Šta to bi “Korzo”? (prvi deo)

1027
Užički korzo 1944. godine
Užički korzo 1944. godine

“Kada se korzo naglo isprazni, ostavivši sumornost Glavne ulice u svoj njenoj golotinji, čini mi se da su sva ona lica u prolazu bila samo varka, stigla iz slatke tajanstvene tame nekog dalekog doba, kome sam bio svedok.”

Senke se na Glavnoj ulici izdužile, sunce samo što nije zašlo. Krenuo korzo u starom Užicu iako je rat, 1944. godina. Iznenada se umešaše svatovi baš tu kod apoteke Jovanovića, gde počinje “Megdan”. Ženio se poznati užički lik Milan Bambak, na fotografiji mladoženja s mladom iza dece sa svećama, a desno je poznati užički trgovac tekstilom sa ženom, Veljko Mijušković. U dnu fotografije krošnja iz “Parčića” i zgrada Gimnazije” (fotografiju poslao Aleksandar Tošić).

Kada mi se s`vremena na vreme otvore fioke sećanja na putovanjima kroz prohujalo vreme, pronalazim ponovo korzo u kome žive ljudi koji nisu podlegli senzaciji medija. Taj korzo je literarna muza na kome sam ili nisam prisutan. Šetam uz predratna sećanja predaka, posle rata moje dečije oči radoznalo posmatraju drugu polovinu pedesetih godina dvadesetog veka. Kasnih šezdesetih, sedamdesetih i kraja devedesetih sam poznati učesnik ove društvene znamenitosti. Na samom kraju drugog milenijuma, tačnije na kraju devedesetih godina 20. veka, još je tinjao plamen užičkog korzoa. Tokom ratnih večeri, kada je moja televizija TV 5 Užice očistila korzo obaveštenjem da se očekuje bombardovanje od NATO alijanse, optužili su nas da smo uzbudili javnost. Odgovorni, kao i obično, nisu bili sa narodom, ni na korzou, nisu znali da se bombardovanje dogodilo. Kad smo im rekli da je baš dobro gruvalo te večeri, ostavili su na miru TV5 Užice, da radi svoj “ratni posao”, da ponekad upozorenjem “očisti korzo”. Ponovo u sećanjima srećem dobro poznata lica, i onih umrlih poznanika od kojih očekujem da se na sledećem zaokretu vrate i poklone mi mio pogled uz osmeh u prolazu.

 Užice snimljeno iz izviđačkog aviona 1936te, sa markiranim poslastičarskim radnjama Kovačevića
Užice snimljeno iz izviđačkog aviona 1936te, sa markiranim poslastičarskim radnjama Kovačevića

Kako je zaista izgledao užički korzo, koji sam ostavio u fioke sećanja? Priča koju ću vam ispričati je sećanje predaka, to što su videle moje dečije oči, viđenje i osećanja iz moje mladosti. Napustio sam korzo iako sam bio njegov sastavni deo, poznat svim sugrađanima, formiran čovek u četvrtoj deceniji života, otac predivne devojčice… Otkako gazim bespućem šeste decenije života, javljaju se sećanja na mladost, na najlepši životni period. Biće ovo laka priča, koja nosi odgovor na pitanje kada sam počeo da izlazim na korzo? Ali, pre toga moram ispričati priču o užičkom korzou predaka, gde su moji baba i deda držali poslastičarnicu i “kiosk”, zvane “Zdravljak”. Današnja Gudurićeva prodavnica-pekara nosi ime po ovim poslastičarskim radnjama Kovačevića. U prvom delu pripovedanja ću se koristiti i sećanjima starih užičana, koja sam godinama prikupljao…
Na fografiji Užica snimljenog iz izviđačkog aviona 1936. godine je insert centra varoši. Hotel “Zlatibor”, Okrug, Hotel “Palas” Gimnazija, “Parčić”, Glavna ulica… Sa crvenim tačkama obeleženi su poslastičarnica i kiosk “Zdravljak”, pekara-poslastičara moje babe Marije i dede Vićka. Ovu fotografiju sam dobio od čika Rila Istoričara.

Deo Glavne ulice koji se zvao
Deo Glavne ulice koji se zvao “Miloša Velikog”

Jedna od glavnih odlika predratnog i posleratnog Užica bio je decenijama njegov korzo. Glavni korzo staroga Užica, na kome su šetali Užičani svih generacija, vodio je glavnom ulicom koja se zvala Miloša Velikog. Potom je podeljena, i u delu od Malog parka do Muzeja (tada banke) zvala se Kralja Aleksandra (Karađorđevića).
Tako su pristalice obe srpske monarhije bili zadovoljni, kompromis za pohvalu tadašnjih političkih strana.

 Zora Topalović (tadašnja fotografija)
Zora Topalović (tadašnja fotografija)

Stariji su šetali sredinom ulice, a mladima je pripadao trotoar. Sa obe strane nije bilo nekog strogog podvajanja među polovima, razlike su se poštovale, običaja i navika su se svi držali, svih 7000 stanovnika. Od blizu 3500 žena i devojaka, samo je Zora Topalović, žena užičkog profesora Jovana, šetala u pantalonama, i većina Užičana je tvrdila: “Baš je ona Zora orginalna”. Pesnik Zora Topalović je bila jedna od prvih žena junakinja urbanog Užica.
Prvi užički korzo je bio u ulici koja se danas (2014.) zove “Nikole Pašića” i ide od Muzeja duž Carinskog potoka.
– “Potok je nesputano tekao, a ulica puna veselih poklika, obesna smeha, divne bezbrižnosti. S obe strane ulice bili su visoki drvoredi, u čijim krošnjama su se gnjezdile ptice pevačice i dugorepe laste. Uz Vujića brdo peli su se livadci, sa kojih se u proleće širilo opojni miris raznovrsnog livadskog cveća i odjekivalo zrikanje zrikavaca.”
U drugom delu korzoa, od hotela Zlatibor do platice Prljovog potoka. Uremovački potok je tekao tu gde je danas ul. Mage Magazinović, a odatle, od današnjeg službenog ulaza u pozorište sve do Đetinje, taj njegov deo je zvan “Prljov potok” (zbog porodice Prljević koja je imala kuću na Žitnom pijacu). Tu su šetali oni koji su završili školu.
Sudeći po sećanjima savremenika bilo je pravo zadovoljstvo izaći na užički korzo. Mnogo prelepih ljudi, lepih parova “dragih svakom srcu i oku”. Kad bi nedeljom izlazili u štenju, za njima bi se svi okretali. Mlađi su se uglavnom družili s devojkama “na ostojanju”, o čvršćim vezama su ipak odlučivali roditelji, koji bi se raspitali ko je devojka, odnosno momak, iz kakve je porodice, odakle, kakvog su ponašanja.

 Kraj korzoa kod
Kraj korzoa kod “platice”, tridesete godine 20. veka

Dok nije smešten ispod ulice, Uremovački potok (Prljov potok), presecao je Glavnu ulicu. Napravljeno je i pokockano šire udubljenje, kojim potok, kada nabuja, otekne u Đetinju. Na tom mestu je bila sklepana od dasaka “platica” (mostić). To mesto za prelazak preko potoka kada nabuja, bilo je mesto do koga je korzo dolazio. Na samo nekoliko metra od platice je poslastičarka Mica držala svoju radnju u kojoj je prodavala sladoled, razne vrste torti i kolača. Poratnim generacijama Užičana ta poslastičarnica, i mesto gde se nalazila, poznata je kao poslastičarnica “Zora”. Kuća u kojoj se nalazila ove 2014. još uvek postoji.
Mesto do koga je korzo dolazio, “do platice”, nalazilo se kod “Burline kafane”, preko puta poslastičarnica. Tridesete godine 20. veka. Na mestu Palate tkačnice danas je tu Koningova zgrada i vojna stambena gde je bila “Burlina kafana”.

 Centar staroga Užica: levo hotel Zlatibor, desno Okrug, pravo Glavna ulica prema Donjoj čaršiji
Centar staroga Užica: levo hotel Zlatibor, desno Okrug, pravo Glavna ulica prema Donjoj čaršiji

Trasa “đačkog korzoa” bila je od hotela Zlatibor do narodne banke – muzeja. Na uglu gde je danas zgrada Beogradske robne kuće, postojao je poveći drveni kiosk sa finim pecivima i kolačima, gde je mlad svet u toku škole svraćao.
– “Mara Kovačević držala je kiosk na uglu, gde je danas Beogradska robna kuća. Potrčiš iz škole da kupiš zemičku, kiflu, sladoled, kolače. Bilo je sve tako lepo!” rekla je jednom prilikom stara Užičanka, učiteljica u penziji Stana Mitrović. Centralna poslastičarnica. zvana “Zdravljak”. mojih babe i dede Mare i Vitomira Kovačevića. bila je niz Glavnu ulicu stotinak metara dalje (otprilike u pravcu prodavnice “Tehnika”, uz sam trotoar ulice), pored opančarske radnje Rada Subotića. Tu su svraćali momci i devojke, upoznavali se i razgovarali o budućem životu. Predivni kolači, uz nezaobilaznu limunadu, koktu, bozu ili bilo koje drugo piće na bazi citrusa-limuna ili južnog voća. Niže uz ulicu od poslastičarnice “Zdravljak”, preko ulice, kod Maloga parčića, bio je istoimeni kiosk moga dede i babe, pekara Vitomira i pekarke Mare, u kome su prodavane te nezaboravne “puter kifle”, kasnije decenijama u sećanju Užičana.

Paviljon u parku i zgrada Okruga
Paviljon u parku i zgrada Okruga

Po kafanama uz korzo svirala je muzika, najčešće kapele cigna Nikolića s Carine. Praznicima i nedeljom je bio matine u hotelu “Pariz” i “Zlatibor”. Sem toga su često priređivani matinei – igranke u Gimnaziji i Učiteljskoj školi (bila je u zgradi gde je danas OŠ “Dušan Jerković”). Nedeljom je vojna muzika “orkestrirala u hladnjaku viljenaku”, kako su Užičanke zvale paviljon, koji se nalazio u centru Malog parka.
Gospođa Angelina Gina Rajković se sećala:
– “Devojke na zabavu nikada nisu išle, same već u pratnji nekoga od rodbine. Tada se smatralo brukom i sramotom ako bi žensko “lutalo noću samo”. Za izlaske su gradske devojke nosile svilene haljine, lakovane cipele i anduliranu kosu. Devojčice su u školi nosile crne kecelje sa belim okovratnikom. Iz dvorišta su retko izlazili. Tako je uglavnom tekao njihov mladaladalački život. Kad sam pošla u Gimnaziju, nisam imala dosta drugarica, jer mi je otac koliko god za kupovinu bio širokogrud, oko izlazaka bio strog. Bilo mu je stalo ko će mu biti zet. Korzo je bio glavnom ulicom, od sadašnjeg Muzeja pa skoro do osnovne škole. Mnogo je sveta svake večeri šetalo, tada se nije stajalo na korzou na jednom mestu. Pošto su se svi poznavali, pozdravljali su se u mimohodu. Uvek sam bila lepo obučena, pa se za korzo nisam posebno pripremala. Samo malo pomade, bez pudera… Neke su se kao i danas (2003.) skroz crtale, šminkale, ali je to tada bilo ređe, zato što su uglavnom bile zdrave i rumene. Bilo je kozmetike po radnjama, ali ni jedna nije bila specijalizovana. Ja sam tada imala najviše poverenja u Jovanovića apoteku, koja se nalazila gde i danas apoteka u istoj zgradi na uglu raskrsnice Megdana (današnja Prva apoteka na Glavnoj ulici). Išla sam sa ocem, koji je bio viđen čovek, gradski odbornik, smeđ, otmen sa obaveznom kravatom, na zabave, najčešče tada najviđeniji hotel ‘Zlatibor’, koji je držao Dragan Petaković. Tu je moj otac imao rezervisan sto. Pred izlak pošalje nekog od momaka iz njegove kafane da zauzme mesto dok se mi spremamo. Na zabavama u ‘Sokolani’ lepe devojke nikad nisu bile slobodne. Po tri mladića su istovremeno molila za igru. Volili smo i ‘šaljivu poštu’, igru koja je redovno organizovana. Birana je i ‘kraljica zabave’. Devojka bi dobile brojeve, mladići bi kupovali razglednice sa različitim motivima i na njima ispisivali broj devojke za koju glasaju. A onda bi neko od organiuzatora pokupio i posle prebrojavanja objavio koja je izabrana za ‘kraljicu’. Kao nagradu dobijala je materijal za haljinu ili nešto drugo od garderobe. Ostajalo se ponekad i do 6 izjutra.”

Na taksi stanici kod Malog parka tridesetih godina 20. veka Užice ima 20 taksista-prevoznika (fotografija Aleksandra Tošića)
Na taksi stanici kod Malog parka tridesetih godina 20. veka Užice ima 20 taksista-prevoznika (fotografija Aleksandra Tošića)

Oko Malog parka su stajali parkirani taksisti, pa ako bi bilo nevreme, da ne bi isprljali cipele ili ublatile haljinu, kavaljer bi pozvao taksistu, iako od najudaljenije kuće nije bilo više od 5 minuta hoda.

Najzaslužniji za lepo i moderno oblačenje užičkih dama su bili užički mladi trgovci tekstilom, Veljko Miušković, otac poznate užičke braće Pera trgovca, Milana, danas (2014) poznatog užičkog fotografa, nekad vlasnika prvog privatnog užičkog “Radija 31” i Đoka Mijuškovića, člana gradske uprave, nekad jedan od zamenika gradonačelnika Jova, koji je sa ortakom Nikolićem imao radnju na užičkom Trgu zv. “Žitnom pijacu”, s desne strane na Glavnoj ulici. I Veljko i njegov ortak su bili modni uzor tadašnjih užičke mlađe gospode.

Levo Nikolić sa šeširom, desno Veljko Miušković sa šeširom u ruci
Levo Nikolić sa šeširom, desno Veljko Miušković sa šeširom u ruci

Iza vidljivog korzoa, patriahalnog života maloga grada, postojao je i onaj nevidljivi njegov deo, koji su Užičani i tada zvali “švaleracija”… Mlađe užičke dame, raspuštenice ili udovice, su se dogovarale prvenstveno očima tokom korzoa. Kada se korzo završavao šmugnule bi nekom od mračnih užičkih sokaka na žurku, gde su ih čekali užički švaleri. Ove žurke bi započinjale uz piće i kolače, igralo se uz muziku sa radija ili gramofona. Kasnije bi sve završavalo divljim seksom… Ali, kako običaj džentlmena nalaže nema fotografija i imena…

Sa korzoa mladi su rado odlazili na predstave, koje je često prikazivalo putujuće pozorište “Živković”, u bioskop “Luksor”, na gornjem spratu kafane Veljka Lazića na “Donjoj čaršiji”, u bisoskop Ilije Grbića na Lipi, zvani “Grbića arena” ili kako su ga kasnije zvali “Kasina”. Mnogi sagovornici su se sećali da su na toj pozornici gledali tada veoma poznatu i popularnu Žanku Stokić. Na zadovoljstvo Užičana, 1939. godine je održana prva izložba slika u gradu pored Đetinje, slikara Branka Kovačevića. Nekako se u Užicu u to vreme između Dva svetska sve preplitalo korzo-kafana-pozorižte-bioskop-priredbe-fudbal. Retki su oni koji su birali i samo išli u kafanu.

 Užičanka Malina, 1940. godine
Užičanka Malina, 1940. godine

Fotografija je iz 1940. godine. Užičanke je bio glas da su veoma lepe ali među njima je zaista bilo pravih lepotica. Devojka izuzetne lepote, zvala se Malina možda prezimena Vučković ili je u vezi sa tom užičkom porodicom.

Moja sećanja na užički korzo su iz pedesetih godina, kada sam sa mamom i tatom prošao korzoom. Išli smo u bioskopsku baštu kina “Zlatibor”. Kada smo se iz šetnje vraćali kući, najviše se sećam širom otvorenih vrata kafane hotela “Zlatibor”, muzike koja je dopirala iz sale i mnoštva ljudi za stolovima opkruženim lijanderima i mediteranskim biljem na trotoaru ispred i velikog broja ljudi, koji su hodali u grupama gore prema Dovarju i dole ka Donjoj čaršiji.

Glavna ulica odmah posle Drugog sv. rata
Glavna ulica odmah posle Drugog sv. rata

Otac me prvi put pustio na Korzo kada sam imao nepunih 15 godina. Bilo je to na samom kraju šezdesetih godina istekloga veka. “Korzo” mojih sećanja, priču ću započeti pitanjem i odgovorom. Prvo da kažem da je korzo italijanska reč koja je u moje vreme išla u paketu sa reči “kino”. Šta planiraš? – “Od šest u kino, a posle na korzo”… Bilo je najčešće planiranje tih šezdesetih, kada sam bio tinejdžer i kasnije, kada sam se već bio oženio, ali na korzou bio sa poznanicima koji su još uvek bili momci… Kinematograf ili skraćeno “kino” je reč nastala od grčkog kinema što znači kretanje i grafein – pisati, doslovno opis pokreta ili pokretne slike. Kad se u taj smisao ubaci i danas više zatupljena reč bioskop, nastala od grčkog bios, što znači život i skopeun gledati, apart koji prikazuje žive slike, odnosno slike koje su kao žive i mesto gde se one gledaju, sve postane više nego jasno. Za korzo u Užicu se danas može reći da je kao institucija izumro, baš kao što su izumrli i ostali simboli preratne urbane kulture kod nas.

 Nekadašnja bašta Hotela
Nekadašnja bašta Hotela “Zlatibor”

To ne znači da u mojim fiokama sećanja nema korzoa. Među tajanstvnim zgradama, prekrasnim baštama punih blagih mirisa i zadovoljstava. Tražim ga među prekrasnim užičkim damama i njihovim predivnim ćerkama. Tu je i požeški, krgujevački, zrenjaninski ili banjalučki korzo iz ranih sedamdesetih, gde sam bio, sve se meša sa tim predivnim ženskim pogledima tako stvarnim u sećanjima. Otvaram redom sve fioke sećanja kao kapije, svuda dvorišta i ulice puni sreće i lepote. Ipak, meni je potrebna samo ta jedna ulica od kafane “Pariz” sve do “Zore poslastičarnice”, užički korzo šezdesetih i sedamdesetih godina istekloga veka. U moje vreme mladosti, koje ne beše baš davno, ili mi se samo čini, nije se moglo zamisliti veče bez prolaska čuvenim “Korzom” ili “Štraftom”…

Na korzou smo. To je najčešće glavna gradska ulica i svojevrsni izlog grada, glavno gradsko šetalište nekada u varošicama i gradovima, danas retkost. Korzo je mesto za “videti i biti viđen”, mesto susreta i razmene važnih i nevažnih informacija i vesti. Užicu se šetalo uglavnom u ranim večernjim satima od 19 do kratko pre 21:30, uglavnom po krug, dva ili tri, po određenoj ruti ili ti “štrafti”. Sezona šetanja otvarala se, zavisno o vremenu, sredinom aprila i trajala do prvih jesenjih kiša, najčešće do sredine oktobra. Šetnja po gradskom korzu obuhavatala je,na primer u u Užici ili Požegi, odlazak na ćevape ili bilo koju drugu vrstu brze hrane, dok su kokice i semenke bile hit, a uključivala je i posetu poslastičarnici, u kojoj su se jele tulumbe, šampite, krofne, torte ili druge poslastice tradicionalnih užičkih poslastičarnica. Pre Drugog sv. rata glavna poslastičarnica na korzou je bila pomenuti “Zdravljak”… Nju su zamenile posle rata poslastičarnice: “Opatija”, “Jadran”, “Nada”, “Zora”, a tu gde je bila babina i dedina poslastičarnica u Subotića kući je jedno vreme poslastičarnicu držao “Miki”. Dedin “Zdravljak” je preuzeo Gudurić i tu je bila neka kombinacija pekare-burekdžinice-poslastičarnice, ali najpre pekare…

 Na početku sedamdesetih ljudi iz mesnih zajdnica počeli su da skidaju kocku
Na početku sedamdesetih ljudi iz mesnih zajdnica počeli su da skidaju kocku

Korzo – neprekidno kretanje koje određuju dosada i ljubav, moćne strasti, bezbroj pogleda. Korzo je bio ustvari vrtlog ljubavi “iz dosade ili dosade zbog ljubavi”, koji je najsumorniju ulicu prtvarao u veselo vašerište puno osećanja i lepote. Kao da još vidim “Štraftu”, na toj užičkoj utabanoj stazi Glavnom pored trga, Turist biroa i Varteksa, apoteke i knjižare “Pobede”, opštine, Maloga parka. Sve dole do kafane “Pariza”, iz koje izbija miris najboljih ćevapa, koje okreće Grujo, najbolji užički ćevabdžija svih vremena. I danas vidim na tim mestima senke isčezlih šetača, uokvirenu odavno srušenim zidovima kuća, što omeđuju tu lepotu moje mladosti, užički Korzo. Više ni sam ne znam šta su moja sećanja, a šta su mi bližnji pričali, ali najpre je to bilo baš tako kao u onoj seriji “Više od igre”, koja iako se događa u Ivanjici, tj. izmišljenoj Gradini, ali, svi znamo da su Užice i užički korzo bili piscu na pameti.

 Nije prošlo mnogo vremena, a glavna ulica je asfaltirana
Nije prošlo mnogo vremena, a glavna ulica je asfaltirana

Negde pred sam smiraj dana, neka bude u leto, ona prijatna toplina, u senci glavne ulice, počinjali su da se okupljaju i mladi i stari. Bilo je vreme za šetnju, tako obaveznu, a istovremeno tako opuštajuću. Svaki Užičanin, koji je iole držao do sebe, morao je da se nađe baš tu, lepo obučen i doteran. Dame u svojim raskošnim toaletama, držeći se pod ruku sa izabranicima svog srca, jasno su davale do znanja da je svadba na pomolu i da je ljubav jača nego ikada. Nekoliko koraka iza njih, važno su se šepurile tetke, majke i strine, hladeći se lepezama i mudro otpozdravljajući ostalima, ljupkim klimanjem glave. Bilo je tu i kicoša, koji bi izašli da popiju koji “klaker”, “kabezu” ili da se zadovolje nekim žestokim pićem u obližnjoj kafani hotela “Zlatibor”, “Palasa” ili “Pariza”. Njih su zanimale one dame koje bi se šetale sa drugaricama, jer tu se vazda nalazila i potencijalna bogata udavača. Stariji muškarci su u laganom hodu, u dobro skrojenim odelima, pušeći cigare, prepričavali događaje iz dana za njima, tu i tamo zastajkujući da poljube ruku kojoj komšinici ili prijateljici, uz srdačan i šaljiv razgovor… Svi su bili za današnje vreme neshvatljivo opušteni, smešili se i uživali u susretanju dragih ljudi, kao da ih nisu videli čitavu večnost. Blagost i strast su se nesputano mešale u hodu, dajući svakom šetaču baš ono što mu treba. U to vreme, na Korzou su se mogli čuti najnoviji abrovi. Mogli ste da čujete zašto je abadžijina ćerka odbila oficira Kraljevske garde, koji je bio idealna prilika za nju, ali i da saznate kako je bogati naslednik proćerdao dedovinu na kocki… Kao što rekoh, obavezno bi se na Korzou našla i poslastičarnica, koja se u Užicu nije zvala uobičajno kao u drugim mestima “Korzo” već originalno “Zdravljak”. Hladna limunada i šampita, bili su dovoljan razlog za započinjanje romanse, a sve pod budnim okom dežurnih šetača. Vesti su se širile brzo, od ova do uva, šapatom, a pukle bi pred svima u nekom zaraznom smehu, kad bi se lokalne šaljivdžije dohvatile trača! Uglavnom su Užičani šetali, većinom pomalo i “uparađeni” za tu priliku predstavnici gradskog krema, muškarci (predstavnici gradske intelektualne elite ili običan svet), pričajući o politici i fudbalu, i žene sa ili bez dece, razgovarajući o predstojećim obavezama ili o lakšim temama, ne izostavljajući ni gradske priče “iz poverljive ruke”, koje se u Užicu vezuju sa legendarnom “Zorom Čučkušom”.

Siguran sam da je nama raslim u pred-televizijskoj epohi i u njoj, jedna od magičnih reči mladosti bila reč Korzo! Kada se dovoljno skoncentrišem, mogu da se setim osećaja uzbuđenja koje nas je bez ikakvog razloga obuzimalo oko sedam sati uveče, kada bi, uparađeni u svom najboljem izdanju, odlazili na korzo, da tamo čekamo svečanu povorku ljubavi. Iz priča starijih na tom istom užičkom korzou saznao sam da je korzo posleratnih godina bio zabava za siromašne, nezadovoljene, pritajene želje, usamljene, doterane iz okolnih sela na rad u fabrikama, koje su gradile i urbanizovale Užice. Oni su tu pomalo izgubljeni, nemajući ništa, od gradskih mladića i devojaka poklanjali sebe nihovim prezrivim pogledima, koji su se vremenom pretvarali u simpatije, pa i ljubavi.

“U brižljivo odabranim krpama i pažljivo skrivanom siromaštvu, prolazile su generacije ljubavnika jednom te istom putanjom, dodirujući se ramenima, hineći ravnodušnost, skrivajući osećanja, glumeći nezainteresovanost.” Prisećao se nekada pisac Momo Kapor.