Šeki je užički muzičar bez koga bi Užice bio tužniji grad. Šekija se mnogi od ranije sećaju kao košarkaša i fudbalera.
Sećao se za Užičku nedelju: “Dok sam išao u Gimnaziju bila je popularna grupa „Kilo i po“. I onda sam želeo da naučim da sviram gitaru. Pokojni Spasa, moj veliki prijatelj, naučio me je da sviram gitaru. Pre toga dobro sam poznavao muziku, dosta sam je slušao i voleo sam gitaru. Za nedelju dana naučio sam osnovno, ali opet se vratim fudbalu. Prešao sam u prvi tim „Slobode“, ali sam imao peh da tada slomim nogu u zglobu. Pauzirao sam godinu dana. I tada sam od bendova, koji su bili „in“ kod nas, počeo da skidam pesme.”
Njegov prvi nastup je bio pred srušenom Sokolanom, sa grupom „Strah“. Tada su sve užičke grupe, sem “Kilo i po”, nastupile, kao i tada značajni “Feniksi”, kao predgrupe. “Strah” je svirao Čorbinu “Ostani đubre do kraja” i jednu Šekijevu pesmu. Godine 1986, nastavio je naš sagovornik, svirao je u rok bendu sa Miškom Milosavljevićem, Goranom Šmakićem Šmakom – Gaćom, koji sada u Simfonijskom orkestru svira udaraljke, a bili su tu i Milić i Boško Ristanović.
Snimali su pet pesama u Mišovom studiju “Tina”. “Imali smo taj neki materijal i tada bili prvi na beogradskoj radijskoj demotop listi. Posle toga je malo radio, a onda ga je njegov prijatelj Raba harmonikaš pozvao da svira sa njim tezge i kako kaže „bukvalno uvukao u kafanu“.”
“To je bilo 1989. godine i od tada sam na tezgi. Volim ovaj posao koji radim. U principu sam roker, ali nemam ništa protiv i lepih narodnih pesama. Od ovih novijih probere se što valja, pa i njih sviram. Ljudi me prepoznaju po onome što radim. Još uvek radim u “Kvatru”, uglavnom petkom i subotom, sa Milanom Jevtom petkom i subotom, a radio sam sa Nešom Milivojevićem i Miškom Milosavljevićem, koji je sjajni gitarista, basista, a koji svira i mnoge druge instrumente; svirao je sa „Tinom“ i radio sa „Kilo i po“. Povremeno sviram po drugim kafićima i klubovima. Nerado prihvatam te velike tezge, ali ipak odem sa tih nekoliko klavijaturista, ali to je retko. Više je klupska svirka i rođendani. Dosta sam išao u Bosnu, Crnu Goru, a u Pragu sam bio dve godine, kod jednog našeg sugrađanina. U Prag sam od 2014. do 2016. godine išao po mesec i po dana. Sada sviram i u Vagonu u obične dane i svakog četvrtka u GKC”, ispričao je Šeki…
Na pitanje da uporedi periode nekada i sada, Šeki je rakao: “Sada je život brži, komplikovaniji i siromašniji. Nekada je to bilo iskreno druženje, iskrene tuče, iskrena ljubav. Sve je bilo na mestu. Sada se sve izveštačilo i ne može da se poredi sa tim nekadašnjim vremenom. Voleo bih da sada deca imaju deo tog vremena. Tačno se znalo ko je dolazio u Gradsku kafanu, ko je išao u disko, ko u Gimnaziju, ko je na Plaži, na Turistu. Na trgu se znalo gde je ko stajao, a bio je i korzo glavnom ulicom, prvo do muzeja, a posle se skratio do opštine. Devojke su šetale, a momci su stajali, i posle dva do tri kruga, pokaže se ko se kome dopada. Obavezno je bilo biranje za ples na igranci. Kasnije su se otvarali i prvi kafići. Doca je otvorio prvi kafić, Sime drugi, zatim se otvorio „M“. Radile su mnoge firme i bilo je mnogo više para. Ja sam radio u „Fasau“ i sećam se kada svakog meseca u firmu dođu četiri bankara, a mi radnici donesemo knjižice i dobijemo platu, keš. Odmah se posle plate i posla skupi društvo, od 10 do 15 nas, i dođe do sitne svađe ko će da plati piće. Bilo je dosta tog erskog humora. U tome su prednjačili Kalaj, Levi Štringla, Levi mašinovođa, koji počinju priče o nekim dešavanjima, a onda je okrenu na šalu. Sada ne mogu da čujem neki dobar fazon, a pre sednemo i krenemo sa fazonima i pričamo ih satima.”
