Можда ужичка вила чаробница и данас живи у вировима Ђетиње, тамо код Старе централе, испод још старијих рушевина старога града. Одлази до рукаваца Рајских, кријући се од људи који трују реку. Можда још увек лети узима обличје најлепше ужичке девојке, кад је месец пун, а ноћ видовита. Зашто не веровати у бајковите приче било да се причају око импозантних мермерних степеништа ужичке Градске куће или у аутобусу међу дремљивим путницима или задимљеним кафанама. Оним заосталим из времена када су ужички боеми Сима Терзић и Милан Милекић делили шаљиве пацке, ћевапе, ракију, дуван и приче с професором Ружићем, када Ужице постаје град тајни. Замислио сам се над том чудном идејом, дефиниције града у коме сам рођен, пишем, дишем… Можда зато што су ми неке његове тајне одавно познате, а мало и због оних до чије суштине никада нећу стићи. Зашто “град тајни”? Зато што свуда извиру, као вода из некада безбројних ужичких зденаца.
У давна времена кад још Исус није био рођен, у кратком периоду кад богиња Морген спусти свој црни стег, Келти су то место пуно дивљачи уз брзу реку назвали Капедун(ум), побегавши из места истог имена крај Дунава од крвожедних комараца из оближњих мочвара. Онда је, после века ратовања са Келтима, дошла несавладива римска војска и донела месту уз Диотиос самоуправу. И не само ту благодет демократије. Донели су писмо, културу градње – путева, мостова, храмова. Пристигли Словени су се и ту у Капедуму и Малвикуму (Ужицу и Пожеги) успешно измешали са староседеоцима, дали су му име Ужице, по уским њивицама уз реку званим “узице”… Да је насеље добило име по племићу који је на римском кастелуму направио тврђаву, добио би неко име као Војиновићево, Алтоманово, Николин град, али Ужице је добило име пре њих. За име града и реке, ако одбијемо све морбидне приче о турском бацању деце у реку, као и ону о имену града везивањем жицама и слично… ја сам за ону не баш много познату латинску верзију; Диос = брза + тиос = река = Диотиос = Брза река, коју је језик Срба старословенског племена Словена, пре њихов начин изговора током седмог века, највероватније до десетог, прекрстио у реку Ђетињу.
Мој јунак је Марко Луције Крас, римски трибун, историјски постојао, али је у Капедун дошао у мом романписању фикцији У долини реке Диостиос, као и његова предивна љубав, видарица Марија. Уопште све девојке из овог “белег” приповедања су чаробне. Оне су уствари сабране у тој ужичкој “вили чаробници”, чији дух тумара и тугује за изгубљеним љубавима. Али она (оне) престављају разноликост лепоте ликова и данашњих ужичких лепотица у цвату, као што је и моја кћер Марија, чијим именом и изгледом се поноси моја књижевна јунакиња од пре два миленијума.
Ужички јуначки мит је везан за Милоша Кобилића (Обилића)[1], који је својом суровом снагом извлачио за реп највеће коње из штале ужичке тврђаве. Један од тих митова говори о Николи Алтомановићу, кога је, пошто је страдао од топуза у битци на Пожешком пољу, суд по Душановом законику, а кнез Лазар се сложио, ослепео и затворио у манастир да окајава грехе. Да ли је господар ужичког града био тако лош играч? Ако се мало загребе по патини која прекрива црквено предање, појављује се књижевни Алтоманов син и његова породица, тајне које су га окруживале и истина, зашто је био лош… Легенда каже да му је гроб био ту где је ужичка Саборна црква. Тајне које су га опкруживале све до његове смрти уклесане су у саме темеље Ужица, још више, ако му је заиста био гроб ту где је данас ужичка Саборна црква.
Камени белези – путеви, мостови, кастелуми, споменици градови? Око Ужица их оставише Римљани у великом луку, који иде од југа ка југозападу на запад, северозапад и север. Налазили су се читави системи римских осматрачница, путева. Поучени том градњом, на њима и другим стратешким местима, Срби доградише и изградише средњовековне градове, изникле и на византинским темељима. Све тврђава до тврђаве, на географској карти облика огромних чељусти, чији су зуби – градови, поломљени и потрошени очњаци и кутњаци прохујале историје. Много је градова – тврђава постојало у ужичком крају: Јагат, Милошевац, Брис, Клек, Оштрик; остаци градова налазе се и у Вишесави и Солотуши код Бајне Баште, у Козјаку, код Рогачице и Ђуримској стени код Љубовије. Западно од самог Ужица, код Стапара, високо над кланцем Ђетиње, назиру се остаци неког безименог града, вероватно из 12. века. Идући одатле на североисток, код Косјерића постоје остаци три града, Злоступа, Парамуна, Субјел.
За Субјел је записано да је као град постојао на брду “Субјел, 5. км. ист. од Косјерића. Незнатни остаци. ” Љуба Павловић је у књизи “Ужичка Црна Гора” записао да се изнад села Субјела, 2 са северне му стране налази висока субјелска Чука (Велики Субјел – прим. М. Д.). (…) По Субјелу има старих гробова, старих ископина и зидина на Чуци“. Све до почетка 20. века првог миленијума, по казивању мештана, са Великог Субјела одвлачен је камен са зидина, за градњу кућа у селу. На тај начин остали смо без важних материјалних трагова о постојању града на овом брду. Међутим, на “Субјелској Чуци (…) нађене су неке ретке бронзане алатке и нешто новца”
Сви подигнути на неприступачним местима, изнад провалија. Зидови дебели по два метра, с тешко науружаним ратницима ови су градови штитили границу, пограничне крајеве и путеве – прилазе манастирима и рудницима… Временом су рудници затрпани, манастири порушени и спаљени, а градови тврђаве с тврдим зидовима напуштени. Два су минирале велике силе – савезници (?) – Алтомановића тврђаву или “Стари ужички град” и град “Соко”. Из ужичког града Турци јесу владали овим крајем вековима, али, да ли је то рушење било гарант да се Турци – муслимани, неће вратити у Србију никада више?
Пропадали су и они градови које нико није освајао, освојили су их коров и трње и заборав поробљеног и пониженог народа. Из некадашњих моћних градова, манастира посебнога културног индетитета, као што је био манастир Руј. Пожари, заборав и кише током векова спираће индетитет једног необичног народа кога су стварали миленијумима Келти, Римљани, Словени… Затим и Турци који су се данком у крви и другим силама и силовањима утопили своје азијске гене, себе и своју културу у Србију у њен Светосавски – Немањића народ. У чијем је менталитету њихово наслеђе и оно лепо и ружно, и оно лоше и добро, остало до данашњих дана. А градове, те тврђаве, белеге некадашње римске и српске величине су населили змије, гуштери, коров, травуљина, птице злослутнице… Испод тих неких некадашњих моћних кула у којима су се башкарили Турци, који су терали Исуса, почеле су да ничу мали сиротињски кућићерци сламених црних кровова, као феникс из пепела неуништиви дух необичног Душановог народа, некадашњег господара Балканског раскршћа, могућег ујединитеља верски подељених остатака некад силнога римскога царства. Испод сличних српских кровова ће се дићи Карађорђе – Карађорђевићи, Милош Обреновић – Обреновићи, који ће штитити православље и створити монархије које ће наставити традицију Немањића. Срби ће захваљујући таквима повратити своју државност, побеђивати и губити, остављајући белеге које остављају само значајни народи.
Кад су Турци ипак стигли и узели град ужички на превару од њихових потомака, кад су неки Ужичани заменили Бога “Алахом”, тек се тада велики број бајковитих причица приповедао. Прича о Шејху, о божијој жени која лечи, па тајанствене приче проткане јецајем струна гусала измешане са ужичком црногорском, ерском херцеговачком традицијом. У време када су Аустроугари били ту и заједно са Србима освајали ужичку тврђаву, испрела се прича како су копали посебне лагуме повезане са некадашњим друидским светилиштима, пећинама “Мегарама”. У њима и главама маштовитих Ужичана и дан данас тумарају духови друидских врача, виле чаробнице, чудне сподобе настале још у време Келта као позната “бабарога”, вековни непријатељ и ужичке деце. И о свему томе постоје приче чак и већ написани рукописи за романе, наставићу, обећавам, неком другом датом приликом.
У сведочанству из времена забележено је да су се јаничари појавили као да су “из земље изникли”, а тајни “улаз” у лагуме, то су оне две пећине на сурој стени испод рушевина “Града”. Нешто даље ту где је село Висибаба, код и у самој Пожеги, у римском логору – насељу званом Малвикум, башкариле су се римске патриције и трибуни, уз све благодети Римског царства… И тако, кад су тамо седамдесетих година прохујалог века вршена обимна ископавања и конзервирање рушевина старе ужичке тврђаве, истраживачи нађоше новчић Николе Алтомановића, тада већина легенди о њему постаде стварна. Ту је и легенда како је некада ту у Карану стигла секта Катара – савршених, оних који су знали како гвожђе претворе у злато. Нажалост ту тајну су однели у гроб, па је годинама у тајанственим ноћима, сер Исак Њутн својом алхемијом пристиглом из Индије, покушавао исто. Толико је био заузет да је успут измислио враташца за сопствену мачку, да може да излази и улази кад хоће, не узнемиравајући га на врата његове лабараторије Тринити колеџа на униварзитету у Кембриџу… Од камена мудрости није било ништа, али малена врата са опругом које мачака или пас отвара лако, могу се често видети по целом свету. И данас се чују мистичне приче, на моје велико задовољство. Лане једно ужичко “индиго дете”, исприча, како је испод ужичког Трга постоје лагуми и “како онај новинар са хистори ТВ канала треба да дође и да ту тражи турске гробове”… Ипак бајковита маштовитост још увек постоји у насељу покрај “Диотиоса”…
Ужице је одувек имало своје тајне, митом окружено раскршће у времену.
[1] Као и у много чему и у овоме се историјски извори доста разликују. Мање или више до подједнака сведочења могу се наћи у српским, грчим и турским историјским изворима. Оно по чему разликују је време када се тај догађај одиграо. По једнима, то се десило пре боја, други тврде у току боја, а трећи – на крају боја. Најстарији извор у коме се говори о смрти цара Мурата је одговор краљу Твртку који је стигао из Фиренце, 20 октобра 1389. године. Краљ Твртко је 1. августа 1389. обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу, о искоду битке на Косову, нагласивши да је он победио сатаниног сина и служитеља Мурата. Из фирентинске општине краљу Твртку стигао је одговор и честитке на победи коју му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице властеле који су се докопали Муратовог шатора у коме је један од њих забио мач турском султану у слабине и грло. ” Благо по три и по четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг свезане мачем себи отворише пут и дођоше до Муратовог шатора! А надасве благо ономе који јуначки уби вођу толике силе, сатјеравши му мач у грло и утробу; а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном љешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише”, гласило је писмо упућено краљу Твртку. Ова најстарија вест са штурим садржајем о томе ко је заправо био тај херој, послужила је као основа за стварање лика о коме ће се вековима приповедати и причати приче и песме. Тада се није знало ни из чије војске је био – Лазара Хребељановића, Вука Бранковића или Влатка Вуковића, а тек у каснијим годинама открило се да је његово име било Мило или Милош.
