Шеки је ужички музичар без кога би Ужице био тужнији град. Шекија се многи од раније сећају као кошаркаша и фудбалера.
Сећао се за Ужичку недељу: “Док сам ишао у Гимназију била је популарна група „Кило и по“. И онда сам желео да научим да свирам гитару. Покојни Спаса, мој велики пријатељ, научио ме је да свирам гитару. Пре тога добро сам познавао музику, доста сам је слушао и волео сам гитару. За недељу дана научио сам основно, али опет се вратим фудбалу. Прешао сам у први тим „Слободе“, али сам имао пех да тада сломим ногу у зглобу. Паузирао сам годину дана. И тада сам од бендова, који су били „ин“ код нас, почео да скидам песме.”
Његов први наступ је био пред срушеном Соколаном, са групом „Страх“. Тада су све ужичке групе, сем “Кило и по”, наступиле, као и тада значајни “Феникси”, као предгрупе. “Страх” је свирао Чорбину “Остани ђубре до краја” и једну Шекијеву песму. Године 1986, наставио је наш саговорник, свирао је у рок бенду са Мишком Милосављевићем, Гораном Шмакићем Шмаком – Гаћом, који сада у Симфонијском оркестру свира удараљке, а били су ту и Милић и Бошко Ристановић.
Снимали су пет песама у Мишовом студију “Тина”. “Имали смо тај неки материјал и тада били први на београдској радијској демотоп листи. После тога је мало радио, а онда га је његов пријатељ Раба хармоникаш позвао да свира са њим тезге и како каже „буквално увукао у кафану“.”
“То је било 1989. године и од тада сам на тезги. Волим овај посао који радим. У принципу сам рокер, али немам ништа против и лепих народних песама. Од ових новијих пробере се што ваља, па и њих свирам. Људи ме препознају по ономе што радим. Још увек радим у “Кватру”, углавном петком и суботом, са Миланом Јевтом петком и суботом, а радио сам са Нешом Миливојевићем и Мишком Милосављевићем, који је сјајни гитариста, басиста, а који свира и многе друге инструменте; свирао је са „Тином“ и радио са „Кило и по“. Повремено свирам по другим кафићима и клубовима. Нерадо прихватам те велике тезге, али ипак одем са тих неколико клавијатуриста, али то је ретко. Више је клупска свирка и рођендани. Доста сам ишао у Босну, Црну Гору, а у Прагу сам био две године, код једног нашег суграђанина. У Праг сам од 2014. до 2016. године ишао по месец и по дана. Сада свирам и у Вагону у обичне дане и сваког четвртка у ГКЦ”, испричао је Шеки…
На питање да упореди периоде некада и сада, Шеки је ракао: “Сада је живот бржи, компликованији и сиромашнији. Некада је то било искрено дружење, искрене туче, искрена љубав. Све је било на месту. Сада се све извештачило и не може да се пореди са тим некадашњим временом. Волео бих да сада деца имају део тог времена. Тачно се знало ко је долазио у Градску кафану, ко је ишао у диско, ко у Гимназију, ко је на Плажи, на Туристу. На тргу се знало где је ко стајао, а био је и корзо главном улицом, прво до музеја, а после се скратио до општине. Девојке су шетале, а момци су стајали, и после два до три круга, покаже се ко се коме допада. Обавезно је било бирање за плес на игранци. Касније су се отварали и први кафићи. Доца је отворио први кафић, Симе други, затим се отворио „М“. Радиле су многе фирме и било је много више пара. Ја сам радио у „Фасау“ и сећам се када сваког месеца у фирму дођу четири банкара, а ми радници донесемо књижице и добијемо плату, кеш. Одмах се после плате и посла скупи друштво, од 10 до 15 нас, и дође до ситне свађе ко ће да плати пиће. Било је доста тог ерског хумора. У томе су предњачили Калај, Леви Штрингла, Леви машиновођа, који почињу приче о неким дешавањима, а онда је окрену на шалу. Сада не могу да чујем неки добар фазон, а пре седнемо и кренемо са фазонима и причамо их сатима.”
