“Magareća posla”

Magare nema baš najbolji ugled u carstvu životinja, kao ni u epitetima kojima ljudi časte jedni druge. Od davnina Srbi ga pominju uz loše osobine poput tvrdoglavosti, gluposti, nepromišljenosti, lijenosti, ružnoće, neuspešnosti („magarče jedan!“, „magareća posla“, „magareća klupa“, „magareće uši“, „s konja na magarca“). I ne samo u Srbiji magare se najčešće spominje u kontekstu uvreda i podsmeha.
U hršćanskoj simbolici, magare ima sasvim drugačiju ulogu. U Novom zavetu magare prati Isusa od početka do kraja njegova života, od prisutnosti u pećini u kojoj se Isus rodio do Isusovog kasnijeg ulaska u Jerusalem na magarcu. Isusov izbor magarca umjesto konja pri ulasku u Jeruzalem nije bio slučajan. Biblija je puna simbola, Isusovo putovanje na magarcu je simbol Božjeg blagoslova njegovog naroda. Na drevnom Bliskom istoku vođe su jahali konje ako su išli u rat, a magarce ako su dolazili u miru. Bilo kako bilo višeslojna je povezanost hrišćanstva i magarca.
Oni koji su imali priliku da budu blizu magarcu znaju da na leđima ima šaru u obliku krsta. Legenda kaže da je magare koje je pratilo Isusa Hrista tokom života pa i tada kada je razapet na krstu se okrenulo od žalosti da ne gleda stradanje, pa je tada pala senka od krsta na njegova leđa i ramena. Tako da danas svako magare nosi to obeležje…
Nekada u užičkom brdovitom kraju naročito na Zlatiboru pa i u samom Užicu magare je bilo veoma važno naročito za prenos mleka, seoskih proizvoda do pijaca, teškog tereta. Deca u varoši su obožavala magariće i jahala ih bez neke velike opasnosti da će se povrediti. U mom ranom detinjstvu pedesetih godina nije bilo periferne ulice ili sokačeta gde se nije čula njiska marca, a nama deci su ostali u najlepšim uspomenama. Izabrao sam nekoliko fotografija koje su snimili legendarni užički fotografi Ilija Lazić, Stevo Vlajnić i moj otac Vlajko Kovačević da vam vizuelno dopunim ovu „foto pričicu“ o magaretu.