Археологија и друге приче

3939

Римљани су почели да продиру на простор Балканског полуострва 229 године пре нове ере. Некада успешно, некада трагично по њих, све до 33 године пре нове ере. Када су Октавијанове Легије избиле на реку Саву и Дунав, а онда мало, помало, уз стална помирења са покореним племенима, водећи такву опрезну политику, полако су вршили романизацију која није била тако успешна у крајевима ужичкога краја као на другим местима. У великој мери искоришћавали су рудно благо на подручју данашње Србије и Босне. Становништво се бавило земљорадњом и сточарством. Првенствено су се гајиле овце и козе. Бавили су се и разним занатима, трговином, изградњом путева, ради првенствено војних, али и економских потреба. Ту се оснивају различита насеља, па и градови који користе различите повластице. То су биле такозване муниципије, тј. слободни градови са самоуправом. Римска муниципија је имала потпуну општинску самоуправу, са општинским одбором на челу и другим општинским чиновницима. Највише их је формирано у другом веку наше ере. У поређењу са неким другим деловима, Западна Србија је сиромашна римским споменицима, али ужички крај је изузетак. У њему су нађени остаци старих вароши, тврђава, храмова, надгобних споменика, олтара, накита, алата, новца… У овом крају помињу се три муниципије Цап… (Капедунум) Ужице, Малвикум, код села Висибабе, крај Пожеге и Цел код данашње Ивањице. Дуж римских путева дизана су насеља, у којима је становништво било мешовито.

 Археолог Милоје Мандић на терену
Археолог Милоје Мандић на терену

Сада нам је потребан човек из струке. Археолог, пријатељ радозналих, кога су другари из боемских ужичких кругова и љубитељи историје прозвали “ужички Индијана Џонс”. То је Милоје Мандић, виши кустос Народног музеја у Ужицу. Он пише:

– “Највероватније да је аутохтони субстрат чинило племе Аутаријата, знатно ослабљено ратовима са Трибалима, и продором Скордисака, који су се наслојили на њих. Многе специфичности и њихове унутрашње привреде и друштвене структуре нису познате. На основу података које налазимо код Плинија, који се тичу племана Доклеата и Ардије, оба провинција Илирик на провинције Далмацију и Панонију, унеколико можемо предпоставити да је географски простор на коме је племе живело сачињавало једну жупу цивитатес, која је била састављена од декурија децурионес, зависно од броја родовских јединица. Поштујући домаће племенско уређење аутохтоног становништва, начин привређивања и духовну културу, уз опрезно и методично спровођење мера своје управе, највероватније да су Римљани, током времена, успели да од својих противника добију добре поданике, на које ће се временом све више ослањати.

Новоосвојене територије су укључене у провинцију Илирик, чиме је озваничен римски протекторат над њима. Међутим, услед огромног простора, на коме се није могао успоставити адекватан административни систем, наметнула се сама по себи деоба провинција Илирик на провинције Далмацију и Панонију, што је у ствари и одговарало ситуацији на самом терену. Када је тачно извршена подела, донекле је неизвесно. Међутим, оскудни извори, око 11. године нове ере, наговештавају постојање царске провинције Далмације, која обухвата Јадранско приморје, Босну и Херцеговину, Црну Гору и западну Србију, а тиме и племена која су овде обитавала. Ова подела је, по свему судећи, завршена у време царева Нерона или Веспазијана, дакле између 69. и 96. године, чиме је на Балкану била заокружена експанзиона политика. Сва земља у освојеним крајевима постала је државна својина агер публицус и за разлику од земљишта у Италији, која се додељивала крупним и ситним поседницима у трајно власништво, у провинцијама је додељивана у закуп и била подвргнута опорезивању.

 Археолошки артифакти из доба Келта и Римљана, који се налазе у Ужичком музеју, нађени у Ужичком крају
Археолошки артифакти из доба Келта и Римљана, који се налазе у Ужичком музеју, нађени у Ужичком крају

Под утицајем грчке цивилизације, насеља у приобаљу Јадранског мора, које је Рим већ освојио, имала су све предуслове за њиихово прерастање у економске, административне и политичке центре са статусом колоније. У унутрашњости, прилике су биле другачије. Живело се традиционалним начином живота, који није био битно измењен новонасталом ситуацијом и присуством мањих војних јединица, са циљем да обезбеде контролу над комуникацијама неопходним за експлатацију пре свега рудних сировина, као и контроле покорених популација. Паралелно са развојем путне мреже на територији провинције Далмације којој је припадао тадашњи ужички крај, Римљани, као и свуда, стварају организована насеља војничког типа цастра, мање логоре уз које ничу цивилна насеља цанабае и истовремено представљају исходиште у даљем развоју урбанизованих агломерација, које у израженом процесу колонизације кроз дедукцију ветерана касније добијајају статус муниципијум, односно цолониае. Паралелно са њима, на простору агер, који покрива муниципијум, егзистирају насеља аутохтоног становништва пагус и вицус. Територије статуса цивитатес перегрини су најчешће административне заједнице које могу објединити просторе два или више племена. Нове административне јединице нису плод евулативних токова, већ плод једне осмишљене политике римских царева.

 Карта из вредног Станојевићевог атласа из 1922.године, која показује како се развијала римска држава
Карта из вредног Станојевићевог атласа из 1922.године, која показује како се развијала римска држава

У моменту, кад је присуство римске војске и јачања градске самоуправе имају асимилативно дејство на домаће становништво, природно, долази до Каракалиног едикта 212. године, којим се римско грађанско право проширује на све слободне становнике провинције Римске империје. Веома дуго, чак 212 године, када је цар Каракла својим указом, који је познат као Цонститутио Антониниана, дао римско грађанско право свим становницима царства, аутохтоно становништво задржало је и сачувало многе атрибуте своје националности. Међутим, нису ретки случајеви да појединци у једној истој породици остају само неромазовани домороци – перегини.

(…) Према сазнањима интерпретираним у стручној литератури, на простору данашњег Златиборског округа и његових пограничног обода, егзитирало је више урбаних целина укључених у систем римске администрације. Именом се помињу: рударски дистрикт Домавија-Аргентарија код Скелана, муниципијум Малвесатијум код Пожеге, муниципијум “С” код Пљеваља, муниципијум Целегера код Ивањице, муниципијум Флавија код Рудог и насеље у Коловрату…

Мада је недовољно разјашњено – шта то чини територију једногон муниципијума, следствено налазимо епиграфских споменика, учињени су напори да се граница муниципоијума Малвесатијума определе са обе стране Дрине, с тим, што се његово седиште лоцира на простору данашњег села Висибабе код Пожеге. У натписима из околине Пожеге, име града је помињано само у сраћеном облику М., Ма., Мал. Под пуним именом муниципијум познат је из написа из Пљеваља. Чита се да споменик Серапсу подиже Марко Улпиус Гелианус витез, римски куратор више градова, међу којима и Малвезацијума.
Натпис у осам редова дословице гласи: Serapidi | et isudi M(arcus) | Ulp(ius) Gellia- | nus, e(ques) R(omanus) | cur(ator) Arben | si(um), | Sponista(rum) Metlensi(um).

 Римски белези нађени на подручју Ужица и околине
Римски белези нађени на подручју Ужица и околине

Споменик из Мисаиловине подиже Т. Аурелија Силеван, дуовир муниципијума Малвесатијума (Tits Aurelis Silvanus, dececurio duumvir municipi Malvestum). Овај споменик је објавио Иво Бојановски. На основу њега, седиште муниципијума Малвесатијума је сместио у Скелане, што је изазвало опречне ставове. Дословице гласи:
[D(is) m(anibus) | […] tiae Balbiae | [c]oniug(i) pie[nti]s | [s]imao an[n(is).. ]V | [i]tem [.] aureliis Silvano et Propin | quiano et [B].etae | [et] | uniuri fi[I]iis T, Aurelius | Silvanus dec(urio) || vir municipi malvesiati | [u]m posuit.
То је исти онај декурион Малвезација, Титус Аурелиус Цилвано, који се помиње у натпису из Тубића (сиц!).”
(…) “Једно је сигурно, муниципиум Малвесатиум је покривао територију у најближим границама Чајетине, Ужица, Бајне Баште са седиштем у центру Висибабе. Одређеније, на исток до Овчарско-кабларске клисуре, на југ до Рзава и Увца до ушћа у Лим, Западу до Шаргана и на север Таора и Вареде.” Ту Ужичком крају, нађен је један римски надгробни споменик са римским натписом и рељефом у коме се помиње муниципија Цал… Натпис на овом споменику гласи: “Посмртним боговима Аурелија Аугустијан, општински одборник и бивши председник општине вароши Цал… поживе 35 година. (Споменик) подигоше ретком мужу (жена) Бела и синови оцу ради успомене. То даје могућност да је у близини Малвестацијума, поред самог римскг пута за Домавију, било мање келтско – римско самоупрвно насеље Капедунум.

(…) “Када у атару села Висибаба, крај Пожеге, сагледа простор који захватају регистровани локалитети: Варошиште који се прожима са локалитета Савинац (на југозападу има микролокацију Болница, Баре на западу), Крчевине у средишном делу, јужном и југозападном ободу села Блашковина, која се по југоисточној периферији приближује прузи Београд-Бар, и северно од Блашковине-Јерков Гај, истраживач остаје импресиониран простором на коме се спорадично јављају углавном случајни налази античког периода, и пред том чињеницом не може се остати равнодушан. Напротив, намеће се питање – како је изостало једно систематско истраживање?”

Археолошка истраживања на простору села Висибаба извршена су 1982. године, ту где се предпоставља да се налазио Малвикум са околином. Истраживања су извршена на локалитетима: Крчевине, а то је ливада на имању породице Младеновић, нађена је грађевина димензија 14 x 10 метара. У њеној близини два камена блока “Тесаника”. Такође су истраживачи ту уочили остатке грађевине дебелих зидова. Ту је пронађено много грађевинског материјала и шута античког периода, највише на њивама Милоша Васовића, где је пронађен и камени лав, фрагмент пилистара, мањи камени саркофаг грубе обраде, и овећи камени блок – део архитравне греде. Нашли су и неколико примерака керамичког посуђа.
На Варошишту, овај локалитет захвата највећи простор на заравњеном, благо нагнутом терену на површине 5-6 хектара, ранији истраживачи су наговестили постојање бедема на северној страни, према реци Скрапеж. “Бедем” је обрастао кленовима и храшћем, неки од старих истраживача су сумљали да је реч о вештачком насипу, уз претпоставку да је то флувијална тераса.
На овај потез настављао се потез Савинац на заливађеном имању Милојка Терзића, који се настављао са западне стране потеза Савинац. То је иза данашњег стадиона ФК “Савинац”, десно од пута Висибаба – Узићи. Нађени су зидови грађени од већих камених облутака и ломљеног камена, рађених у сувозиду, али истраживачи нису могли да закључе каква му је била намена. Ту је и локација Баре, микролокација која припада ширем ареалу потеса Варошиште, на имању Данице Дрндаревић. Даница која се удала у Дрндаревиће је рекла да је ту до 1949 године крчена шума и да је одатле изношен камен и пре и после за потребе сељана. Са јужне стране локалитета Баре, постојао је је јако широк потес зида, ширине око 2м, из кога су дуго вадили камен. Испод зида је савијао пут из кога су такође вадили камен.

 Археолошке сонде у близини Пожеге
Археолошке сонде у близини Пожеге

Пут је водио кроз имање Данициног девера Мирка Милутиновића, који је источном страном водио кроз удолину, која се пружа ка североистоку ка “Болници”. У његовом имању се назиру остаци неке веће грађевине. На простору површине око 600 кавадратних метара, где је уочено највише концентрације грађевинског шута, археолози непосредно иза породичне куће Милутиновића, отворили су три сонде. Откривен је малтерни под и већи камени облутци. Под је пресечен трасама зидова, налик каналима, тако да су регистровали четири просторије, објекта регистрованог као терме – купатило. Иако сиромашан археолошки покретни материјал: фреско-фрагменти жуте, црвене и зелене боје, фрагменти анфорног олова, указивали су да је реч о репрезентативном објекту, који није до краја истражен, будући да су била планирана систематска истраживања…
Локалитети на коме су археолози истраживали 1982. године су Блашковина – Зеленац, који се налази са леве стране старог пута Пожега – Ужице, у ливади Блашковина, позната као “римско гробље”, такође позната под именом Зеленац, где су регистовани остаци грађевине 12 x 12 метара, на имању Шојић Миорада, око које су лежали бројни фрагментовани остаци архитектонске пластике, од сивог кречњака, и фрагменти надгробних споменика, па нешто раније нађена једна камена урна висине 1,1 м ширине 0,89м са удубљењем, споменици са натписом “ин ситу”. На основу ових података дуго се предпоставља за некрополу античке вароши. Овде су настављена истраживања 1982. године, када је регистровано 29 споменика, скелетни остаци покојника, на избаченој земљи је откривена једна апликација од позлаћеног сребрног лима, на којој су хералдички у рељефу приказане две птице, пре паунови него голубови… Закључено је да су то средњовековни гробови, али да су и антички остаци њихов део. Регистровани су и фрагменти античке керамике и античког стакла.

 Фибуле и мноштво других украсних предмета, нађених у ужичком крају
Фибуле и мноштво других украсних предмета, нађених у ужичком крају

У атару села Бакионица, са десне стране пута Овчар Бања – Пожега, на месту које пресеца поток који се спушта са брежуљка у пожешко поље, око 300 метара од пута, у усеку потока, на имању Милуна Јовићевића, виде се у профилу остаци зида грађеног од цигле и камена. Иначе на целокупном његовом имању и имањима Радивоја Обреновића и Стевана Станојевића налазе се фрагменти римских цигала и тегуле, и данас је то источна периферија Пожеге. Локалитет се назива Пожежница и захвата шири, заравњени плато поред Дубоког потока. На многим местима ово налазиште је покривено новоградњом, што отежава посао истраживачима. Истраживањем које је вршено 1983. на локалитету Дубоког потока, нађене су две цигларске пећи са отвором ложишта отвореним према потоку. То је била једна од римских циглана, па се може закључити – чим постоји циглана да је постојало и мноштво зиданих објеката.

Изнад цркве у Прилипцу, са њене јужне стране, издиже се Муњско брдо које се пружа према месту на Моравици. Ту на стрмој падини 1960. године постојао каменолом, а током његовог рада уништено је више античких гробова. Са овога локалитета у ужички Музеј је у периоду 1960-1984. донешено неколико крстастих месинганих фибула са сребрним апликацијама, један лончић и оинохе, војничка секира, гвоздени нож и гвоздено копље. У близини су откривени остаци терми мањих димензија 120 квадратних метара. Па су истраживачи закључили да се из просторије за свлачење улазило у највећу просторију терми, из хладног дела се улазило у умерено загрејану просторију у којој је била када, у којој се вода загревала хипокаустним системом. Одмах уз ову просторију налазио се калдаријум, који је загреван непосредно из ложишта. Са јужне стране објекта откривени су канали за одвод и довод воде.

Од покретних налаза, осим обиља грађевинске керамике, фрагмената керамичких судова, један мањи керамички жижак, део лоптастог стакленог суда и један бронзани новчић цара Лицинија (313-315).

 Једно од археолошких налазишта у близини некадашњег римског логора Малвикум
Једно од археолошких налазишта у близини некадашњег римског логора Малвикум

У имању Лене Росић из Лопаша, на источном рубу пожешке котлине, на доминатном положају на левој обали Краваричке реке, источно од села Прилипац, археолози су добили потврду о начину градње, њиховом просторном плану, о одбрабено-офанзивном стратегиском значају. Наспрем села Прилипац, на десној обали Краваричке реке, источно од села Прилипац. наспрем њега, на десној обали Краваричке реке, уздиже се утврђење Крстац са којим је заједно контролисао клисуру реке, која повезује пожешку котлину са Гучом на истоку. Судећи по нађеним, античким амфорним налазима, реч је о касноантичком периоду, неправилног облика, грађеног од ломљеног камена, креча и опеке, са дересованим фугама, доста јаких зидова дебљине два метра, ојачаних са офанзивним четвроугаоним кулама.”

Милоје Мандић даје и резиме:

– “Без обзира на постојање урбаног седишта у непосредној близини данашње Пожеге, не треба сметнути с ума да је то ипак насеље у дубини империје, на граници двеју провинција, које су због јачања северне границе на Дунаву биле демилитаризоване. Друга битна ствар, која је у великој мери одређивала економски статус области античког муниципиума Малвесатијума, јесте чињеница, да је она била далеко од магистралних путева, док су трансвезални ишли њеним ободом. Једино путеви транзитног и економског значаја одржавали живот становништва орјентисаног на сточарство, земљорадњу, и рударство.

За овај простор, карактеристични су привредни објекти вилла рустица, каква је откривена у Бакионици на локалитету Пожежница. Откривени су субструкцији, чији су зидови сачувани једва до висине подних партија, дебљине до 0,60 м. Међутим, недовољно је података да би се дефинисале функције појединих откривених просторија. Подне партије су решаване са носачем од шљунка, везаног кречним малтером и премазом од кречног малтера црвенкасте боје, јер је додавана туцана цигла. Овакав малтер, осим што је био добар хидроизолатор, истовремено је представљао добру подлогу за извођење мозаика или поплочавање објекта. Није дефинисано, да ли откривене терме, једне на Барама у Висибаби са хипотетичким траговима девастираних зидова и компатних подних партија од хидростатичког материјала и друге на локалитету Обала у Прилипцу целосно откривене, представљају јавне или приватне објекте. Оно што је евидентно, оба објекта су загревана хипокаустним системом, о чему сведоче остаци ложишта праефурнијум, као и откривени стубићи и цеви за провођење топлог ваздуха кроз зидове цонуццуцулус. Судећи фрагментованим остацима фреско малтера, зидови су били осликани. Сви објекти су грађени од ломљеног, делимично притесаног камена зиданог са фасадних страна, док је између стављао “трпанац” од ситнијег ломљеног камена и фрагмената опеке, везаних кречним малтером. Од водоводних система откривен је само онај на локалитету Обале у Прилипцу. То је канал мањег просека, изнутра премазан хидростатичким малтером, покривен низом имбрекса, који су на спојевима заливени кречним малтером.

Становништво се бавило ловом, риболовом и земљорадњом. Вероватно да је постојала експлатација мајдана земље неопходне за продукцију грађевинске керамике, тегула, имбрекса и опеке, о чему сведочи налаз двеју пећи које су откривене на локалитету Пожежница у Бакионици. Није искључиво да су се производили и керамички судови, рађени на грнчарском колу, јер, откривени пехар и оинохое са широким тракастим дршкама са локалитета Муњско брдо припадају керамичким производима локалне продукције. Раширеној керамичкој продукцији су допринели мајдани земље која се данас експлатише у те сврхе, лоциране у долинама река Лужнице, Ђетиње, Рзава.

 Покојни археолог Милоје Мандић на почетку каријере
Покојни археолог Милоје Мандић на почетку каријере

Нема података да ли је била развијена металопрерађивачка производња, али сигурно да је постојала ковачка радионица. Спорадични налази новца римских владара указује да је начин натуралне размене превазиђен и да је трговина заузела видно место у комуникацији античких становника пожешког краја. У прилог овој констатацији су налази крстастих луковичастих фибула са сребрним апликацијама са Муњског брда, налаз стакленог суда из Духовог Дола из Каленића, ситна пластика из Висибабе са преставама Сатира и Селена, који сигурно нису продукт домаћих радионица, већ су доношени са стране. Њима придодајемо налазе двеју камеја од полудрагих каменова; прва са преставом императора Гете потиче из непознатог налазишта, док је друга, са преставом Сераписа и Изиде, из Зарожја.

Неколико доминантних позиција северно од Пожеге према Косјерићу, као што су: Субјел, Кичер-Градац у Парамуну, Злоступ изнад Косјерића; јужно: Шенгољска Градина, Дрежничка Градина, Сврачковска Градина, Град Лопаш…, били су у функцији контроле и затварања значајних комуникација на ширем простору муниципијума Малвесатијума и заштите његових становника, престављајући истовремено и последње прибежиште, пункт одсудне одбране против пљачкашких похода племена с оне стране дунавског лимеса.

На освом степену истражености може се закључити да постоје два облика сахрањивања. Једно је инхумација, регистрована на касноантичкој некрополи Муњско брдо код Прилипца, а други је инцинерација (спаљивање), ако је судити по налазу урне на локалитету Блашковина. Међутим, то су недовољни подаци који би указали на предоминантност једног или другог начина сахрањивања, као и етничко одређење оних који су упражњавали један или други обред. Можда, следећа констатација која се односи на нека ранија времена може се прихватити као законитост у понашању популације: “Појава спаљених покојника… везана је увек за периоде великих потреса у култури једне области, и није одређена хронолошким моментом, већ револуцијама у привредном, друштвеном или културном смислу… Трајање периода у коме се спаљују покојници зависно је од времена потребног да се криза преброди, т.ј. да се старије културе прилагоде новим условима.”

Сведочанство о духовном животу су били надгробни споменици у примарној или секундарној употреби. Заступљена су божанства која би по својим одређеним атрибутима припадала пантеону локалног живља, наџивеши период римске пацификације, у којој су људи добијали римска когономена, стичући римско грађанско право, док њихови богови добијали римска имена. Но, ипак, због појединих споменика “из околине Ужица”, може се говорити о присутном култу плодности, пашњака и шума, божанству које је добило свој римски пандан – Силвена. Његова иконографска престава, нејасна, допрла је до нас у редукованим облицима сагласно духу времена када је настала. Позната је према једном мањем рељефу са непознатог налазишта, који се налази у ужичком Музеју и као да себе сажима иконографске шеме Пана и Силвана. Силван је представљен у целој фигури са лицем обраслом у косу и браду, снажно развијеног тела са козијим ногама и козијим роговима на глави. У подиогнутој левој руци држи панову фрулу, док му је десна опуштена поред тела – лево и десно од њега пропињу се козе.
Полемична је представа младића са фригијском капом на глави, ослоњеног на педум – пастирски штап, одевеног у химатион, обично представљен на бочним страницама ципуса. Једни у њему виде Атиса у жалости (Атис фунерариус) али, да се преставља у пару релативна су размишљања да се ова иконографска шема примењивала као реликт култа орјенталног порекла посвећеног богу Митри. То су два Митрина пратиоца Патес и Котопатес. Сродан Атисовом и митрином култу је култ Сераписа и Изиде. О њему недвосмислено сведочи налаз геме из Зарожја. Међутим појава лавова у облику слободних скулптура у камену, тумачи се као остатак реминисценције на култ Срераписа. Осим Подриња и плимља, овај тип споменика се јавља у ужичком крају око Пожеге.

Кроз вотивне и надгробне епиграфске споменике спознају се: етичка припадност декадената, као и социјални статус. Најочигледнији пример имамо на поменутим споменицима из Тубића и Мисаиловине код Рудог, из чијих натписа сазнајемо да је реч о истом човеку, који је својевремено обављао важне функције између осталих и у муниципијуму Малвесатијуму. Утврђено је да је реч о романизованом домородачком становништву; реч је о људима који су кроз добијање римског грађанског права све више улазили у римску војну и цивилну службу. Стичући одређен чин, положај и достојанство, они су се укључивали у унутрашњу политику империје и у њеним одсудним тренутцима, током ИИИ века, имали су значајног удела честим превратима, чија је последица велики број римских царева пореклом са балканских простора, међу којима, сигурно, најзначајније место заузимају: Диоклецијан, Константин Велики, Јустинијан и др.”

Римски историчар Плиније када говори о становништву Горње Мезије (Ужички крај је био у том подручју), пише овим редом, полазећи са југа: Дардени, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези. Ово се слаже у потпуности са локацијом Целегри у пределу Ивањице. Овај предео је део провинције Далмације, а не горње Мезије.

У селу Ерчегама и Приликама, па на брду Градини, код места званог Клисура, у селима Човдину, Врбовцу и Шаренику, нађени су остаци римске културе. У самом Ариљу откривено је неколико римских споменика с натписима.

Римљани су стигли и до Нове Вароши долином реке Лима. Остаци су нађени у селима Рутоши, Радоињи, Акмачићима, Буковику, и на месту званом Пуљци, покрај самога Увца. Највеће насеље је било у Радојињи. Народно предање каже да је ту био “грчки град”. Радојиња се налази у малој, али плодној долини, окруженој стрмим кршевитим брежуљцима. Око сеоске капеле налази се старо гобље, где је највише остатака римских споменека. Много их је однесено за градњу оближњих кућа… У близини је село Рутоши, где је у близини школе било римско гробље. На гробљу у селу Акмачићима, на месту званом Лисичјак, вире из земље две вазе… У пустом усамљеном крају, који са свих страна опкружују голи високи брегови, на месту званом Пуљци, по дну којег тече река Увац, леже два римска споменика. То значи да је у доба Римљана овај део ужичкога краја био насељен.“