КАЛЕИДОСКОП

- разна приповедања -
Приповедања ужичких аутора о стварима стварним и нестварним

Како сам постао диско џокеј и колумниста

Нисам желео да посегнем за другим изворима информација. Кретао сам се тим, ограниченим координатама: са леве на десну страну фото стрипа, од врха ка дну, и да хватам, бележим детаље.

О најпопуларнијем ужичком аутомобилу „Фићи“ и његовом најбољем YU возачу бркајлији „Вићи“

Овај високи бркајлија из Ужица, вишеструки државни првак у релију, једва је успевао да уђе у кабину маленог аутомобила.

Први утицај Битлса на почетак ужичке бит сцене

ВИС који је младим Ужичанима најуспешније представио музику Битлса звао се “Весели дечаци”.

О нашем односу према архитектури у граду

Немарност према грађеној средини у којој живимо нас много кошта. Директно и индиректно.

Сећање Гороњић Предрага записано 1999. године

Мислили, мислили и смислили. Неко се досети да пишемо стихове о „Слободи“ и то похвалне.

О дудовима, свилен буби и најређем европском лептиру који се крије у Ужицу и...

Белог дуда је током 19. века у ужичком крају било веома бројно дрво, чијим су се листом храниле ларве гусенице од чијих се чаура производила свила.

И ужички Стари град има лагуме

Лагум је место таме. Ова турска реч и у нашем језику представља подземни пролаз, а датира још из средњег века, када је подразумевао подземни пролаз ван његових зидина.

Сретна деца из Градске улице и детињство које је отишло у тандарију

Важно је било да деца увек буду на време кући на ручку или вечери. “Напољу” су деца могла да буду до заласка сунца, а онда у кревет.

ОК у време доласка панка

Панк је долазио на велика врата у Ужице, док су Титови омладински функционери у Ужицу још увек размишљали како да освоје урбану омладину с патизанским песмама.

Нестајање старог Ужица

Општински урбанисти као да нису били свесни злочина који чине према граду, лако су давали дозволе и нису се ни за корак померили од оних који су те дозволе раније издавали под политичким притиском.

Ужичка пошта, од татара до Пост – експреса

После стицања пуне аутономије, у кнежевини Србији организована је нова поштанска служба.

Малецно сећање

Фејс пријатељица Сузана Ђуровић сетила се када ју је у свом студију "Вукосава" сликао мајстор Илија Лазић и послала фотографију.

Ужичани су волели своје паркове

Ужичани су волели своја два парка, Велики и Мали.

Где смо рођени ми Ужичани из педесет и неке?

Ипак, 1952. године, породилиште је пресељено у Доситејеву улицу. Следећих 9 година у њему су рођени сви Ужичани из педесет и неке.

Како смо волели и били чекалице друга Тита

На корзоу готово да није било никога. Тек ту и тамо понека групица. Била је угашена јавна расвета. Цео град је био у полумраку.

О посебном Ужичанину Владу Левом, званом Штрингла

Дођу женске, седну са Владом Левим за сто и прилази Џаја па каже: “Где си бре Леви”, а Леви ће ти на то: “Који си ти?”

Како су Ужичани слутили долазак Другог светског рата

Интелектуалан свет је додуше могао често у “Политици” да прочита чланке о догађањима у Немачкој које је писао стални дописник из Берлина који се потписивао са “X Y”.

Изглед ђака старог Ужица – И Хари Потер носи ђачку униформу

Ужички основци и средњошколци су некада прво носили шајкачице на глави са ознаком разреда.

ТУ – ЧА између Ера и Гребића

Током своје тридесетпетогодишње владавине, Тито је у Чачку био седам пута, али увек у пролазу, на путу ка Ужицу.

Тајни план града Ужица

Сваки човек је јединствена и непоновљива појава, само треба открити оно што је у њему јединствено и непоновљиво.

Ципирипи

Чика Љубо Дубљанин је био синоним навијачке страсти ужичке "Слободе". Радовали смо се "Слободиним" утакмицама, али и Љубиним коментарима. На овој фотографији Љубо и играчи...

Ужичка снајка била је инспирација за роман Миријам “Рањени орао”

Њена главна јуњакиња у Роману „Рањени орао“, уствари је била лепа плавуша која се звала Драгица Црнчић, рођена 1914. године.

Кад су ужички швалери били јастребови

По угледу на приморска места, наши ужички момци постају „јастребови“, а о њима се испредају невероватне приче, али и истинита приповедања.

Некадашњи Титов град у труду да заборави Титово доба

Град миљеник Титове власти у послератно доба је претерао, готово све улице су биле са именима партизана, мање или више познатих револуционара, догађаја из револуције, братских република.

О Ђорђу Р. Мркоњићу

Прадеда је припадао људима новог кова, који су се стидљиво појављивали у градовима широм Србије: млади, окретни и амбициозни.

Шњави

Добро познат грађанима и сељацима, вреднима и доконима, фудбалерима и милиционерима, био је увек спреман за брзу акцију да се нешто ушићари и заради.

Како се млела кафа?

Ту је маштовито изгравирана џезва, успомена са сарајевске Башчаршје, из које се “чује” на далеко мирис.

Урбанизам и ренесанса, први хотел, добошари и разгласна станица

Бојим се да ће наши унуци само у присећању изговарати реч „чаршија“, а да неће остати ни једног обележја некадашње лепе и дичне старе ужичке чаршије.

Како смо у Ужицу почели да правимо бога међу нама

Градећи Титов култ личности деценијама, успели смо да од његовог “лика и дела” направимо у јавности неустрашивог, безгрешног и непогрешивог вођу.

Летовање у Прчњу 1964.

И тако одем са оцем на море, где је он обучавао непливече...

Ужичке Дечије недеље

Педесетих и шездесетих година прошлога века се одржавала "Дечија недеља".

Обданишта и фотографије за успомену Ане и Данице

Тако су и фотографи пратили моду. Прве фотке, успомене из вртића, биле су уоквирене дизнијевим јунацима.

Топла прича о ужичким биоскопима са хладним The End-ом

А онда, као да се стварно догодило, као да је популарни Ђоко Филмаџија стварно угасио светло у чувеном биоскопу „Партизан“.

Венчићи и звончићи на Врбицу

Ужичке послератне гeнерације памте Врбицу по венчићима и звончићима које су носили, уберу или насеку гранчице и прутиће врбе у време кад она почиње да пупи и листа.

Заборављени улични послови старога Ужица

Нема више многих заната без којих се некада живот у Ужицу није могао замислити, нема више ни многих занимања од користи градском становништву.

У времену Омладинског клуба, златном добу ужичког рока (трећи део)

У то време ужички Омладински клуб је познат у региону по организацији добрих рок концерата.

У времену Омладинског клуба, златном добу ужичког рока (други део)

Ми свирамо, па наставља програм Гаго Ковач, па опет ми, публика је била стварно одушевљена.

У времену Омладинског клуба, златном добу ужичког рока (први део)

Први пут сам га чуо, али нисам знао да је то рокенрол, негде у лето 1960. године.

Како је у Ужицу слављен Први мај

Ужичани су први пут прославили Први мај 1897. године. Зборно место је била кафана Миладина Радовића.

Уз присећања Аца Дејовића о ужичким бобовима и тркама

Бобови се у Ужицу не возе од седамдесетих година 20.века. Тада је са стрмих ужичких улица нестало и лигура, поткованица и сличуга...

За Ужичане увек је то била „Главна улица“ на којој се „корзирало“

До Другог светског рата део ужичке Главне улице од Малога парка до данашњег Музеја звао се улица Милоша Великог.

Сасвим лична ужичанствена прича

И тако, сећања само навиру. И свако од нас кренуо је у неки свој живот. И све ређе смо се виђали.

Звали су их хипици

Одрастали смо под строгим надзором родитеља. Морало се знати када се, где се и са ким се излази и до када. Непослушност се кажњавала...

Како смо дочекивали Тита

У основној школи су нас учили да више волимо друга Тита од оца и мајке.

Кад су рођени Ужичани били гости у своме граду

У тој ненормалној градњи око Ужица остало је доста безимених улица, као и кућа без бројева.

Хоћемо на Скалине?

Дубровник је од средњег века био популарно место за Ужичане...

Први послератни ужички клошар

“Сећам се Пера Мораве. Увек са осмехом на лицу”. – Живко Остојић Зван је од Ужичана Перо Морава, стално је пушио нишке цигаре “морава” без...

Жестоки Ужичанин Мијага (други део)

То што је Аркан био за Београд, то је Мијага био за Ужице, неки савременици кажу за читаву Западну Србију.

Жестоки Ужичанин Мијага (први део)

Причу о Миливоју Деспотовићу Мијаги започећу са записаним сећањем чувеног ужичког инспектора Николе Николића Мегреа.

Из Албума мога живота – О старој ужичкој породици Мршевић

И онда, једнога дана, била сам студент друге године, мој деда је заувек отишао. И после њега ни Ужице више није било исто, ни кућа у коју сам тек понекад успут свраћала.