Prvi srpski ekolog

1333

Na padinama Maloga Zabučja osušilo se mnogo sadnica četinara, koje posadiše užički srednjoškolci šezdesetih godina istekloga veka. Trenutno Užičani komentarišu zašto to veliko drveće vrste tuja koje se osuši od posledica suše i parazita insekata, već tri godine niko da poseče i posadi mlade sadnice izdržljivih četinara iz užičkog kraja. Kao pisac i novinar dugo sam vremena proveo i provodim istražujući i pišući zanimljive priče iz gradske istorije. I ovo pripovedanje je podstaknuto životom zaslužnog Užičanina, poheftano zanimljivim fotografijama da doprinos sanacije i pošumljavanja Zabučja, lepšem Užicu i života u njemu. Vratimo se u devetnaesti vek.

Šetalište Velikog parka na Zabučju koje potiče od vremena Riste Tešića (19. vek) i užičkog predsednika opštine Diše Vučičevića (20. vek) (foto Jadranka Sepi)
Šetalište Velikog parka na Zabučju koje potiče od vremena Riste Tešića (19. vek) i užičkog predsednika opštine Diše Vučičevića (20. vek) (foto Jadranka Sepi)

Muslimansko stanovništvo je tokom 1862/63. iseljeno iz šest srpskih varoši, među kojima je bilo i Užice. Tursko utvrđenje odlukom međunarodne komisije koje danas zovemo “Stari grad” minirano je i dignuto u vazduh. Nekoliko sledećih godina stari Užičani su zapamtili po izuzetno hladnim zimama, kada su Užice i njegova reka Đetinja bili okovani mrazom i izolovano od ostalog sveta. Meštani i Srbi doseljenici iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine izbegli pred turskim zulumom, za tih nekoliko godina u neposrednoj okolini varoši posekli su sve voćnjake, šume i drugo rastinje. Brda i planine oko Užica su ogoleli. Niz vododerine bujice su donosile u varošku kotlinu velike količine vode i sve i sve što je s njom dolazilo. Užice je postalo ružno stenovito mesto s velikim procentom tuberkuloznih bolesnika. Ali u Užicu, iako to Užičani tada nisu znali, živeo je mlad čovek, zanatlija, časovničar koji će ponovo oplemeniti Užice i njegove stanovnike. Bio je poznat po svom znanju i mudrosti – zvao se Rista Tešić. Rista je rođen u Užicu 1845. god. Dobrostojeći roditelji su ga poslali da uči za časovničara, prvo u Nemačku, odatle je vođen radoznalošću stigao u Švajcarsku. Boraveći u tim zemljama mladi Užičanin uočio je velike površine pod zelenilom, bilo da su to bili parkovi ili šumski pojasevi oko gradova. Suočen sa lepotom koju su negovali tamošnji ljudi, Rista se vratio u Užice. Ubrzo je otvorio sajdžisku radnju i dobio posao da brine o satu na zvoniku užičke Saborne crkvi (sat je tu i danas), po kome su Užičani “doterivali” svoje časovnike. Zbog svojih vrednih osobina koje su privlačile pažnju Užičana, stekao je poštovanje grupe varošana koji su mu pomagali da ostvari svoje ideje: Da oplemeni okolinu Užica i samu varoš.

Prva užička drvena crkva Svetoga Marka čiji zvonik je izradio Rista Tešić (crtež Kanica iz 1864)
Prva užička drvena crkva Svetoga Marka čiji zvonik je izradio Rista Tešić (crtež Kanica iz 1864)

Gradnja Saborne crkve “Svetog Đorđa”, o čijem je satu na zvoniku je brinuo mladi časovničar, završena je 1842. god. Dotadašnja drvena crkvica “Sveti Marko” na Carini bila je zapuštena i propadala je. Sa svojim sledbenicima, Rista tokom nekoliko godina ne samo da je obnovio crkvu, već je dogradio veoma lepu drvenu zvonaru za dva zvona, uredio crkvenu portu, posadio nekoliko lipa oko nje koje i dan danas svojim mirisom podsećaju na preduzimljivog užičkog časovničara. Ceo prostor oko crkve je ogradio. Njegovom zaslugom je sačuvan ovaj vredan, prvi užički pravoslavni verski i istorijski spomenik. Bilo je to 1882. Risto je imao 37. godina, osnovao je Podružnicu Srpskog Poljoprivrednog društva za okrug užički. Iz Nemačke je doneo kožno sedlo, koje je potom izloženo na prvoj poljoprivrednoj izložbi iste godine u Beogradu. Po tom sedlu, uz Ristina upustva, užički sarači su postali pravi majstori sedlari… trebao mu je novi izazov.

Risto Tešić na golom Zabučju, tada je odlučio da ga pošumi i spasi Užičane od boleština i klizišta
Risto Tešić na golom Zabučju, tada je odlučio da ga pošumi i spasi Užičane od boleština i klizišta

Risto izađe iz svoje sajdžiske radnje, po navici baci pogled prema zvoniku Saborne crkve. Na njenom satu bilo je tačno 16 sati, izvadi svoj džepnjak na kome su kazaljke pokazivale indetično vreme. Zaključa radnju i tiho zviznu. Iz dvorišta iza radnje, prvo mu se pridruži malo čupavo kuče crne boje. Risto čučnu i pomazi ga. Tada se pojavi četrnestogodišnji dečko noseći preko ramena vreću u kojoj se nešto mrdalo… Kada su stigli u tu najveću pustaru u okolini zvanu “Stočno groblje” punu zmija, gde su Užičani bacali uginule životinje, Risto odveza vreću i spusti je na kamenito tle. Nije prošlo malo vremena iz nje počeše da se pomaljaju ružičaste njuškice ježeva. Radoznalost užičana najzad je bila zadovoljena. Risto je otkupljivao od seljaka iz okoline ježeve i puštao ih tu gde je planirao da uredi Veliki park, da istrebe zmije.
Skoro dve decenije po goletima Velikog i Malog Zabučja, Risto je s prijateljima, svojim učenicima i đacima užičkih škola, zasadio mnoštvo stabala, osamdeset vrsta drveća i podigao Veliki park, pošumio strmine i obale Đetinje zaštitio šibljem, izgradio je kupališta, vodenicu u parku, kamenu branu i jezerce, gde je iznajmljivao čamce. Tako je finansirao radove za lepše Užice.

Risto je izgradio kamenu branu, a na njenom mestu je kasnije Mališa Atanacković izgradio branu za 3. užičku hidrocentralu, koju Užičani još pamte
Risto je izgradio kamenu branu, a na njenom mestu je kasnije Mališa Atanacković izgradio branu za 3. užičku hidrocentralu, koju Užičani još pamte

Ovo potvrđuje užički hroničar Miladin Radović[1], pekar i kafedžija. U “Samorukom rukopisu” otkriva osnivanje Velikog Parka na zalasku 19. veka, i ističe zasluge Riste Tešića, sajdžije: – “Onaj park prema železničkoj stanici, on (Rista Tešić) je podigao. A znate kako je bilo pre. Usred pola dana tu niko nije prolazio. Tu su svaki dan doletale kamenice ozgo iz brda, nešto same, a neštro koze otiskivale… No Risto od kupatila načini vodenice i od celokupnog prihoda načini Park, pošumi sva brda i potoke. Na mestu gde Đetinja, ispod vrba i jova, u mendrastom toku sužava korito i ubrzava maticu, prikuplja i pogradi putove, načini vodenice i kupatila i ribnjake u Parku… Mnogo je Rista dobra učinio svojoj opštini, sve je to radio bez para i dinara punih dvadeset godina.”

Na stvorenom jezercetu Risto je nabavio čamce, nekadašnje
Na stvorenom jezercetu Risto je nabavio čamce, nekadašnje “Stočno groblje” se pretvaralo u rajsko mesto gde su se Užičani sklanjali od vrućine

I tako, na mestu gde Đetinja, ispod vrba i jova, u meandrastom toku sužava korito i ubrzava maticu, prikuplja snagu da se probije kamenitim usekom ispod Dovarja, zvanom “Grot” nalazi se Veliki park. Još negde polovinom prve decenije 20. veka Užičanin Milutin Uskoković, značajni srpski književnik, zapazio je: “Ovo šetalište se nalazi van varoši, s druge strane Đetinje na jednoj padini divljačkog Zabučja. Njega posećuju đaci i činovnici. I ostali namernici, ljubitelji prirode, rado dolaze u Veliki park, i tada i dan danas, kreću se vijugavim pešačkim stazama ovog šumovitog predela, penju u vrhove Zabučja, odakle se otvaraju divni vidici na varoš. Svi posetioci velikog parka uživaju u lepoti pejzaža, gde se želje lakše obistinjuju.”

RistaTešić ispred svoje kuće na Dovarju sa sinovima, tu gde je danas ulica Riste Tešića
RistaTešić ispred svoje kuće na Dovarju sa sinovima, tu gde je danas ulica Riste Tešića

U neposrednoj okolini Saborne crkve Rista je uredio još dva parkića: ispred stare zgrade Okružnog načelstva i prostor između realke i Saborne crkve. Od nekad uređenog parkovnog prostora do polovine prve decenije 21. veka postojalo je nekoliko drveta, koje je svojom rukom zasadio Risto. Zbog nepoznavanja istorije grada nadležnih, drveta su nažalost posečena, ali parkići su tu i dan danas. Zbog velikih voda i nanosa koja su se sjurivali u varoš na putu ka Đetinji sva tri potoka sa severne starane Užica: Koštički, Buarski i Gluvaćki bili su radom Riste Tešića ukroćeni, pošumio je strane, a obale zaštitio šibljem.
Jedanest godina pošto je rođen Rista Tešić u Užicu, u malom selu Smiljanu u Vojnoj krajini, graničnom području Austrougarske imperije, današnjoj Hrvatskoj, rođen je 1856. godine Nikola Tesla. U vreme kada je električna energija bila dostupna samo eliti i vidljiva samo onim dovoljno srećnim koji mogu da vide blesak munje na tamnom olujnom nebu. Izgledalo je kao da elektricitet protiče kroz Teslin genijalni um kao da je napravljen od bakarne žice. Pronalaskom motora na naizmeničnu struju, otkrio je način da dopremi električnu energiju do svakog kutka Zemljine kugle i zaratio s Tomasom Edinsonom. Da bi Nikola Tesla na svetskoj izložbi u Čikagu je zadivio svet.

Nikola Tesla na svetskoj izložbi u Čikagu je zadivio svet. U Užicu jedini koji je pratio rad Nikole Tesle u to vreme je bio sajdžija Risto
Nikola Tesla na svetskoj izložbi u Čikagu je zadivio svet. U Užicu jedini koji je pratio rad Nikole Tesle u to vreme je bio sajdžija Risto

U Užicu jedini koji je pratio rad Nikole Tesle u to vreme je bio sajdžija Risto. Osim toga, izumeo je radio i čak pokušao da uspostavi kontakt sa životom izvan zemlje. Njegov zagonetnini način života bio je povod pričama čak je izazivao strah… Istina je da “svetac zaštitnik” modernog elektriciteta poveo je “rat”, da bi osvetlio svet. Ubrzo, tokom svetske izložbe u Čikagu Edison je izgubio rat, njegov sistem prenosa jednosmerne struje ubrzo će postati zastareo. Tesla je na Nijagarinim vodopadima sagradio prvu centralu po svom naizmeničnom sistemu. Godine 1983. Džordž Vestinhaus, Teslin najbliži saradnik, sklopio je ugovor za osvetljenje Svetske izložbe u Čikagu… Dvadeset miliona ljudi je posetilo “beli grad”, od kojih je većina videla Teslu na njegovom izložbenom štandu kako zadivljuje publiku osvetljavajući svoje sijalice bez upotrebe žica. Nakon izložbe, Teslina slava zbog uspeha izložbe zasenila je sjaj njegovih pronalazaka.

Daleko u Užicu Rista Tešić je prosto gutao vesti i brošure na francuskom i nemačkom jeziku o dostignućima srpskog genija. Te vesti prenese najprogresivnijim užičkom “As gazdi” Mališi Atanackoviću, koji odluči sa svojim pulenima “da taj tako pouzdan i čist energetski princip kako reće poštovani Rista, stigne do podnoja ruševina Altomanića tvrđave i donekle ukroti planinsku lepoticu reku Đetinju”. U oktobru 1899 kroz užičku varoš je prostrujala vest da je železnicom u Kragujevac, stigla oprema iz Beča i Budimpešte za užičku prvu električnu centralu. Ideja da se Užicu izgradi električna centrala, osta zapisano, potekla je od preduzimljivog Mališe Atanackovića, pionira industrijalizacije Užica. Rista Tešić je to veoma zadovoljan pročitao u “Užičkom glasniku”, njegova težnja je postajala svarnost. Da bi prevezli tešku opremu uprava Tkačke radionice je pozvala najbolje opremljene prevoznike, zvane “rabadžije”, da reše nastali problem.

Poštanska kola koja su saobraćala i do Užica sve do početka prvoga svetskog rata
Poštanska kola koja su saobraćala i do Užica sve do početka prvoga svetskog rata

U Srbiji su do šezdesetih godina devetnaestog veka zaprežna kola služila uglavnom kao teretno prevozno sredstvo. Razlog je bio taj što nije bilo dovoljno dobrih, čak ni kaldrmisanih puteva van naselja. Procenjuje se da je do 1860. godine bilo svega oko 700-800 km kaldrmisanih puteva, uglavnom u naseljima i bližoj okolini. Knez Mihajlo je odmah po dolasku na vlast preduzeo mere da se putna mreža poboljša i omogući se transport, pa i tranzit stranaca kroz Srbiju. U sledeće dve decenije dužina kaldrmisanih puteva u Srbiji se popela na oko 3.500 kilometara. Prva poštanska kola, uvedena u saobraćaj 1. maja 1866. godine, bila se sa dva točka, dvokolice, bez gibnjeva. Godinu dana kasnije uvode se i kola sa četiri točka. Kola sa gibnjevima – federlije – upotrebljavaju se, najpre u vojsci, za prevoz ranjenika, a odmah posle i za poštanski saobraćaj. Srpska vojska je kopirala kola za ranjenike koja su ruski dobrovoljci upotrebljavali u toku srpsko-turskih ratova 1876-1878.

Kola koja je konstruisao Rista Tešić da bi se prevezli teški delovi za prvu užički električnu cetralu
Kola koja je konstruisao Rista Tešić da bi se prevezli teški delovi za prvu užički električnu cetralu

U to vreme Užice još nije stigla železnica, putevi nikakvi, putovalo se poštanskim kolima, fijakerima u kojima je moglo da stane najviše šestoro na dva sedišta i jedna osoba na sicu pored kočijaša. Prtljag, gepek, vezivao se pozadi na federe, obično vezan kao bala. Fijaker je bio savremene konstrukcije sa košem koji se mogao proširiti i skupiti, točkova okovanih gvozdenom šinom… Za prevoz tako teških glomaznih predmeta nije bilo rešenja, bio je to nov posao ne samo za upravu već i za inžinjere i preduzimače, jer se poslovi ovakve vrste nisu do tada radili, to je bio početak. O problemima pred kojima se Uprava društva našla da bi prevezla opremu u Užice, pisala je prestonička štampa: – “Dođoše rabadžije, posmatraju, dogovaraju se, ostvaruju kompanije za prevoz – i naposletku ne učiniše ništa… (…) jer im u pameti jelačke okuke i strmi Potajnik” (“Trgovinski glasnik”, 10.V. 1901, br. 117. dodatak). Setili su se, mudrog Riste Tešića. Konstruisao je drvena kola s volujskom vučom kojom su preko planine Jelice prevezene turbine i generator za rad prve užičke hidrocentrale. Izgradnja Električne centrale Tkačke radionice u osvit 20. veka, nagovestila je početak industriske revolucije u Užicu i raskid sa zanatskom proizvodnjom. Poslovni užički svet je želeo da iskoristi snagu Đetinje i da “oplodi” svoj novac u suočavanju sa “magičnim” dejstvom industrijskog i bankarskog kapitala.

Veliki park, centralna staza u doba predsednika Diše Vučičevića
Veliki park, centralna staza u doba predsednika Diše Vučičevića

Na inpozantnoj svečanosti, u prisustvu kralja Aleksandra Obrenovića, 3. maja 1889. godine, položeni su temelji Električne centrale, “jedne privredne i kulturne ustanove kakve ne beže do tada u našoj zemlji”. U isto vreme počinje podizanje Tkačke radionice na varoškom prostoru Gradske male. Za kratko vreme, do sredine 1900. godine, završena je Električna centrala “na pogledu užičkog grada” u kanjonu Đetinje, a ubrzo Užičani su videli “čudo svetlosti”, “bi ono što rekoše da ne može biti, sinu viđelo iz reke”. Užičani pogasiše lojanice i lučeve i gasne lampe i tokom večeri osetiše mijomirisnu svežinu vazduha nad varoši. Uskoro su okončani radovi na velikom fabričkom zdanju Tkačnice. Užičani kročiše u novi, 20. vek s razvijenom industrijom. Pod rukovostvom odgovornog i savesnog Upravnog i Narodnog odbora, na čelu s Mališom Atanackovićemem, uz manje poslovne nemire i teškoće, fabrika je rasla i napredovala…

Veliki park tokom šezdesetih godina 20. veka
Veliki park tokom šezdesetih godina 20. veka

Tokom proleća 1903. 59.-togodišnji užički sajdžija šetao je stazama Velikog parka, posmatrao romantični “izgled” varoši, sećao se surog Užica iz svoje mladosti koja je takva postale posle odlaska Turaka o kojoj je putopisac Kanic ranije pisao i izdvajao je kao naromantičniju varoš Srbije. Sećao se detinjstva kada su časni užički domaćini smatrali da su osvetljene ulice nepristojne, opasne i da je to osvetljenje fenjerima noćobdijama skupo za opštinsku kasu i nepotrebno po kućama i zatvorenim prostorima, u kojima se odvija porodični život i zanatska proizvodnja ili trgovinski poslovi. Tada se osvetljavalo uz pomoć lojanih sveća i luča. U drvenim kućama kakve su do 1862. uglavnom bile, bez zublja luča život je bio nezamisliv. Danas Užice sija pomisli zadovoljan stari Tešić, još samo da stigne železnica da se povežemo s “Jevropom”. Stigla je 1912. baš pred Balkanski rat… Rista Tešić je umro 1904. U to vreme je bila ogromna počast kada užička Opština snosi troškove nečije sahrane. Opština je o svom trošku sahranila Iliju Nerandžića, zaslužnog za razvoj pismenosti, čitališta, uopšte užičkog školastva. Drugi koji je sahranjen sa počastima je Rista Tešić, verovatno prvi srpski ekolog.

Rista Tešić u Velikom parku, već starac, našao ranjenu pticu koju će izlečiti kao i mnoge druge ranjene životinje
Rista Tešić u Velikom parku, već starac, našao ranjenu pticu koju će izlečiti kao i mnoge druge ranjene životinje

Kod stare užičke centrale skorijih dana u prisustvu Užičanina, akademika Ljubomira Simovića, Užičani postaviše spomenik Velikom Tesli. Mnogo ranije Risti Tešiću dadoše jednu ulicu ispod groblja na Dovarju, zato što je tu kućičičak gde se rodio… Vreme prolazi, uspomena na prvog srpskog ekologa strpljivo čeka generaciju koja će razumeti njegovo delo i podariti tu u Velikom parku spomenik preduzimljivom mudrom užičkom sajdžiji. Da ne bi njega ne bi bilo ni užičke centrale po Teslinom principu. Na tom spomeniku mogao bi s pravom da stoji stih pesnika Vladana Mitrovića:

Elektrana, kod koje kupih
oči svoje, osta kamenita.
Ona i voda još su skupa
samo u reci do korita.

Sad njenu svetlosnu snagu
samotna tri električara
čuvaju na ulaznom pragu.

[1] Miladin T. Radović, rođen je na Tatincu, Užice 1852. god. pekar, pisac memoarskih spisa o starom Užicu. Mehansko-pekarski zanat učio je kod strica u Užicu. Od onih koji su dolazili u pekaru naučio je čitati i pisati. Pismenosti ga je učio Ljubomir Stojanović. U 59. godini počeo je da piše o svemu što je video, doživeo, čuo, što se zbilo u njegovo vreme u Užicu i ondašnjoj Srbiji. Užičani su rano zapazili njegov dar za pripovedanje i opominjali ga da se ne prevari da umre, a da ništa iz svoga života ne napiše. Tako je nastao Samouki rukopis – memoarske beleške nastale od 1911 do 1915. Sakupljao je i narodne umotvorine, sarađivao u Kići od početka izlaženja lista pa do smrti 1915. U Kići je objavio stotinak tekstova o narodnom životu. Pisao je za listove: Zlatibor, Odjek, Takovo, Zanatliski glasnik. Sačuvana je njegova prepiska sa Ljubomirom Stojanovićem, Vasom Pelagićem, Perom Todorovićem. Njegov Samouki rukopis, pisan rukom na 397 stranica, čuva se u Narodnom muzeju u Užicu. Pod istom naslovom objavljen je kao knjiga u Užicu po prvi put 1984. god.