Ти дивни Ужичани, Тешићи из Клисуре

2080

Текст је написан поводом смрти Госпаве Гоје Тешић, мајке Ужичанина оскаровца Стојана Стива Тешића.

Стојан (Стив) Тешић (енгл. Steve Tesich; 29. септембар 1942 – 1. јул 1996) био је српски сценариста и добитник Оскара, писац комада и романописац.

Стив Тешић рођен је као Стојан Тешић у Ужицу, Југославија, сада Србија, али се са својом породицом преселио у Сједињене Америчке Државе када је имао 14 година. Сместили су се у источном Чикагу, Индијана, а Тешић је касније и дипломирао на Универзитету Индијана, где је био члан “Фи-Капа-Пси” братства. Отишао је да уради свој дипломски рад на Колумбија универзитету, где је такође написао и своје прве комаде. Пишући и за позорницу и за екран, он је доживео многе велике успехе, између осталог, награђен је и од стране Америчке филмске академије Оскаром за сценарио филма “Breaking Away”. Умро је од срчаног удара, у својој 53. години, у Сиднеју, Нова Шкотска, држава Канада. 2005. године, Министарство за дијаспору Владе Републике Србије установило је награду Стојан Стив Тешић, која се додељује једном годишње и којом се награђују писци српског порекла, који пишу на другим језицима.

Стив Тешић у зрелим годинама
Стив Тешић у зрелим годинама

Овако би могло да се о Ужичанину Стојану Тешићу пише онако енциклопедијски. Али, ова предратна и поратна ужичка, дивна породица Стива Тешића заслужује много топлије приповедање, нарочито о Стивовој мајци Гоји, која је најзаслужнија за причу о славном Ужичанину.

Једнога дана касних четрдесетих година двадесетог века, на тераси куће ужичкога трговца Косте Деспотовића, седеле су Костина супруга Коса са Гојом Тешић и бабом Обрадинком Тимотијевић. У дворишту су се играли Костин син Слобо и Гојин син Стојан Толе са имровизованим авионом. Дечија игра је привукла пажњу, Коса запита Стојана:
– Је ли Толе, а где то летиш?
– У Америку идем да снимам филмове…
После тога мали Стојан је често маштао како иде за Америку. У то време, Стојанов отац Радиша, подофицир краљеве гарде, морао је 1944. године да оде из Ужица, прво у Енглеску, па у Америку, због страха од одмазде, јер је био интендант у краљевој војсци, иако незаинтересован за било коју идеологију… Чежњу за оцем Стојан је утолио тек 1956. године. Старија сестра Нађа, мајка Гоја (Госпава) и Стојан добили су визе и из Ужица су кренули у „обећану земљу“. Главни разлог зашто се Гоја одлучила да крене на такав пут са двоје деце је био тај што није нигде могла да се запосли, јер су је тадашње комунистичке власти условљавале да јој се муж врати… Знали су шта би значио његов повратак, он на Голи оток, а породица опет нема од чега да живи.
Тешићи, отац Радиша, мајка Госпава-Гоја и беба доселили су се у улицу Престолонаследникову (данашњу Видовданску) одмах по рођењу ћерке Наде-Нађе, 1939.год. Првобитно су становали у дворишној кући Миље Пејовић до 1944, када је недалеко од куће у Уремовачком потоку пала бомба и срушила је. После бомбардовања прелазе да станују у приземље куће породице Радоње Ивановића шумара, односно његове супруге Даринке. Са Тешићима је становала и Гојина тетка, која је одгајила Гоју, која је као дете остала сама без родитеља. Сећања на породицу Тешић и данас чувају потомци трговца Косте Деспотовића (1908-1994). Његова деца, ћерка Биљана и син Слободан, одрастали су са Нађом и Стојаном. Тако су се сачувале и фотографије, које Нађа шаље Биљи, а Стојан – Стив Слобу по доласку у Америку. Гоја шаље једну групну породичну фотографију.

Породица Тешић, фотографија коју је Гоја послала Деспотовићима, уочи Никољдана 1954, из Чикага
Породица Тешић, фотографија коју је Гоја послала Деспотовићима, уочи Никољдана 1954, из Чикага

Ових августовских дана, иако у десетој деценији свога живота, “прабаба” Коса Деспотовић је евоцирала своје успомене, сећање на Гоју: – “Гојин ведар дух их је одржао, увек је била насмејана,увек је знала да се нашали. Када би пролазила поред наше куће, знала је увек да сврати и да нас орасположи ведрим осмехом. Знала је да мог Косту у шали зачикује: “Где си љубави моја”, нашта је он ширетски умиривао, да ја нечујем, а она би на то још громогласније: ‘Нека хоћу да за нашу љубав сви знају…’ Каду су пошли за Америку цела улица је пошла да их испрати, и сви су плакали сем малог Тола, нашта је Гоја сва поносита изустила, гладећи га по глави: ‘Јуначко срце не заплака’… По доласку у Чикаго послала је својим комшијама пун сандук кафе и још којечега… Даноноћно је у Чикагу радила најтеже послове, да би школовала своју децу. Стојан је постао успешан писац и филмски сценариста, а Нађа такође писац и универзитетски професор. У неколико наврата Гоја је долазила у Ужице и увек је долазила у посету Кости и Коси Деспотовић.”
Широј јавности познате су тек холивудске пикантерије из живота Стива Тешића, као и чињеница да је за сценарио за филм “Четири мангупа” 1980. године добио “Оскара”. Била је то година ремек-дела („Сав тај џез“ Боба Фоса, “Крамер против Крамера” Роберта Бентона, Кополина “Апокалипса данас”…). Награду су јурили сценаристи, миљеници филмске академије, Вуди Ален (“Менхетн”) и Џејмс Бриџис (“Кинески синдром”). Фортуна је те ноћи била уз Тешића. И то је мање-више све што се у Србији знало о Тешићу, све до објављивања књиге ужичког новинара Зорана Јеремића. Рупе у сећању сада су попуњене: – Нису Стојана дочекали у Америци ни Естер Вилијамс у плавом базену, ни отац под сунцобраном у обећаној земљи, већ “лов на вештице” сенатора Мекартија. На једном острву надомак докова Њујорка породица проводи прве дане у туђини, у својеврсном затвору са Американцима и досељеницима за које се сумњало да су комунисти – пише Јеремић. – Одатле су прешли у прљаво индустријско предграђе Чикага.
Амбициозни млади писац посетио је своје Ужице први пут петнаест година пре него што је добио „Оскара“. Био је на градској плажи, у улици свог детињства, и спавао у стану кумова, у насељу Крчагово. Његово ноћно куцање по бучној куцаћој машини “олимпији” до касно у ноћ није прошло без малограђанског – комшије су се жалиле на “америчког шпијуна”! Тешић није могао да избегне поређење Ужица и овог сиромашног насеља, без главне улице и центра хаоса: – Помислио сам како је мој стари град изгледао много лепше. Нисам нашао острво с благом, у реду, али сам себе убедио да сам пронашао земљу могућности – говорио је Тешић америчким новинарима када је стекао холивудску славу. – Сваке недеље слушали смо радио-емисију посвећену исељеницима из Србије, а почињала је песмом „Тамо далеко“. Отац је, тада, увек плакао.
Отац му се на туђину никада није навикао. Ипак, Стиву је било лакше да закорачи ка испуњењу америчког сна. Прву стипендију добио је као успешан рвач, а новац је искористио да заврши студије руске књижевности. Другу стипендију добија као победник бициклистичких трка, и троши је за постдипломске студије на Колумбија универзитету. Магистрира, докторира, али уместо сигурне професорске плате, бира најтежи пут – да живи од писања.
Фебруара 1982. Тешић други пут долази у свој родни град, на југословенску премијеру филма „Четири пријатеља“ у биоскопу „Партизан“. Неформалан, у вуненом џемперу и фармеркама, каснио је. Легенда каже да су му чувени тапкароши, браћа Далтони, „увалили“ улазницу, с попустом. Ужички званичници се дотерали, поставили црвен тепих, неко је превалио: “Велкам, Стојане, хау ду ју ду?” Баш тај исти духовити наслов освануо је сутрадан у штампи. Оној деци из улице, а вршњацима чувеног сценаристе, долазак славног Стојана није лако „пао“, говорили су: “Какав Стив, то је бре Толе главоња, само се уобразио”. Тешић тада упознаје Ужичанина Милана Поповића, са којим ће до смрти остати у скоро свакодневном контакту, а повериће му и већи део своје заоставштине, објављене у Јеремићевој књизи.
– Последњи пут сам га видела крајем маја 1996. пред моје путовање у Југославију. Он је као никада раније почео да шапуће о Ужицу, Бајиној Башти, Дрини, дединој воденици, као да му одједном све недостаје. Језик, људи и мириси. Можда је мислио на повратак кад је умро у сну 1. јула 1996. – записала је Стивова сестра Нађа. Тешић је преминуо у својој брвнари у планинама Колорада, у Канади.

Последња фотографија Гоје Тешић, коју је снимила њена млада пријатељица, Ужичанка Зорица Прљевић Милинковић
Последња фотографија Гоје Тешић, коју је снимила њена млада пријатељица, Ужичанка Зорица Прљевић Милинковић

Мајка једног од најславнијих Ужичана Госпава Гоја Тешић је преминула у среду 4. августа ове 2013. године, у 99 години. Да је поживела још 24 дана прославила би стоти рођендан… Рођена је у Грахову у Херцеговини, у породици Булајића, 24. августа 1914. године. Стари Ужичани, нарочито они из Видовданске улице, сећају је се као веселе, племените мајке, која је подизала децу у најтежим ратним и поратним годинама. По одласку у Америку 1954. код свог супруга Радише, који је ту био у емиграцији, Гоја даноноћно ради и најтеже послове да би ишколовали децу… Никада ни Гоја, ни њена деца Стојан и Нађа, нису заборавили Ужичане и Ужице. До смрти се сећала рођака и пријатеља из Клисуре, којима је остала у најлепшим успоменама. Рођена Ужичанка, Зорица Прљевић Миликовић, која живи у Илиноису, често је свраћала код баба Гоје. Она је у априлу ове године снимила ову њену последњу фотографију… Када је послала фотографију, написала је: “Када сам је сликала тај дан, била је у невороватно добром расположењу, пуна духа, смејали смо се до суза. Касније нисам носила фото апарат са собом кад бих ишла код ње. Памтићу је док има света и века, у најбољем светлу, пуну живота, са незамисливим смислом за хумор, што је иначе био део њене личности. Моја вољена и никад заборављена, бака Гоја. Гледала, проживела и уживала у сваком минуту проведеном с њом.”
У кругу породице и пријатеља, Госпава Гоја Тешић сахрањена је на гробљу манастира Свети Сава у Либертвилу, предграђу Чикага.