Ovaj deo grada tridesetih godina 20. veka je bio periferija, pun starih ali i lepih kuća. Takav je ostao dugo vremena. Sećam se, početkom sedamdesetih godina, staroga vodeničara Draga, koji je sedeo pred svojom vodenicom svakog lepoga dana u društvu svoga ogromnoga žutog mačka, koga je mnogo voleo, pa mu je čak na masivnim vratima vodenice probušio posebanu okruglu rupu, da mačor može po svojoj volji da ulazi i izlazi. Ovaj deo grada je ostao nedirnut sve do prolaska pruge Beograd – Bar i izgradnje autobuske stanice. Tu od mosta Kralja Aleksandra prema vodenicama je bila Železnička kolnica, a kuća Ledera i Zotovića nema od izgradnje pruge Beograd-Bar.
Uzvodno, na jazovima, bila je crevara. Iznad pruge je bila kuća mesara Majstorovića, baš tu gde je ona baraka pored stanice policijskih pratilaca vozova, a iznad crevare je stanovao mesar Topalović, otac posleratnog direktora EPS-a, Mila Topalovića. U tom delu “preko reke” je Mijo Leder držao i otkupnu stanicu za kožu, koju je štitio posipajući je naftalinom, čiji miris se osećao u čitavom tom kraju, ali to nikome nije smetalo jer su svi bili navikli.
Sada je taj kraj Užica nekakav čudan spoj starog i novog. Kada se ovih dana nađem u nekoj od kafana koje se nalaze i u Zrnjovoj, i u Dragovoj vodenici ili sada Irkića Tabani, ili u “Vagonu”, uvek mi dođe ružna pomisao da ovi današnji urbanisti ne isplaniraju da se i ovaj pitomi deo Užica, koji ima svoju patinu i lepotu prošlih vremena, prekrije betonom, asfaltom, ili da se izgradi neka nova ružna višespratnica. Najlepše bi bilo da se oplemeni ponovom izgradnjom replike Kasapčića mosta.
