Овај део града тридесетих година 20. века је био периферија, пун старих али и лепих кућа. Такав је остао дуго времена. Сећам се, почетком седамдесетих година, старога воденичара Драга, који је седео пред својом воденицом сваког лепога дана у друштву свога огромнога жутог мачка, кога је много волео, па му је чак на масивним вратима воденице пробушио посебану округлу рупу, да мачор може по својој вољи да улази и излази. Овај део града је остао недирнут све до проласка пруге Београд – Бар и изградње аутобуске станице. Ту од моста Краља Александра према воденицама је била Железничка колница, а кућа Ледера и Зотовића нема од изградње пруге Београд-Бар.
Узводно, на јазовима, била је цревара. Изнад пруге је била кућа месара Мајсторовића, баш ту где је она барака поред станице полицијских пратилаца возова, а изнад цреваре је становао месар Топаловић, отац послератног директора ЕПС-а, Мила Топаловића. У том делу “преко реке” је Мијо Ледер држао и откупну станицу за кожу, коју је штитио посипајући је нафталином, чији мирис се осећао у читавом том крају, али то никоме није сметало јер су сви били навикли.
Сада је тај крај Ужица некакав чудан спој старог и новог. Када се ових дана нађем у некој од кафана које се налазе и у Зрњовој, и у Драговој воденици или сада Иркића Табани, или у “Вагону”, увек ми дође ружна помисао да ови данашњи урбанисти не испланирају да се и овај питоми део Ужица, који има своју патину и лепоту прошлих времена, прекрије бетоном, асфалтом, или да се изгради нека нова ружна вишеспратница. Најлепше би било да се оплемени поновом изградњом реплике Касапчића моста.
