“Када се корзо нагло испразни, оставивши суморност Главне улице у свој њеној голотињи, чини ми се да су сва она лица у пролазу била само варка, стигла из слатке тајанствене таме неког далеког доба, коме сам био сведок.”
Сенке се на Главној улици издужиле, сунце само што није зашло. Кренуо корзо у старом Ужицу иако је рат, 1944. година. Изненада се умешаше сватови баш ту код апотеке Јовановића, где почиње “Мегдан”. Женио се познати ужички лик Милан Бамбак, на фотографији младожења с младом иза деце са свећама, а десно је познати ужички трговац текстилом са женом, Вељко Мијушковић. У дну фотографије крошња из “Парчића” и зграда Гимназије” (фотографију послао Александар Тошић).
Када ми се с`времена на време отворе фиоке сећања на путовањима кроз прохујало време, проналазим поново корзо у коме живе људи који нису подлегли сензацији медија. Тај корзо је литерарна муза на коме сам или нисам присутан. Шетам уз предратна сећања предака, после рата моје дечије очи радознало посматрају другу половину педесетих година двадесетог века. Касних шездесетих, седамдесетих и краја деведесетих сам познати учесник ове друштвене знаменитости. На самом крају другог миленијума, тачније на крају деведесетих година 20. века, још је тињао пламен ужичког корзоа. Током ратних вечери, када је моја телевизија ТВ 5 Ужице очистила корзо обавештењем да се очекује бомбардовање од НАТО алијансе, оптужили су нас да смо узбудили јавност. Одговорни, као и обично, нису били са народом, ни на корзоу, нису знали да се бомбардовање догодило. Кад смо им рекли да је баш добро грувало те вечери, оставили су на миру ТВ5 Ужице, да ради свој “ратни посао”, да понекад упозорењем “очисти корзо”. Поново у сећањима срећем добро позната лица, и оних умрлих познаника од којих очекујем да се на следећем заокрету врате и поклоне ми мио поглед уз осмех у пролазу.
Како је заиста изгледао ужички корзо, који сам оставио у фиоке сећања? Прича коју ћу вам испричати је сећање предака, то што су виделе моје дечије очи, виђење и осећања из моје младости. Напустио сам корзо иако сам био његов саставни део, познат свим суграђанима, формиран човек у четвртој деценији живота, отац предивне девојчице… Откако газим беспућем шесте деценије живота, јављају се сећања на младост, на најлепши животни период. Биће ово лака прича, која носи одговор на питање када сам почео да излазим на корзо? Али, пре тога морам испричати причу о ужичком корзоу предака, где су моји баба и деда држали посластичарницу и “киоск”, зване “Здрављак”. Данашња Гудурићева продавница-пекара носи име по овим посластичарским радњама Ковачевића. У првом делу приповедања ћу се користити и сећањима старих ужичана, која сам годинама прикупљао…
На фографији Ужица снимљеног из извиђачког авиона 1936. године је инсерт центра вароши. Хотел “Златибор”, Округ, Хотел “Палас” Гимназија, “Парчић”, Главна улица… Са црвеним тачкама обележени су посластичарница и киоск “Здрављак”, пекара-посластичара моје бабе Марије и деде Вићка. Ову фотографију сам добио од чика Рила Историчара.
Једна од главних одлика предратног и послератног Ужица био је деценијама његов корзо. Главни корзо старога Ужица, на коме су шетали Ужичани свих генерација, водио је главном улицом која се звала Милоша Великог. Потом је подељена, и у делу од Малог парка до Музеја (тада банке) звала се Краља Александра (Карађорђевића).
Тако су присталице обе српске монархије били задовољни, компромис за похвалу тадашњих политичких страна.
Старији су шетали средином улице, а младима је припадао тротоар. Са обе стране није било неког строгог подвајања међу половима, разлике су се поштовале, обичаја и навика су се сви држали, свих 7000 становника. Од близу 3500 жена и девојака, само је Зора Топаловић, жена ужичког професора Јована, шетала у панталонама, и већина Ужичана је тврдила: “Баш је она Зора оргинална”. Песник Зора Топаловић је била једна од првих жена јунакиња урбаног Ужица.
Први ужички корзо је био у улици која се данас (2014.) зове “Николе Пашића” и иде од Музеја дуж Царинског потока.
– “Поток је неспутано текао, а улица пуна веселих поклика, обесна смеха, дивне безбрижности. С обе стране улице били су високи дрвореди, у чијим крошњама су се гњездиле птице певачице и дугорепе ласте. Уз Вујића брдо пели су се ливадци, са којих се у пролеће ширило опојни мирис разноврсног ливадског цвећа и одјекивало зрикање зрикаваца.”
У другом делу корзоа, од хотела Златибор до платице Прљовог потока. Уремовачки поток је текао ту где је данас ул. Маге Магазиновић, а одатле, од данашњег службеног улаза у позориште све до Ђетиње, тај његов део је зван “Прљов поток” (због породице Прљевић која је имала кућу на Житном пијацу). Ту су шетали они који су завршили школу.
Судећи по сећањима савременика било је право задовољство изаћи на ужички корзо. Много прелепих људи, лепих парова “драгих сваком срцу и оку”. Кад би недељом излазили у штењу, за њима би се сви окретали. Млађи су се углавном дружили с девојкама “на остојању”, о чвршћим везама су ипак одлучивали родитељи, који би се распитали ко је девојка, односно момак, из какве је породице, одакле, каквог су понашања.
Док није смештен испод улице, Уремовачки поток (Прљов поток), пресецао је Главну улицу. Направљено је и покоцкано шире удубљење, којим поток, када набуја, отекне у Ђетињу. На том месту је била склепана од дасака “платица” (мостић). То место за прелазак преко потока када набуја, било је место до кога је корзо долазио. На само неколико метра од платице је посластичарка Мица држала своју радњу у којој је продавала сладолед, разне врсте торти и колача. Поратним генерацијама Ужичана та посластичарница, и место где се налазила, позната је као посластичарница “Зора”. Кућа у којој се налазила ове 2014. још увек постоји.
Место до кога је корзо долазио, “до платице”, налазило се код “Бурлине кафане”, преко пута посластичарница. Тридесете године 20. века. На месту Палате ткачнице данас је ту Конингова зграда и војна стамбена где је била “Бурлина кафана”.
Траса “ђачког корзоа” била је од хотела Златибор до народне банке – музеја. На углу где је данас зграда Београдске робне куће, постојао је повећи дрвени киоск са финим пецивима и колачима, где је млад свет у току школе свраћао.
– “Мара Ковачевић држала је киоск на углу, где је данас Београдска робна кућа. Потрчиш из школе да купиш земичку, кифлу, сладолед, колаче. Било је све тако лепо!” рекла је једном приликом стара Ужичанка, учитељица у пензији Стана Митровић. Централна посластичарница. звана “Здрављак”. мојих бабе и деде Маре и Витомира Ковачевића. била је низ Главну улицу стотинак метара даље (отприлике у правцу продавнице “Техника”, уз сам тротоар улице), поред опанчарске радње Рада Суботића. Ту су свраћали момци и девојке, упознавали се и разговарали о будућем животу. Предивни колачи, уз незаобилазну лимунаду, кокту, бозу или било које друго пиће на бази цитруса-лимуна или јужног воћа. Ниже уз улицу од посластичарнице “Здрављак”, преко улице, код Малога парчића, био је истоимени киоск мога деде и бабе, пекара Витомира и пекарке Маре, у коме су продаване те незаборавне “путер кифле”, касније деценијама у сећању Ужичана.
По кафанама уз корзо свирала је музика, најчешће капеле цигна Николића с Царине. Празницима и недељом је био матине у хотелу “Париз” и “Златибор”. Сем тога су често приређивани матинеи – игранке у Гимназији и Учитељској школи (била је у згради где је данас ОШ “Душан Јерковић”). Недељом је војна музика “оркестрирала у хладњаку виљенаку”, како су Ужичанке звале павиљон, који се налазио у центру Малог парка.
Госпођа Ангелина Гина Рајковић се сећала:
– “Девојке на забаву никада нису ишле, саме већ у пратњи некога од родбине. Тада се сматрало бруком и срамотом ако би женско “лутало ноћу само”. За изласке су градске девојке носиле свилене хаљине, лаковане ципеле и андулирану косу. Девојчице су у школи носиле црне кецеље са белим оковратником. Из дворишта су ретко излазили. Тако је углавном текао њихов младаладалачки живот. Кад сам пошла у Гимназију, нисам имала доста другарица, јер ми је отац колико год за куповину био широкогруд, око излазака био строг. Било му је стало ко ће му бити зет. Корзо је био главном улицом, од садашњег Музеја па скоро до основне школе. Много је света сваке вечери шетало, тада се није стајало на корзоу на једном месту. Пошто су се сви познавали, поздрављали су се у мимоходу. Увек сам била лепо обучена, па се за корзо нисам посебно припремала. Само мало помаде, без пудера… Неке су се као и данас (2003.) скроз цртале, шминкале, али је то тада било ређе, зато што су углавном биле здраве и румене. Било је козметике по радњама, али ни једна није била специјализована. Ја сам тада имала највише поверења у Јовановића апотеку, која се налазила где и данас апотека у истој згради на углу раскрснице Мегдана (данашња Прва апотека на Главној улици). Ишла сам са оцем, који је био виђен човек, градски одборник, смеђ, отмен са обавезном краватом, на забаве, најчешче тада највиђенији хотел ‘Златибор’, који је држао Драган Петаковић. Ту је мој отац имао резервисан сто. Пред излак пошаље неког од момака из његове кафане да заузме место док се ми спремамо. На забавама у ‘Соколани’ лепе девојке никад нису биле слободне. По три младића су истовремено молила за игру. Волили смо и ‘шаљиву пошту’, игру која је редовно организована. Бирана је и ‘краљица забаве’. Девојка би добиле бројеве, младићи би куповали разгледнице са различитим мотивима и на њима исписивали број девојке за коју гласају. А онда би неко од органиузатора покупио и после пребројавања објавио која је изабрана за ‘краљицу’. Као награду добијала је материјал за хаљину или нешто друго од гардеробе. Остајало се понекад и до 6 изјутра.”
Око Малог парка су стајали паркирани таксисти, па ако би било невреме, да не би испрљали ципеле или ублатиле хаљину, каваљер би позвао таксисту, иако од најудаљеније куће није било више од 5 минута хода.
Најзаслужнији за лепо и модерно облачење ужичких дама су били ужички млади трговци текстилом, Вељко Миушковић, отац познате ужичке браће Пера трговца, Милана, данас (2014) познатог ужичког фотографа, некад власника првог приватног ужичког “Радија 31” и Ђока Мијушковића, члана градске управе, некад један од заменика градоначелника Јова, који је са ортаком Николићем имао радњу на ужичком Тргу зв. “Житном пијацу”, с десне стране на Главној улици. И Вељко и његов ортак су били модни узор тадашњих ужичке млађе господе.
Иза видљивог корзоа, патриахалног живота малога града, постојао је и онај невидљиви његов део, који су Ужичани и тада звали “швалерација”… Млађе ужичке даме, распуштенице или удовице, су се договарале првенствено очима током корзоа. Када се корзо завршавао шмугнуле би неком од мрачних ужичких сокака на журку, где су их чекали ужички швалери. Ове журке би започињале уз пиће и колаче, играло се уз музику са радија или грамофона. Касније би све завршавало дивљим сексом… Али, како обичај џентлмена налаже нема фотографија и имена…
Са корзоа млади су радо одлазили на представе, које је често приказивало путујуће позориште “Живковић”, у биоскоп “Луксор”, на горњем спрату кафане Вељка Лазића на “Доњој чаршији”, у бисоскоп Илије Грбића на Липи, звани “Грбића арена” или како су га касније звали “Касина”. Многи саговорници су се сећали да су на тој позорници гледали тада веома познату и популарну Жанку Стокић. На задовољство Ужичана, 1939. године је одржана прва изложба слика у граду поред Ђетиње, сликара Бранка Ковачевића. Некако се у Ужицу у то време између Два светска све преплитало корзо-кафана-позорижте-биоскоп-приредбе-фудбал. Ретки су они који су бирали и само ишли у кафану.
Фотографија је из 1940. године. Ужичанке је био глас да су веома лепе али међу њима је заиста било правих лепотица. Девојка изузетне лепоте, звала се Малина можда презимена Вучковић или је у вези са том ужичком породицом.
Моја сећања на ужички корзо су из педесетих година, када сам са мамом и татом прошао корзоом. Ишли смо у биоскопску башту кина “Златибор”. Када смо се из шетње враћали кући, највише се сећам широм отворених врата кафане хотела “Златибор”, музике која је допирала из сале и мноштва људи за столовима опкруженим лијандерима и медитеранским биљем на тротоару испред и великог броја људи, који су ходали у групама горе према Доварју и доле ка Доњој чаршији.
Отац ме први пут пустио на Корзо када сам имао непуних 15 година. Било је то на самом крају шездесетих година истеклога века. “Корзо” мојих сећања, причу ћу започети питањем и одговором. Прво да кажем да је корзо италијанска реч која је у моје време ишла у пакету са речи “кино”. Шта планираш? – “Од шест у кино, а после на корзо”… Било је најчешће планирање тих шездесетих, када сам био тинејџер и касније, када сам се већ био оженио, али на корзоу био са познаницима који су још увек били момци… Кинематограф или скраћено “кино” је реч настала од грчког кинема што значи кретање и графеин – писати, дословно опис покрета или покретне слике. Кад се у тај смисао убаци и данас више затупљена реч биоскоп, настала од грчког биос, што значи живот и скопеун гледати, апарт који приказује живе слике, односно слике које су као живе и место где се оне гледају, све постане више него јасно. За корзо у Ужицу се данас може рећи да је као институција изумро, баш као што су изумрли и остали симболи прератне урбане културе код нас.
То не значи да у мојим фиокама сећања нема корзоа. Међу тајанствним зградама, прекрасним баштама пуних благих мириса и задовољстава. Тражим га међу прекрасним ужичким дамама и њиховим предивним ћеркама. Ту је и пожешки, кргујевачки, зрењанински или бањалучки корзо из раних седамдесетих, где сам био, све се меша са тим предивним женским погледима тако стварним у сећањима. Отварам редом све фиоке сећања као капије, свуда дворишта и улице пуни среће и лепоте. Ипак, мени је потребна само та једна улица од кафане “Париз” све до “Зоре посластичарнице”, ужички корзо шездесетих и седамдесетих година истеклога века. У моје време младости, које не беше баш давно, или ми се само чини, није се могло замислити вече без проласка чувеним “Корзом” или “Штрафтом”…
На корзоу смо. То је најчешће главна градска улица и својеврсни излог града, главно градско шеталиште некада у варошицама и градовима, данас реткост. Корзо је место за “видети и бити виђен”, место сусрета и размене важних и неважних информација и вести. Ужицу се шетало углавном у раним вечерњим сатима од 19 до кратко пре 21:30, углавном по круг, два или три, по одређеној рути или ти “штрафти”. Сезона шетања отварала се, зависно о времену, средином априла и трајала до првих јесењих киша, најчешће до средине октобра. Шетња по градском корзу обухаватала је,на пример у у Ужици или Пожеги, одлазак на ћевапе или било коју другу врсту брзе хране, док су кокице и семенке биле хит, а укључивала је и посету посластичарници, у којој су се јеле тулумбе, шампите, крофне, торте или друге посластице традиционалних ужичких посластичарница. Пре Другог св. рата главна посластичарница на корзоу је била поменути “Здрављак”… Њу су замениле после рата посластичарнице: “Опатија”, “Јадран”, “Нада”, “Зора”, а ту где је била бабина и дедина посластичарница у Суботића кући је једно време посластичарницу држао “Мики”. Дедин “Здрављак” је преузео Гудурић и ту је била нека комбинација пекаре-бурекџинице-посластичарнице, али најпре пекаре…
Корзо – непрекидно кретање које одређују досада и љубав, моћне страсти, безброј погледа. Корзо је био уствари вртлог љубави “из досаде или досаде због љубави”, који је најсуморнију улицу пртварао у весело вашериште пуно осећања и лепоте. Као да још видим “Штрафту”, на тој ужичкој утабаној стази Главном поред трга, Турист бироа и Вартекса, апотеке и књижаре “Победе”, општине, Малога парка. Све доле до кафане “Париза”, из које избија мирис најбољих ћевапа, које окреће Грујо, најбољи ужички ћевабџија свих времена. И данас видим на тим местима сенке исчезлих шетача, уоквирену одавно срушеним зидовима кућа, што омеђују ту лепоту моје младости, ужички Корзо. Више ни сам не знам шта су моја сећања, а шта су ми ближњи причали, али најпре је то било баш тако као у оној серији “Више од игре”, која иако се догађа у Ивањици, тј. измишљеној Градини, али, сви знамо да су Ужице и ужички корзо били писцу на памети.
Негде пред сам смирај дана, нека буде у лето, она пријатна топлина, у сенци главне улице, почињали су да се окупљају и млади и стари. Било је време за шетњу, тако обавезну, а истовремено тако опуштајућу. Сваки Ужичанин, који је иоле држао до себе, морао је да се нађе баш ту, лепо обучен и дотеран. Даме у својим раскошним тоалетама, држећи се под руку са изабраницима свог срца, јасно су давале до знања да је свадба на помолу и да је љубав јача него икада. Неколико корака иза њих, важно су се шепуриле тетке, мајке и стрине, хладећи се лепезама и мудро отпоздрављајући осталима, љупким климањем главе. Било је ту и кицоша, који би изашли да попију који “клакер”, “кабезу” или да се задовоље неким жестоким пићем у оближњој кафани хотела “Златибор”, “Паласа” или “Париза”. Њих су занимале оне даме које би се шетале са другарицама, јер ту се вазда налазила и потенцијална богата удавача. Старији мушкарци су у лаганом ходу, у добро скројеним оделима, пушећи цигаре, препричавали догађаје из дана за њима, ту и тамо застајкујући да пољубе руку којој комшиници или пријатељици, уз срдачан и шаљив разговор… Сви су били за данашње време несхватљиво опуштени, смешили се и уживали у сусретању драгих људи, као да их нису видели читаву вечност. Благост и страст су се неспутано мешале у ходу, дајући сваком шетачу баш оно што му треба. У то време, на Корзоу су се могли чути најновији аброви. Могли сте да чујете зашто је абаџијина ћерка одбила официра Краљевске гарде, који је био идеална прилика за њу, али и да сазнате како је богати наследник проћердао дедовину на коцки… Као што рекох, обавезно би се на Корзоу нашла и посластичарница, која се у Ужицу није звала уобичајно као у другим местима “Корзо” већ оригинално “Здрављак”. Хладна лимунада и шампита, били су довољан разлог за започињање романсе, а све под будним оком дежурних шетача. Вести су се шириле брзо, од ова до ува, шапатом, а пукле би пред свима у неком заразном смеху, кад би се локалне шаљивџије дохватиле трача! Углавном су Ужичани шетали, већином помало и “упарађени” за ту прилику представници градског крема, мушкарци (представници градске интелектуалне елите или обичан свет), причајући о политици и фудбалу, и жене са или без деце, разговарајући о предстојећим обавезама или о лакшим темама, не изостављајући ни градске приче “из поверљиве руке”, које се у Ужицу везују са легендарном “Зором Чучкушом”.
Сигуран сам да је нама раслим у пред-телевизијској епохи и у њој, једна од магичних речи младости била реч Корзо! Када се довољно сконцентришем, могу да се сетим осећаја узбуђења које нас је без икаквог разлога обузимало око седам сати увече, када би, упарађени у свом најбољем издању, одлазили на корзо, да тамо чекамо свечану поворку љубави. Из прича старијих на том истом ужичком корзоу сазнао сам да је корзо послератних година био забава за сиромашне, незадовољене, притајене жеље, усамљене, дотеране из околних села на рад у фабрикама, које су градиле и урбанизовале Ужице. Они су ту помало изгубљени, немајући ништа, од градских младића и девојака поклањали себе ниховим презривим погледима, који су се временом претварали у симпатије, па и љубави.
“У брижљиво одабраним крпама и пажљиво скриваном сиромаштву, пролазиле су генерације љубавника једном те истом путањом, додирујући се раменима, хинећи равнодушност, скривајући осећања, глумећи незаинтересованост.” Присећао се некада писац Момо Капор.
