Na Međaju

1140
Foto montaža Kaspčića mosta (izradio Zoran Domanović)
Foto montaža Kaspčića mosta (izradio Zoran Domanović)

Ovaj deo grada tridesetih godina 20. veka je bio periferija, pun starih ali i lepih kuća. Takav je ostao dugo vremena. Sećam se, početkom sedamdesetih godina, staroga vodeničara Draga, koji je sedeo pred svojom vodenicom svakog lepoga dana u društvu svoga ogromnoga žutog mačka, koga je mnogo voleo, pa mu je čak na masivnim vratima vodenice probušio posebanu okruglu rupu, da mačor može po svojoj volji da ulazi i izlazi. Ovaj deo grada je ostao nedirnut sve do prolaska pruge Beograd – Bar i izgradnje autobuske stanice. Tu od mosta Kralja Aleksandra prema vodenicama je bila Železnička kolnica, a kuća Ledera i Zotovića nema od izgradnje pruge Beograd-Bar.

Deo Međaja danas
Deo Međaja danas

Uzvodno, na jazovima, bila je crevara. Iznad pruge je bila kuća mesara Majstorovića, baš tu gde je ona baraka pored stanice policijskih pratilaca vozova, a iznad crevare je stanovao mesar Topalović, otac posleratnog direktora EPS-a, Mila Topalovića. U tom delu “preko reke” je Mijo Leder držao i otkupnu stanicu za kožu, koju je štitio posipajući je naftalinom, čiji miris se osećao u čitavom tom kraju, ali to nikome nije smetalo jer su svi bili navikli.

Restoran "Vagon", čiji vlasnik je uredio ambijent kako dolikuje ovom delu grada, starinski lepa bašta, baš pored Đetinje
Restoran “Vagon”, čiji vlasnik je uredio ambijent kako dolikuje ovom delu grada, starinski lepa bašta, baš pored Đetinje

Sada je taj kraj Užica nekakav čudan spoj starog i novog. Kada se ovih dana nađem u nekoj od kafana koje se nalaze i u Zrnjovoj, i u Dragovoj vodenici ili sada Irkića Tabani, ili u “Vagonu”, uvek mi dođe ružna pomisao da ovi današnji urbanisti ne isplaniraju da se i ovaj pitomi deo Užica, koji ima svoju patinu i lepotu prošlih vremena, prekrije betonom, asfaltom, ili da se izgradi neka nova ružna višespratnica. Najlepše bi bilo da se oplemeni ponovom izgradnjom replike Kasapčića mosta.