Možda bi se i ova priča o dva užička klošara izgubila u vremenu da nije Ilija Lazića. Snimio je ovu fotografiju na staklenoj ploči, “iskopanoj” u starovremenskoj foto laboratoriji u podrumu užičkog muzeja, te 2003. U jednom od zaboravljenih sanduka, u kome se tokom Drugog svetskog rata pakovala municija, onoma na kome je pisalo poznato iz Užičke republike – “ne štedi”. U tih nekoliko sanduka spakovane su staklene ploče, nađene tokom rušenja fotografske radnje Ilije Lazića, “Foto studija Vukosava”, na Donjoj čaršiji, koja je bila tu uz “Drvnu pijacu”, kod Prve osnovne škole. Čini mi se, sve do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Negativi na staklenim pločama, veličine razglednice, su zbog nekakve hemiske reakcije naglo propadali od krajeva prema sredini ploča. Emulzija bi se jednostavno odvojila od stakla i otpala. Otpadali su zauvek segmenti, likovi ljudi, panorame, ulice sa zgradama, sa skoro tri hiljade ploča. U muzeju tada nije postojao skener, moderna kompjuterska tehnika, pa sam sa muzejskim fotografom Domanovićem, na svoju ruku skenirao veći broj negativa, koji su nam se učinili najzanimljiviji. Vratili smo sve u muzej, zajedno sa novonastalim CD diskovima, među kojima je bio i ovaj negativ sa dva užička klošara.
Da se podsetimo. U novembru 1920. Crvena armija u Prekopu potukla je poslednje delove kozačke belogardejske armije Petra Nikolajeviča Vrangela. Time je građanski rat u Rusiji završen. Pobedila je Crvena armija, a vlast su uspostavili Sovjeti, na čelu s komunistima. General Vrangel se sa ostacima jedinica i sa velikim brojem izbeglih, brodovima preko Crnog mora, delom preko Carigrada, uputio prema Srbiji. Neki su brodovima stigli u Herceg Novi, neki zastali u Solunu. Većina je iz bugarskih luka krenula peške preko Bugarske na zapad, prema Srbiji. Mnogi od njih su se našli Užicu. Gotovo svi izbegli Rusi odmah su se u srpskoj sredini uključili u poslove za koje su bili sposobni. Bilo ih je veoma nadarenih, visokoobrazovanih za građevinarstvo i arhitekturu. Nije bilo čudo što Srbi rado primaju Ruse. Njihov zaštitnik bio je kralj Aleksandar Karađoređević, koji se školovao u Petrogradu i odatle poneo potrebu da se na neki način oduži ruskome narodu. Na svih šest deonica novih puteva na Zlatibor i Vardište glavnu stručnu snagu su predstavljali Rusi-emigranti: rukovodeći (deonički) inžinjeri, njihovi pomoćnici, geometri i tehničari. Oni su projektovali objekte, kopirali ih, vršili komplikovane obračune, premeravali zauzetu zemlju, vodili građevinske dnevnike, pravili situacije. Sve je to ostalo sačuvano u spisima sekcije za rekonstrukciju puteva Okružne građevinske sekcije u Užicu, koja se nalazi u Istorijskom arhivu u Užicu.
Pat i Patašon su dva drugara, dvojica užičkih klošara. Bili su ruski emigranati, u to vreme veoma popularni stanovnici grada pored Đetinje. Toj dvojici, umesto teško izgovorljivih ruskih imena, Užičani su prikačili imena junaka tadašnjeg popularnog stripa, koji je izlazio u predratnoj “Politici” – “Avanture Pata i Patašona”. Užički Pat i Patašon služili su ceo grad: unosili ugalj, cepali drva, odrđavali užičke bašte, radili sve teže fizičke poslove i trpeli od onih zlobnih i plitkoglavih. Kada je lepo vreme, spavali su ispod jednog luka Aleksandrovog mosta, a kada je loše u nekom skloništu, koje su sami napravili u Međaju. Nekad su išli zajedno, ali češće samostalno. Nisu bili prosjaci, nikada nikoga nisu napali ni uznemiravali, nisu pravili izgrede. Ako bi im neko od Užičana napravio neku milostinju, dugo bi se zahvaljivali. Najviše su voleli užički boemski svet, jer su bili u duši boemi, pevali su im ruske pesme, služali ih i pili “ko Rusi”. U stvari da bi došli do rakije, vina, piva ili malo hrane, radili su sve te fizičke poslove. O svom izgledu i odevanju nisu brinuli, što se vidi i na priloženoj fotografiji. Ilija ih je snimio na glavnoj ulici ispred svoje radnje, posle nekog maltretiranja od strane zlobnih, a vide se i posledice. Zato su se njih dvojica držali zajedno, tako su lakše opstajali. Niz ulicu se vidi i jedan od prvih užičkih kamiona, koji je nabavio do tada rabadžija Rane Ostojić Vajda.
U toku nemirnih ratnih vremena, negde 1943, Pat i Patašon su zauvek napustili naš grad i otišli u nama nepoznatom smeru, nepoznate sudbine. Možda su našli neko mesto sa pitomijim ljudima.
