У причама за “Ужице кога више нема” које немају крај, идући низ ужичку реку на фејс страници приповедао сам о “Међају” и његовим важним становницима. Стигли смо до чувеног Касапчића моста, заштитног знака старога, предратног, патријахалног Ужица. Приповедање о ужичком украсу, градском брошу Касапшића ћуприји, започећу у 19. веку, када је мост још био најважнији у саобраћају преко реке Ђетиње.
Тек минули пожар који је однео много више српских него турских кућа, и сва рушења која су за њим уследила, омогућиће потпун преокрет у даљем развоју Ужица. Пожаром је рашчишћен и ослобођен централни градски простор, тако да се сад градња на њему могла слободно планирати. Године 1863, ужички окружни инжењер, Емануел Шефер (који је технику студирао у Бечу и Карлсруеру), уз каснију помоћ свог чачанског колеге, Јосифа Клинара, направиће “Регулациони план Ужица”. По овом првом плану, који је усвојен 1871.године, Ужице ће се развијати углавном дуж оних улица које се на изласку из града претварају у друмове. Један од тих друмова иде на запад, ка Бајиној Башти, а други на исток, према Пожеги. Овај план занемарује некадашње турске делове града: Пору, Росуље, Коштицу, Градску Циганску малу, које ће препустити сиротињи и пропадању. Запоставља и најстарији хришћански део града, Царину, на којој се налази црква св. Марка. План занемарује и некада веома живу десну обалу Ђетиње, којој су многобројни камени и дрвени мостови давали исту прилику за развој као и левој. И цветна мусала, коју је озареним пером описивао Евлија Челеби. Сада ће на тој заборављеној и запуштеној обали остати само понека кућа, две воденице, табана и Коњско гробље доле где Риста Тешић уради Велики парк.
Читаво Ужице 19. века било је у долини око пута Пожега – Вишеград (или Бајина Башта ). Овај правац, могао би да се назове и паралелним са Ђетињом. Пружале су се улице које су спајале делове вароши на вишим котама са онима на нижој висини око и преко Уремовца или Слануше са обалом реке. Најважнији попречни правци су се одржали до данас, не напуштајући, већином, старе трасе. Прва најупечатљивија, коју налазимо на Шеферовом плану, јесте она која је везивала Касапчића мост, преко Мегдана, са Сланушом. Друга, само делимично приказана на поменутом цртежу плана вароши, ишла је долином Уремовачког потока и, прилагођавајући се његовом току, била знатно изломљенија. Према проучавањима, оваква мрежа улица, иако на први поглед не показује никакве правилности, ипак спада у посебну групу места. Вароши сличне Ужицу, које су имале развијену путну мрежу – један наглашени путни правац са већим бројем попречних улица варошког значаја биле су Ваљево или Шабац. После пожара, радовима на саобраћајној мрежи Ужица, иза 1863, водило се мање рачуна о прилагођавању улица терену, а више о исправљању и проширивању сокака, показале су да Ужице заиста припада линеарно развијеним местима. Главна пословна осовина Липа – Мегдан – Медреса више је пута изломљена и скоро на сваком споју са попречним улицама добија други угао правца. У међупросторима од једне до друге раскрснице мења се и њен облик. Трасе између раскршћа никада нису праве. Попречни профил је такође променљив, од најширег у зони Старе пијаце до врло уског код Медресе.
Непрекидне смене уских улица и проширених раскршћа или места на којима улице излазе на неку од природних или функционалних препрека, важна су одлика оваквог начина уређивања вароши. На Шеферовом плану – цртежу истичу се проширења на појединим раскршћима, такође једна од одлика оријенталног варошког модела. Уочава се раскршће на Мегдану, затим и оно на додиру чаршије са Ђетињом, или шири јавни отворен простор између турског гробља, Уремовачког потока и тадашње поште, која је лежала приближно на локацији данашњег Народног позоришта. Пажњу привлачи отворени простор тадашње пијаце код “нове цркве”, простор формиран од две мање равни, приближно квадратне форме, које су дијагонално спојене, простор који ће се са нешто промењеним и исправљеним ободним линијама сачувати све до данас. Ако бисмо говорили о јавним просторима Ужица, који су и данас у функцији, а који су били из турског доба, онда би прво место припало управо двојном квадрат-дијагоналном тргу испред цркве Св. Ђорђа. На овај трг сливало се укупно осам праваца и да је најзначајнији био онај који је водио од Царине и Вароши ка Мегдану, онај који познајемо и данас. У том Ужицу и оном “европејском”, који је растао поред Ђетиње, била су два украса, “два корисна броша” како су Ужичани називали два прелепа камена моста. Све до Другог светског рата спајали су обале Ђетиње, били сведоци историјских мена и догађаја, поносни и достојанствени у својој мономенталности одолевали зубу времена.
Да ли је бег Касапчић 1627/28 поправио и надгрдио некадашњи римски мост или је направио нови, остаће тајна. До неких будућих времена када ће се појавити историчар посвећен мосту и прегледати турске архиве… Мост је био постављен на пет благо преломљених сводова, ослоњених на четири темељних камених стубова и две подзиде на обалама. Пети најмањи лук је завршио испод улице, када је грађена Кејска улица, данашња Омладинска. Мост је својим карактеристичним детаљима сведочио о мајстору, који добро познавао устаљене форме остварења ове врсте, и овога времена.
Издужени су у правцу тока Ђетиње за ширину моста, а потом завршени према узводној страни истакнутим троугластим браником, а према низводној полигоналним контрафором. Распони сводова које су носили, били су довољни за ћуди Ђетиње, а њихова висина нарочито изнад летњог водостаја давала је мосту склад и лепоту. Сводови моста почињали су приближно на половини висине стуба на благо наглашеном ритму повећавали од отвора до отвора с једне стране према средини. Чеони зидови моста имали су благи лук преко сводова, чиме је била наглашена њихова пластичност.
Повећање распона и висине лукова према средини, уобичајено је за староримску градњу а и за османскумостоградњу тога времена. То је било потребно да се мостови заштите од тзв. катастрофалних вода успоном с обе стране преломом нивелете над средишњим стубом. Стаза на мосту оцртавала се на фасадама истакнутим спољним венцем, на коме се дизао коркалук-ограда од вертикално учвршћених камених плоча. Средишњи стуб је са узводне стране био пластично разрађен, тако да се изнад њега део чеоног зида у два степена истицао из основне масе и на тај начин стварао астак у виду плитког балкона градње. Мост је био зидан од прецизно израђених камених квадера, који су у доњем дијелу, приближно до висине виших водостаја, били од белог, добро обрађеног кречњака, док су горњи делови били од лијепо клесане седре. Закључни камени сводови били су такође од кречњака. Овај мост био је више од три века симбол Ужица. Подигао га је Мехмед бег Касапчић 1627/28. Срушен је приликом повлачења Немачких војника кроз Ужице 16. децембра 1944. године.
Детаљан опис моста сачуван је у архиви грађевинског факултета Универзитета у Београду, у светосавском тематку пок. проф. Ђ. Мијовића из 1900.г. Аутор је испитивао мост и оставио његове мере. Мост је био дуг 54м, а широк 4,25м. Ширина коловоза износила је 3,65м. Са сваке стране пешачка стаза била је широка 30 цм. Мост је имао пет отвора различите величине и то (идући с десна у лево): Први отвор 7, 40 м, други 9,70 м, трећи, највећи 10,40 м, четврти 8,20 м и на крају пети 5, 30 м. Средњи стубови, сем трећег, “дебели су” по 2,40 м, а “дебљина” трећег стуба износила је 2,70 м.
Ипак, с обзиром на оргиналност каменог моста у Ужицу, то није једини мост тога типа градње на простору јужнословенских простора, па и у читавом Османском царству. Томе у прилог говоре два сазнања. Прво сазнање било је откриће цртежа моста који је изгледом био исти као и ужички, налазио се на Неретви у Коњицу. То би значило да постоји и други такав мост, који је зацело пројектовао исти неимар. Чуо сам да постоји и трећи сличан мост у Албанији. Данас су нам познате три кључне чињенице о каменом моста Коњицу: прва, да је изграђен 1093. хиџретске, односно 1682. године по јулијанском календару, млађи је од Ужичког… Друга, да је његов ктитор Хасећи Али-ага и, трећа, да је постојао Хасећи Али-агин вакуф из чијих се прихода мост одржавао.
Реплика моста у Коњицу је урађена. Предходни мост су срушили немачки војници 3. марта 1945. године, са намером да спрече продор јединица Југословенске армије, некадашњих Титових партизана према Сарајеву. Остатак моста минирале су јединице 29. херцеговачке ударне дивизије, којом је командовао генерал мајор Владо Шегрт. Постојало је више техничких решења, која нису захтевала потпуно урушавање моста, али, није било добре воље. Ваљда је требало порушити све што је турско.Тако је након 263 године свога постојања нестало амблема Коњица, слично се нешто раније догодило и са ужичком Касапчића ћупријом. Постоје аутентични снимци нарушеног моста Коњица које је снимио неки партизански фотограф. Разменом фотографија успео сам доћи до једне фотографије тог моста на којој се види да је скоро индетичан ужичком.
Касапчића мост се помиње као мост Асан-бега Касапчића и мост Мехмед-бега Касапчића. И превод текста са стуба има две верзије. Лепотом ужичког Касапчића моста и сам се Челебија задивио, па је о њему записао све податке до којих је могао доћи. Мост је кажу саградио ужички угледник Мехмед-бег Касапчић, па је носио назив по његовом презимену “Касапчића ћуприја”. Натпис (тарих) на оригиналној плочи мосту је превео 1664. турски путописац Евлија Челебија који је био на пропутовању кроз Ужице:
“Мехмед бег се приближио милости Творца,
Свет се испуни његовим красним именом.
Видевши га у употреби изрече му датум молитвеник:
‘дивну ли ћуприју саградисмо-благослови је боже’
1037. године”
Други превод дао је Глиша Елезовић[1]:
“Мехмед-бега прати божија доброта;
он код свију ужива добар глас.
Подиже овај беспримесран мост, и нправи
људима целог света дивно прелазиште.”
На десној обали Ђетиње близу реке била је кафана. Преко пута кафане била је железничка колница. Кажу савременици да су радници колнице били једини редовни гости у тој кафани, коју је држао неки Марко Селаковић “Селак” из Сјеништа. Говорило се у Ужицу: “Бог чува Србију, Марко чува ћуприју”. Марко је умро пред сам рат. Потом је стигао рат и мост је срушен што његов чувар није видео… Плоча с стиховима, са капије моста, на којем беху урезане речи песника Џари Челеба, одлетела је све тамо до Драгове воденице и ту се распукла.
Сведочанство остави Драгутин Прљевић: “Један од рабаџија, оних који сакупљају камен не питајући никога за дозволу, па га после продају, знојио се пуна два до три сата док није успео да ћускијом извуче масивне, обрађене камене плоче, на којима су били подигнути седам стубова лепог Касапчића моста и на којима би се лако дао подићи реновирани мост. Није боље прошао ни Ђулића мост, знатно мање оштећен. Док је први мост био разнет јаким експлозивом, уз додатак нексплодираних авионских бомби од 500 килограма, што су их енглески тешки бомбардери обрушили на Ужице у децембру 1944. године, дотле је за рушење другог моста употребљен експлозив, тако да је био разрушен само горњи део, док су стубови моста остали неоштећени. Али, дошли су мајстори који су порушили ове темеље и камен, заједно с лепо обрађеним плочама, побацали у Ђетињу.” Потребно је знати да је Ђетиња нешто ужег корита сада него у време када је протицала испод камене ћуприје.
И тако, данас је од Касапчића моста остала само пукла камена плоча са посветом. Камену плочу са стиховима с срушеног Касапчића моста нашао је у Ђетињи близу своје воденице (данас је ту кафе “Ловац”) Драго Петровић, од Ужичана тада зван Драго-Ћопо воденичар, који ју је извадио из ледом оковане Дјетиње у децембру 1944.год. Поклонио је Народном музеју у коме се и даље налази… Иначе Драгољуб Драго Патровић (1899 – 1974) је ужичка знаменитост, као и његова воденица, која је поред Зрњове воденице престављала леп пример ужичког градитељства. Драго је био веома бистар човек, снадбевао је градске пекаре брашном. И не само то, бавио се за то време необичним пословима. 1921. године је организовао у великој сали хотела “Златибор” филмске пројекције за које је штампао повелике плахате. Позивао је Ужичане да виде “слике које иду”. Моји стари су ми причали да када су се на платну појавили српски војници на Солунском фронту, присутни су направили праве овације . Већ сам помињао тада чувену Драгову плажу у претходним приповдањима коју је изградио испред воденице на јазу. Нисам рекао да је на Улазу изградио пространи павиљон са столом и клупама где су гости могли поред малога бука, који се сливао у воденицу, да уживају у специјалитетима Драгове кухиње. Цена улаза на “Драгову плажу” била је увек један динар, када је подигао на два, избио је “штрајк купача”, па је морао да врати стару цену. Драгова плажа је радила све до ратне 1941. када је престала да постоји, а Драго је остао запамћен као пример промућурног и предузимљивог духа старог Ужица.
Евлија Челебија у свом путопису помиње бошњаке савременике Евлије са којима се лично сусрео. Посебно истиче Џафер агу тј. његов сарај[2] у Ужицу код кога је био на конака када је 1664. године посетио Ужице. Пише о Алајбегу ужичком. Ово је народно име које је Евлија забележио за војводу и миралаја Рустема. За њега каже да је саградио најистакнутију џамију у Ужицу (познату као Алај-бегова или Шејхова џамија). Пре доградио минарет уз срдњовековну “цркву Ружицу”, која није изгорла у великом пожару као остале дрвене ужичке џамије 1862. године. Срушали су је ужички Срби тј. Коста Зец касније по одласку Турака и бошњачког становништва. Челебија Помиње Хасан-ефендију, његове вакиф [3] џамије и текије [4] у Ужицу. Евлија хвали његову побожност као и Хусеин-агу, Вакиф једне џамије у Ужицу као и нама важног Џари Челебија, ужичког песника. Између осталог, спевао је диван, незире (паралеле) песнику Мустафи Фехиму Челебију Унџузадеу (1627-1648) и тарих на Мухамед-агином мосту (Касапчића мост) преко Ђетиње у Ужицу. Ко је заиста био Џари Челеби?
Ужицу је тада било доста учених људи, образованих књижевника као и проницљивих људи. Џари Челеби стиховима је заиста показао велику песничку способност. Стварно је чудно да ови подаци које је споменуо Евлија о Челебију нису привукли пажњу оријенталиста који су проучавали османску књижевност. Тако о Џари Челебију не налазимо ништа ни код Јосепха Хаммера и Едwарда Гиббона, познатих светских оријенталиста који су се посебно бавили османском књижевношћу. Први који је осврнуо на ужичког бошњачког песника Џарија, био је Мехмед Ханџић. Он је, издавајући Мираџију Сабита Ужичанина 1940. године, у првом поглављу свога рада, споменуо поред Сабита и друге ужичке интелектуалце. Међу њима је споменуо и Џари Челебија, позивајући се искључиво на податке које је Евлија о њему изнео у “Сејахтнами”.
Ни Ханџић није дошао до правог закључка. Напротив, будући да је Евлија забележио само штуре биографске податке о Џарију, а да је половином 17. века, поред Џарија, у Ужицу живео један млађи песник Мустафа Зари (умро 1697), који је, између осталог, попут Џарија написао диван [5] песама, Ханџић је, превидивши Џаријев тарих из Сејхатнаме, закључио сљедеће: “Ја се бојим да овај Џари Челебија није идентичан са горе споменутим Заријом и да Џари није искривљено од Зари”. Ханџићев закључак иако погрешан, ипак је значајан, пошто представља први осврт на Џарија, како код нас, тако и у свијету. Такође, потакао је и друге да се забаве мистеријом Џаријевог идентитета.
На крају, десетак година касније, решена је мистерија о индентитету Џарија Челебија и то захваљујући Хазиму Шабановићу. Дотични је изнио своје решење у чланку Натпис на Касапчића мосту у Ужицу и његов аутор песник Џари Челеби, објављеном 1950. године. Шабановић је у наведеном чланку признао да кад је својевремено преводио део Евлијиног путописа у коме се спомиње Џари Челеби, није могао да каже нешто више о том песнику поред онога што је рекао Ханџич, осим да искористи натпис (тарих) кога и Евлија доноси, како би указао да Ханџићеву бојазност о идентичности Зарије и Џарије отклања Џаријево име у споменутом тариху, те да је тај тарих најстарији сигуран извор о дотичном заборављеном песнику. Међутим, касније, радећи Каталог оријенталних рукописа Гази Хусрев-бегове библиотеке, Шабановић је набасао у Каталогу турских рукописа Националне библиотеке у Берлину на једну меџмуу (кодекс), писан арапским, персијским и турским. Знатан део тог рукописа испуњен је стиховима најзначајнијих турских класичних песника, као што су Баки, Фузули, Нев’и и др. Ту се налазе и неколико бошњачких песника, који су певали на турском језику: Мостарац Сабухи (1051/1641), Сарајлија Мејли (1087/1676), те тројица Ужичана: Сабит (- 1712), Мезаки и наш јунак Џари Челеби. Тиме је, према Шабановићу, потврђена тврдња Евлије Челебије да је Џари Челеби врсан песник свога времена, будући да се нашао у овом кодексу међу гласовитим турским и бошњачким песницима османске књижевности. Пошто се у споменутом рукописи налазе преписи, између осталог, важних документа блиских датума и места, може се, како Шабановић тврди, са доста сигурности претпоставити да је добар део збрике настао у доба Џари Челебије на нашем простору, у Ужицу или близу. Тако је Шабановић закључио да је Џари Челеби историјска личност, да је живео у Ужицу у првој половини 17. века, да се рано истакао као песник, да је 1627. године спевао тарих на Касапчића мосту у Ужицу, да је написао читав диван песма и неколико успелих незира на стихове чувеног османског песника Фехми Челебије, да је доживео дубоку старост. Да је био жив 1664. године када је Евлија Челебија пролазио кроз Ужице.
Идеја је да се на месту некадашњег Касапчића моста уради реплика која би служила само као пешачки прелаз и била сигурно, за пешаке, најближи излаз на аутобуску и железничку станицу Ужице. Изградњом овог моста улица Петра Человића би повезала десну обалу реке са ужим центром града. Овај објекат би подсећао на старо Ужице које је имало два камена моста. Ови садашњи мостови преко Ђетиње имају само функцију саобраћајнице без било какаве естетске вредности. Макета Касапчића моста, као и комплетан елаборат за реконструкцију, налази се на Архитектонском факултету у Београду као дипломски рад. Идеју Милорада Искрина да се уради реплика моста око 1990. године желело је да реализује ГП “Златибор” у знак успешног рада те фирме у Ужицу. Ова жеља није остварена због привредне кризе у Србији у то време. Пре две године на фејзбуку се појавила страница “Обновимо Касапчића Мост”, коју уређујем са текстовима и фотографијама првенствено везаним за Касапчића мост у великој жељи да за живота видим његову реплику као заштитни знак старога Ужица.
И на крају овог приповедања о ужичком брошу, украсу Касапчића мосту испричаћу вам и нешто лично што одавно носим у себи. Половином седамдесетих година протеклога века седео сам са оцем Влајком у нашем дворишту у Омладинској 28. Била је недеља. Улица пуста, чује се жубор Ђетиње. На почетку једне цветне леје повећи жут камен као некаква саксија у којој расте занимљиво цвеће познато као “лепи драгољуб”. Питам оца: – Какав је то камен? “Хоћеш да ти испричам целу причу?” Климнух главом. – “Али, пажљиво да ме слушаш и памтиш и не прекидаш с радозналошћу јер ћу изгубити редослед приповедања.” Волео сам оца да слушам када прича о времену пре него сам се родио и није ми било тешко да прихватим његове услове. Отац настави: – “То је Сига с Касапчића моста коју је твоја покојна баба Мара унапредила у саксију за цвеће. Било је то у јесен 1944. месец октобар, чини ми се. У Ужицу смо били ми, партизани. Љотићевци су ме били мобилисали, било је то после њихове битке с четницима у Сечој Реци, када им је погинуо командант Лаутнер. Ја сам са својим најбољим другом Пикилом 1943. побегао у Босну да се прикључимо Партизанима Луна Миловановића. Није прошло ни годину дана били смо у свом Ужицу у партизанским јединицама…
Авиони су се појавили од Шанца, више Секулића брда. Препали смо се, али кад смо на њима уочили савезничке ознаке почели смо да се радујемо. Замисли какав је то страх који се појављује из радости и изненађења. Само сам стао као споменик на Александровом мосту, враћао сам се из Соколане и ту се задесио, док су бомбе есплодирале по Ужицу. Није дуго трајало. Кад су ескадриле замакле за Биоктош и Стари град, кад се њихово брујање изгубило у црним облацима који су пливали у црвеном светлу на западу, ја сам се одмрзао, нисам био напунио још двадесет година… Потрчао сам према Малом парку, Гимназији и цркви газећи разбијене цепрљике и стакло.
Запањени, са улица и рушевина смо покупили 29 убијених суграђана. Није прошло ни две недеље када се чуло да се Ужицу приближавају јединице немачке армије “Е”, које су се Ибарском долином повлачиле из Грчке, намеравајући да преко Ужица наставе према Вишеграду и Сарајеву… Партизани су решили да једноставно пропусте те јаке и над све бесне немачке снаге. Окупили су ужичку нејач, жене и децу, њих 2000 и организовали збег и повукли се на Варду. Било је то 6. новембра. Мени је наређено да обучем цивилно одело и да останем са оцем и мајком, сестром и млађим братом. Нису хтели на збег на Варду. Остли смо овде тада у улици Кејској 10…”
“Већ сутрадан у Ужице без борбе улазе претходнице немачке борбене групе “Милер” која се три дана касније састаје са претходницом борбене групе “Штојерлен”. Пошто су се спојиле, ове две борбене групе “Е” немачке воске су могле наставити с много већом безбедношћу. То немачко повлачење нашом Кејском улицом, преко Александровог моста, Златиборским путем трајало је… данима. Гледали смо, отац, мајка, старија сестра Дана и најмлађи Слободан како промичу камиони, тенкови, моторциклисти, топови. Војници са оним својим препознатљивим шлемовима огрнути гуменим пелеринама, војне кујне, санитетска кола, против авионске посаде. Тај злокобни звук мотора, точкова на гранитној коцки улице мења хук реке. После неколико дана се навикавамо и на њега као што смо навикнути на Ђетињу. Више их нисмо видели, ни чули, они само пролазе, пролазе, пролазе…”
“Био је 23. новембар опет изнад Секулића Брда. Авиони са англоамеричким ознакама. Овога пута се не плашим, развијам филмове у мојој фотолабараторији коју сам направио у приземљу очевог магацина за брашно… Митраљирају немачке колоне у повлачењу, бацају бомбе… Иако су ме у партизанима учили да нема Бога, убеђен сам да ме је тада видео. Бомба тешка преко 200 килограма је пробила кров, каратаван, под спрата магацина и зауставила се на неколико метара од мене забивши се кроз бетонски под у земљу. Ја сам кроз прашину од брашна, иверје и ко зна шта још искочио кроз прозор замрачене просторије у двориште. Бомба није експлодирала. Како су тада падале савезничке бомбе, могло се закључити да овог пута савезници нису направили грешке, само нису разликовали немачке колоне од улица града. Ни пекару од тенка ни двоколицу од хаубице, ни пиљару од камиона. Разрушени су далеководи високог напона тако да је Ужице после више од 40 година остало у потпуном мраку. Није било ничега, ни гаса ни свећа. Вратили смо се у доба неолита, кад је мајка направила неку врсту жишка[6]. А тај слабачки пламичак је сметао због наређења о замрачивању града. Није смео да се искраде напоље, да не угрози породицу, прозори су били више него пашљиво застрти ћилимима или ћебадима. Мој пријатељ Љуба, поета, био је у праву кад је рекао: – ‘Ко по таквом мраку улази у тако замрачено Ужице просто осећа да су сви житељи нестали, и да га из напуштених кућа прате и мотре неке зле очи, сличне очима које вребају из мишијих рупа, а нису мишије’… Кад су авиони ишчезли иза Биоктоша и Старога града, кад се њихово брујање изгубило у дифузности облака на западу, Ужицу су сукљали црни димови високо у небо. После овог савезничког напада ужички тишлери [7] су направили седамдесет мртвачких сандука да би на гробљу на Доварју сахранили изгинуле.
Чудна су то времена била сине, у страху од бомбардовања у којима је током само два месеца погинуло сто Ужичана, од савезничких авиона се бежало… На почетку рата смо бежали од немачких ‘Дорнијеа’, ‘Хинкела’ и ‘Штука’, које док пикирају неподношљиво завијају, сада смо бежали од савезничких ‘Спитфајера’ и ‘Либератора’.”
А горе, на Варди се одмах организује живот у бежанији. Чувена Зора Чучкуша, са Царине у великом казану, за избеглу децу кува кромпир чорбу с овчетином. “Та чорба која се пуши и мирише, не само да храни, него и греје понекад чак и теши… Сећао се очев пријатељ Љуба песник који је тад био дечачић.”
“У Ужицу бесни немачки војници убушише рупе у све мостове када сви пређоше Ђетињу. Тог 15. децембра Ужицу се догодило што се ниједном другом месту није никад раније догодило или ја нисам чуо да се догодило. Сви ужички мостови одлетеше у небо да би се у комадима вратили у Ђетињу и ужичка дворишта. Е тај чудан камен у коме сад расте “лепи драгољуб” је део предивног ужичког моста Касапчића.” Заврши отац Влајко причу.
Приметих у његовом оку сузу, којој не дозволи да му се предамном слије низ образ, нагло без речи устаде и уђе у кућу… На жалост отац није доживео да прочита књигу коју његов пријатељ “песник Љуба[8]” написа. У њој је овај пасус: (…) -“Касапчића мост, који је подигнут да би ‘људима целог света’ био дивно прелазиште’ и који је као такав вероватно примљен и благословен на Божијем престолу, са свим оним стубовима од сиге, са луковима под којима је блештало сунце, или се таласала и светлуцала месечина, и са белом мермерном плочом на којој је турски каменорезац чикириз, пре триста година урезао стихове песника Џарија, све су то са рибама и водом, немачке мине одједном сложно грунувши, бациле високо, високо у ваздух, да се све то одозго сруши у ужаснуту реку, као ништавна гомила блата, пене и камења. Одједном се отворила бездана празнина у небу, у коме више нема моста, и празнина у води, у коме више нема ни његовог одраза. Чињеница је да је за неколико смешних секунди неповратно нестало нешто што се радило годинама, што је стајало вековима и вековима могло стајати, отворило је празнину и људима који ће дуго потом, не верујући и неразумевајући, гледати празнину између две обале.”
[1] Глигорије Глиша Елезовић (Вучитрн, 6/18. јануар 1879 – Београд, 17. октобар 1960) је био српски историчар. Био је свестрани истраживач. У његовом опусу заступљене су филологија, дијалектологија, туркологија, етнологија, истор чија уметности, исламистика, антропологија, историја и антропогеографија.
[2] Сарај (тур. сараy од перс. сераy) је кућа, двор, палата. У почетку то је био назив за сваку већу грађевину. У Османском царству то су палате владара и достојанственика, царски, везирски или пашин двор (тако је нпр. Сарајево добило име по беговом двору). Резиденција султана у Цариграду на Босфору, на рту између Мраморног мора и Златног Рога, зове се Сарај-буруни. У ширем смислу реч “сарај” означава не само султанову палату него и читаву послугу, свиту, и страже, а нарочито харем за жене које у њему живе. За време Пута свиле као одмаралишта за трговачке караване служили су караван сараји.
[3] Вакуф означава добро које нека особа (вакиф) својевољно издвоји из своје имовине, предајући је Аллаху џ. ш, док приходи или сврха вакуфа служе људима. Вакуф није прописан нити наређен Кур’аном, али на њега подстиче сам посланик Мухаммед а. с. у хадисима. Документ којим се описује вакуф зове се вакуфнама. На крају сваке вакуфнаме стоји: “Проклет био онај ко на било који начин оскрнави ово моје добро дело!”
[4] Текија (арап. текyе) је исламска сакрална грађевина, која служи за окупљање дервиша (суфија). У њеном саставу је просторија за заједничке обреде (семахана), стан чувара или главног дервиша (шејха), понекад са (мусафирханом) просторијом за путнике-намернике. Поред текије се налази итурбе, као и мање гробље за угледније дервише.
[5] Диван (перс. длwан, тур. диван) турски државни савет; тајни савет бивших султана; царинарница; попис пореских обвезника; источњачка софа с јастуцима (за седење и спавање); лиг. збирка списа или чланака, нарочито песама (нпр. Гетеов: “Западно-источњачки диван”).
[6] Жижак – овде се не мисли на инсекта, већ на направу која жижи. Како је направила моја баба Мара? У плитку металну кутију од ималина, наспе кашику лоја, у њега умочи усукану ланену крпицу. То је фитиљ, запали је и она светли да се окупљена породица не судара у мраку.
[7] Тишлери – столари
[8] Љубомир Симовић, академик, књижевник – рођен у Ужицу 2. децембра 1935, где је завршио нижу гимназију и учитељску школу, а студије југословенске књижевности на филолошком факултету у Београду. Читав радни век провео у Радио Београду као уредник емисије из књижевности. Огледао се у свим облицима књижевности поезији, прози, драми. За своје књижевно дело, добио је све награде које се могу добити у земљи. Дела су му преведена на готово све европске језике, а драме извођене у готово свим позориштима у земљи, али и на многим свестским сценама. Према његовој драми је снимљен филм “Бој на Косову”. Добитник је многобројних позоришних и телевизијских награда. Објавио роман-хронику о свом Ужицу – Ужице са вранама.
Лепотом ужичког Касапчића моста и сам се Челебија задивио, па је о њему записао све податке до којих је могао доћи. Мост је кажу саградио ужички угледник Мехмед-бег Касапчић, па је носио назив по његовом презимену
