15. и 16. века забележен је назив Рујни батра, што значи рујна планина, брдо. После српских устанака постојала је кнежина (потом капетанија, па срез) Рујно. Тај је назив за територијално-административну јединицу био у употреби све до половине 19. века када се променио у Срез златиборски. Од почетка 19. века постоје званичне потврде о имену Златибор. Први писани трагови о називу Златибор су из извештаја које су у току Првог српског устанка одавде слали устаници. Такође је извесно да га писци тих извештаја нису измислили, већ је он неко време и пре тога био у употреби, не зна се колико дуго. Године 1855. приликом нове административне поделе Србије Рујански срез је подељен на Ариљски и Златиборски, па име Златибор доспева и у званична документа.
Постоје три предања о постанку имена Златибора. Извесно је да је то име настало од речи злато, односно златни и бор, али не зна се на који начин. Једно каже да је име Златибора настало од златне боје његових пашњака, што није сасвим вероватно, јер златиборски пашњаци нису толико стари, и ово предање не објашњава откуд реч бор у имену Златибора; друго предање каже да су се досељеници из Црне Горе и Херцеговине на Златибор хвалили богатством борове шуме, говорећи: “Златан је то бор!”; а треће предање каже да је то име постало од једне веома ретке врсте белог бора, тзв. златног бора, чије је научно име Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica. Неки од стручних негирају две хипотезе: – “Не може се прихватити претпоставка да име потиче од златиборског белог златног бора (Pinus silvestris var. Zlatiborica), пошто је назив планине Златибор био у употреби пре појаве бора са тим својствима. Такође је неоснована и хипотеза да име потиче од траве златиборских ливада и пашњака, која у другој половини лета и у јесен добије боју злата, тј. пожути, пошто та претпоставка не објашњава одакле у називу име бор”. Тако од три хипотезе, ако одбацимо две, остаје она о хвали богаству борових шума на Златибору, досељеника, сабрана у реченици: “Златан је то бор!”
Постоји разлика између имена планине и назива некадашње административно-територијалне јединице Срез златиборски, чије се територије нису морале у потпуности подударати. Садашњи Златиборски округ обухвата знатно ширу област од територије планине Златибор. Златиборску висораван, чија надморска висина износи око 1000 м, окружују планински венци: Торник (1496), Чигота (1422), Кобиља глава (1178), Градина (1177) и други. Малу забуну уноси и туристичко место Златибор (насеље), које данас има исти назив као и планина.
Обудовица, та позната пасторална слика са ретким боровима и извор Кулушевац, била је део најбоље, највеће и најлепше сувати, тада пусте златибоске површине. На њој је у 19. веку товљено више од 200 волова током године. Била је власништво Златиборког среза и простирала се на обе стране истоименог потока, који је напајао бујне пашњаке као и бројну стоку. До краја 19. века то место се звало се Кулашевац, по извору и потоку у свом центру. Од грађевина, овде се налазио само дрвени чардак Јована Мићића златиборског сердара, према причама старих Златибораца из давнина, књаз Милош и сердар овде су проводили лета са породицама.
Адвокат Алекса Ако Поповић, знаменити Ужичанин, председник српске Скупштине, када је Србија проглашена за краљевину, подигао је у спомен свом брату, проти Гаврилу, најлепшу чесму покрај ужичке Саборне цркве. Он је утемељивач првог туристичког насељу на Златибору, када је угостио бившег министра Љубу Ковачевића, чији се син Владимир лечио од последица тешке упале плућа 1893. године. Било је то у Рибници. Из времена Ака Поповића остало је неколико дрвених зграда од борових брвана, лепа озидана кафана, купатило, као и редовни туристи, који су сваке године долазили. Поред Ака Поповића су у Рибници подигли сличне дрвене летњиковце и друге ужичке Ас газде. Власник сувати Горња Рибница, Јоца Гмисовић, је изградио ту механу, па је наредне две деценије најстарије туристичко насеље стекло популарност изузетног лечилишта и одмаралишта. Године 1910. “Мали журнал” на првој страни објављује снимак са натписом “Рибница – српска ваздушна бања”. Године 1922. новоформирано Акционарско друштво “Златибор” из Ужица, откупило је од Јоце Гмизовића суват Рибницу и све грађевине у њој. Убрзо је изграђено 35 дрвених павиљона, летње купатило и парна стругара, тако да су се тридесетих година прошлога века, у миру испод столетних борова испод Торника, одмарали туристи из Енглеске и Чешке, чувени научници, политичари и државници, домаће и стране дипломате.
Краљ Александар Обреновић, подстакнут причом Алексе Поповића је 1893. године, боравио је на Кулашевцу и обећао Петру Мићићу, тадашњем председнику општине, да ће Златибор постати туристички крај. Краљ је на Преображење подигао чесму на извору Кулашевца и од тада се ово место зове Краљева Вода. Један од најпознатијих Златибораца, академик Миладин Пећинар, направио је као дечак јединствену фотографију Краљеве Воде. Поред Краљеве чесме једино се могу видети дрвене тарабе, торови, куће и стадо оваца.
Дуго је краљева чесма била усамљена, јер Златиборски срез је био веома сиромашан и ништа се није градило. Било је то септембра 1905. године, Краљеву Воду је посетио и краљ Петар I Карађорђевић са престолонаследником Александром, а затим су се појавили визионари, народни посланици Мијаило Јевремовић и Паун Поповић. Обудујевица је уступљена Ужичком округу у замену за Криву Брезу. Нови власник, економски моћнији и стручнији, могао је много више да допринесе развоју златиборског туризма. Од тада се развија брже туризам на Златибору и на Краљевој Води. Ипак, за званични почетак туризма на Златибору сматра се долазак краља Александра Обреновића на Кулашевац 1893. године, када је крај и добио име – “Краљеве воде”. Окружни одбор подигао је 1910. луксузан хотел, звучног назива “Краљева вода”, са депадансом “Чигота” и пекаром. Хотел је кратко радио, започео је Први светски рат. Уследила је окупација, која је трајала три година, а Аустроугари су ту откупљивали млеко и производили качкаваљ.
После рата, логично, у прво време није било неког великог интересовања за Златибор, али после изградње пута Ужице – Краљеве воде, почела је интезивнија градња на Златибору. Окружни одбор доноси одлуку да подигне модерно летовалиште, са савременим угоститељским објектима, плански изграђеним приватним вилама и свом потребном инфраструктуром. Техничка служба је је убрзо урадила урбанистички план и обележила педесетак плацева. До Другог светскога рата изграђен је 21 летњиковац, чији су власници припадали богатом слоју српског грађанског друштва.
У годинама револуције и контрареволуције, Русију је напустило преко два милиона становника. Велики број се упутио у правцу нове државе Словена, која је у то време настајала на Балкану, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Југославију. Највише их се удомило у православној Србији. У првим годинама по завршетку Првога светског рата, у ужичком крају се отварају велика градилишта. На та градилишта у Ужицу и околини стигле су групе руских инжињера и техничара, где је заживела Ужичка руска колонија. Већином су то били донски Козаци. У току 1920. године у Ужицу је почела да ради Окружна грађевинска секција, која је била део државне управе при ужичком Округу, која се бавила изградњом пута до Краљеве воде на Златибору, који је народ једноставно назвао “Златиборски пут”. Рађен је и пут од Ужица до Вардишта. Од Вишеграда до Вардишта је већ био изграђен нови пут. Припреме за градњу оба пута почеле су 1920, а радови на оба пута су започели следеће 1921. године. Деонице су завршаване по етапама. Комисија Министарства грађевина у саставу: Жарко Гордић, Владе Поповић, Миливоје Петровић са инжињером Секулом Ћалдвићем Кнежевићем редовно су прегледали трасе путева. Нови путеви за Златибор и Вардиште су отворени за саобраћај до 1930. године.
Златибор тј. “Краљева Вода” је 1927. године модерним путем повезана са Ужицем. Подигнут је нови хотел “Швајцарија”, бесплатно се деле плацеви за љетњиковце. Дом за смештај и опоравак инвалида, зграда позната именом “Голија”, изграђен је 1931. године. Исте године, Краљева Вода је добила и водовод. Временом, Краљева Вода је добијала сва обележја модерног летовалишта и смучарског центра, са школом скијања и јахања и првим центром југословенског једриличарства, којег је 1935. основао Академски аеро клуб “Београд”. Београдски лист “Време” посебно наглашава ексклузивност овог планинског планинског летовалишта: “Ту, далеко од велеградске буке, на висини од око хиљаду метара, у малом али укусно удешеном хотелу, који носи звучан назив “Краљева Вода”, срећу се познаници из Београда, Загреба и Сплита, људи који су се виђали у салонима наших отмених клубова или на нашим реномираним плажама”.
Уз источник “Краљева вода”, направљен на извору “Кулушевац”, изграђене су прве виле на Златибору. Изградиле су их ужичке Ас газде и богати Београђани. Што се тиче Ужичана, за сада знам да је на фотографији вила десно у првом реду била Андрије Јевремовића, затим испод чесме је Хотел “Краљева вода”, као и изнад чесме (исти хотел из различитих углова). Остале за сада не знамо чије су. Надамо се да ћете нам помоћи да сазнамо. Кућа лево изнад чесме и десно постоји и данас у изворном облику близу Стационара-здравственог центра “Чигота”.
После Другог светског рата, у спомен стрељаним партизанским рањеницима новембра и децембра 1941. године, Краљева Вода добија назив Партизанске Воде. Седамдесетих година 20. века се развија, што није престала ни до данас. Крајем XX века, назив Партизанске Воде поново је враћен у Краљеве воде, а насеље названо Златибор, па често долази до мешања имена места и планине, посебно међу туристима. Растући и ширећи се, Златибор се повезао са Палисадом, који је некада био одвојено мјесто. На Палисаду се такође развијао туризам. Плацеви за градњу викендица дељени су бесплатно, а у већини случајева, власници су били Београђани.
Данас преко Златибора пролази магистрала, која од Београда води ка приморју. Златибор је удаљен око 230 км од Београда. Обухвата велику висораван, која се простире од од Камишне на северу до Борове Главе на југу и од Лисичине на западу до Катушнице на истоку. У непосредној близини Златибора, налазе се бројни културно-историјски и ентолошки споменици и атракције. Музеј под отвореним небом “Старо село” је заправо аутентично село из 19. века. Једна од најлепших железничких траса на свету, пролазила је до 1974. непосредно крај Златибора, Мокром Гором. Воз данас поново саобраћа, као туристичка атракција. Парна локомотива пробија се кроз стеновите теснаце, усеке, трасом на којој пруга прави необичну путању у облику броја 8, те се и назива “шарганска осмица”. У подножју Златибора, у селу Врутци, близу Ужица, налазио се манстир Рујно, у коме је 1537. године штампана прва књига у Србији, данас позната под именом Рујанско четворојеванђеље.
О Златибору се може што шта рећи и много тога знамо и већину смо видели, али, шта каже неко са стране неко, чије је мишљење значајано у светском туризму. Златибор је посетио Роб Лојд током лета, један од најпознатијих туристичких блогера у свету. На његовом блогу, још док је био на Златибору, појавио се текст: – “Пишем ово из хотелске собе у Златибору, Србија – Вов, шта је лепо место. Ухватио сам рано јутрос аутобус из Београда и нисам био сигуран шта да очекујем. Док сам дремао, прошло је четири сата вожње. По доласку, био сам пријатно изненађен када сам се срео са новим ужичким пријатељем, коме сам ускочио у ауто. Почели смо да истражујемо села, околину, мали град у планинама на западу Србије, недалеко од границе. Људи обично долазе овде да се опустите и ступе у контакт са природом; после овде проведеног поподнева, ја могу да видим зашто.
Прва ствар коју смо истражили је централни Кингс трг тог планинског градића Златибора. То је нешто као језгро града уз вештачко језерце, кажем град, јер има 3-3500 стално становника, али током зимских и летњих месеци, тај број може да се повећа на 30.000. То је популарно место за планинарење, планински бициклизам, пливање, спортове на отвореном било које врсте. Зими има ски брдо, савршено за породице које желе да уче своју децу, као и 9 км одатле планински врх Торник, који има знатно веће скијалиште.
По изласку из града посетили смо локални тениски клуб. Популарност тениса је овде прилично велика. Није био најлепши од дана за тенис, али терени су били веома посећени. Не само да је много људи који играју, многи гледају игру. Овде због трибина са подешавањем могу да се одрже било која такмичења. После тога смо наставили наш пут ка Сирогојну, које има село музеј на отвореном, где су нам објаснили како се некад овде живело. Пала је слаба киша пре него што смо се вратили назад у град.
Ручали смо у једном националном ресторану и одвезли се на Торник до Ски центра. Иако је лето, ту је било више људи него сам очекивао. Ту се могу изнајмити планински бицикли и има неколико других објеката за оне који су склони авантури. Након тога је мој нови пријатељ предложио да идемо на малу авантуру. Возили смо кроз овај крај, буквално смо били у сред “негде”. Ја се никада не бих сам снашао, да нисам био са пријатељем из овог подручја. Видео сам стару дрвену цркву, све врсте малих села смештених на брдима. То је било прилично искуство и не могу да верујем да смо га направили горе на Торнику и доле у долинама без теренског возила.
Одатле смо се вратили у град и преко брда возили, док смо били опкољени са природом на сваком кораку. Застали смо, брали шумске јагоде, гледали стада оваца и говеда, фотографисали много снимака предивне пироде. Заиста сам имао предиван осећај овог места и разумео без сумње заштољуди долазе овде да се опустите. То је само 4 сата вожње од Београда аутобусом, а могу да замислим амбициозне возаче што за 3,5 сата или мање, ако не буде саобраћајне гужве, могу да стигну на ову предивну планину.
