За оне који редовно прате Ужичанствено због радозналости или ради љубави према свом граду, време је да испричам причу о Саборној цркви, ослањајући се на истраживање Ужичанке Гоце Лазић, историчара уметности.
Центар господског Ужица није био само центар боемлука и лепе архитектуре, био је то центар образовања, духовности уопшете центар ужичког духа. На овој колаж фотографији Илије Лазића видимо Гимназију, Црквени парчић, на следећој Саборну цркву, зими. До Гимназије је кућа учитеља Стефановића. Следе Дом Црвеног крста и зграда Округа. Није ми јасно зашто је овај колаж овако поставио стари фотограф? Може бити да је тада, у својој “фабрици” за разгледнице”, сматрао да су то најлепши ужички објекти или су најзначајнији. Најзначајнији јесу засигурно, али, имало је и лепших. Добро, о укусима не треба расправљати.
Фотографија Илије Лазића Саборне цркве Светога Ђорђа датира из 1940. године. Изграђена је на ранијем Тргу Светога Ђорђа. Градња је трајала две године, од 1842. до 1846. По легенди на том месту, где је саграђена, сахрањен је господар ужичкога средновековног града, Никола Алтомановић. Мало се ова легенда погубила у времену, али, црква је ту. Данас на Светосавском тргу, ужичком центру писмености и духовности. Користећи се делом истраживања ужичке историчарке уметности, Гордане Лазић, и некадашњег приповедања ужичког попе Јоловића, иначе мужа Зоре, једне од сестара моје бабе Маре Јовановић, удате Ковачевић.
После султановог хатишерифа из 1830, којим је Србија добила аутономију, почињу да се зидају и обнављају цркве у Србији. У благајничким књигама се отвара нарочита рубрика “за оправљање цркава”. Са почетка, цркве су зидане у балканском духу, а за време прве Милошеве владе, српско гађевинарство прихвата савремени клацистички стил. Од 1815. до 1839. сазидано је 137 нових цркава. Године 1839. у немирном, страхом и политичким превирањима испуњеном времену, ужичка Општина се одлучила да гради цркву Светога Ђорђа. Инцијативу су дали угледни грађани, углавном богати трговци и ужички свештеници на челу са Савом Стефановићем.
Било је поприлично разлога за градњу цркве. У самом Ужицу српском становништву није било дозвољено служење литургије, већ су одлазили на службу у оближње Севојно. Сем тога, једина црква која је постојала била је оронула, мала и неудобна црква Светога Марка на Царини и по легенди црква Ружица, средњовековна задужбина испод Поре. Турци су је претворили у џамију, али је остала окренута ка истоку, као хришћанска црква. У овом периоду звала се Шехова џамија. Градња нове цркве довела би до јаче афирмације општине у ужичком крају. Међутим, да подсетим да је тада, 1844. године, Ужице претежно насељено потурченим живљем. Према попису из исте године, овде је живело 707 Срба и 3695 Турака. Срби су имали једну цркву, а Турци 35 џамија; Срби једну школу, а Турци две. Наравно међу њима су се догађале сталне трзавице, сукоби и убиства. Нису били само ти проблеми, већ и новчани. Ужичка општина није располагала већим средствима, па су се обратили за помоћ совјету и књазу, који је показао жељу да се црква гради, али није хтео да градњу плаћа, а био је и против да се гради тако велика грађевина. Помоћ је понуђена на други начин – зајмом. 24. марта 1842. српски кнез Михаило потписао је указ да се ужичкој општини позајми, без камате, 20.000 “добрих гроша” за грађење цркве.
Турска чаршија није још знала шта се то припрема за градњу, јер су људи из општинске власти скривали своју праву намеру док су могли. Кад су Турци сазнали шта се гради на новим темељима, дошло је до велике узрујаности и отворених напада, што се види по многим тужбама упућених београдском везиру. Са градњом цркве се ипак наставило. Направљен је уговор са мајстором Настасом Стефановићем и Пауном Антонијевићем и они су, пошто су добили капару од 25 дуката, започели градњу. Овакви подухвати су обезбеђивали престиж младој српској држави, то је давало предност у односу на турски део становништва када је реч о укупном јачању национализма код Срба.
Велика свечаност освећења цркве била је 3. новембра 1844. Тој дана протојереј Сава Стефановић, парох ужички, приложио је књигу и на њу уписао поменути датум. Ужички епископ Нићифор, надлежни архијереј, дошаоје да освешта нови храм. Освешење цркве је протекло мирно и уз све обреде какве прописују црквени канони. Новоподигнути храм је изазвао је пажњу људи који су пролазили кроз Ужице. Феликс Каниц у два маха 1860. и 1888. пише о њему, и даје нека стилска запажања: ”Овде стоји црква св. Георгија, посвећена 1842. године. Једна дугобродна грађевина, украшена округлим луком са округлим олтаром, апсидом и високим торњем у сирмиском стилу. Основни архитектонски склоп припада барокном схватању градње, али је она, по свему осталом, типично класицистичко здање: доминирају једноставне мирне фасаде са минимум декоративних елемената. Осим тога, на спољашњем изгледу грађевине, видљиви су и неки елементи који ће свој пуни замах достићи у другој половини XIX века. Реч је о фризу слепих аркадица испод кровног венца, који ће постати саставни део декорације романтичарског историзма, отелотвореног у дворској цркви кнеза Милоша у Топчидеру и, још више, на храму Светог Георгија у Смедереву.”
“Црква је једнобродна, засведена полуобличастим сводом и подељена на четири травеја. Бочно су певнице, нише од наоса. Наос и припрата су одвојени са два масивна ступца који формирају три лучна пролаза. Изнад њих је хор, ослоњен на два дрвена четвртаста ступца. Средњи део припрате засведен је крстастим сводом, а бочни делови полуобличастим. Изнад портала је окулус. Апсида је унутра полукружна, широка и пространа. У темену има полукружну нишу затворену дрвеном преградом. Уместо проскомдије и ђаноникона налазе се две нише. Звоник је простран, грађен од цигле, сиге и креча, помешаног оловом. Богат је скривницама и има један опходни ходник. Почива на четири снажна ступца. На трећем, последњем спрату су четири прозора и сатни механизам. У торњу се налазе два звона, некада их је било три. Најмање звоно однели су Аустријанци у првом светском рату. На њему је писало: ”Ово звоно посветило је општенсто велеушко храму св. мученика Георгија 1833. при влажаху књаза сербскога Милоша”. Мање је поклон ужичке Општине из 1846, а веће, са иконом и записом, поклон кнеза Александра Карађорђевића из исте године (излио га је Стефан Бота у Вршцу). Црква је зидана тврдим материјалом. Осим цигле за конструкцију сводова, коришћена је сига због својих техничких погодности. Дужина цркве је 28, ширина 12, висина око 30 метара. Западна фасада је кордонским венцима подељена на три зоне. Портал је од ружичастог камена сјенита, једносавног правоугаоног облика. Изнад њега је окулус. У полукружној ниши је фреско – икона патрона храма св, Ђорђа. Кордонски венац на средини образује архиволту која наткриљује фреско икону. Украсни елементи су низ слепих аркадица, лизене и капители. У другој зони су преломљене катете, а у трећој звоник широк 5 метара са украсним забитом. У бочном изгледу грађевине доминирају: певница, ниша од наоса и украшена лизенима и вестибил смештен у правоугаони испуст, у чијем се горњим угловима налази по један капител необичног, конусног облика. Улаз је сличан главном, само мањих димензија. Над њим је сараценски лук, који на врху има крст сличан малтешком. Испод кровног венца тече непрекидни аркадни фриз, са једноставним конзолицама у основама. У једној од аркада је мали прозор, који служи за осветљавање унутрашњих степеништа. Северна фасада је готово индентична јужној. Унутрашњи склоп архитектонских маса потпуно је у складу са спољашњим изгледом грађевине”. Истражи и написа Гордана Лазић, историчар уметности из Ужица.
Живописање и израда иконостаса у Саборној цркви у Ужицу био је први значајни посао Димитрија Посниковића и Милије Марковића. Инцијатори овога посла поново су били најимућнији ужички трговци и занатлије. Највећи део фреско сликарства је урадио Димитрије Посниковић. Оргинални део иконостаса потиче приближно из истог времена када је зидана црква Св. Ђорђа. Дрвене резбарије је радио Димитрије Ђешковић, родом из села Крушчева, тада из Турске (данашња Македонија). Он је дошао из Чачка, где је успешно обавио исти посао у Чачанској цркви. Оригиналне иконе Димитрија Посниковића и Милије Марковића и дрворезбарски рад Ђешковића налази се на северној страни иконостаса. Јужна страна са 12 икона, дрвенаријом и четири стуба потпуно су уништени у пожару, који је избио у ноћи 29. и 30. децембра 1955. године. Пожар се јавио вероватно услед кратког споја на електричним инсталацијама. Ватра је уништила целу десну страну иконостаса и јужну певницу са књигама. Пожар је локализован тек после седам дана. Црква је обновљена и свечано отворена са освећењем новог иконостаса 12. августа 1956. године.
Тек од 1842, када је сазидана нова црква, почели су се Срби ширити по котлини међу Турцима. У средини тога мешовитог простора, где је сада Трг партизана, налазило се турско гробље звано ”Гробница”. Тако да Ужице, до прве половине деветнестога века, може да се подели на три велике целине: на зону српскога насеља, које је обуватило Варош и Царину, затим на пословни део које су заједно користили и Срби и Турци, које је захватало простор од Липе, преко Мегдана, до Доње чаршије, и турски део Вароши, у чијем саставу су биле Теразије, Коштица, Циганска мала и мала ”Под градом”.
Да на крају приче дам податак, који ретко ко зна, ко је пројектовао Саборни храм Светог Ђорђа. Пројектовао га је архитекта Чех Јан Невол. Он је творац најлепше и највеће палате у Србији своје епохе, београдског Капетан Мишиног здања. Невол је радио и на урбанистичким проблемима Србије, решавајући планове појединих насеља, и преносећи на тај начин урбанистичку теорију директно из Европе током 19. века. Да кажем нешто више овом великом архитекти и да напоменем да сам податке о њему добио од Чешке амбасаде.
Чешки архитекта који је радио у Прагу и Београду рођен је 15. априла 1812. године у селу Виска (преминуо 12. априла 1903. у месту Свободне Хамри). Школу је похађао у Јихлави, а потом у Пардубицама, да би на крају 1830. завршио прашку техничку школу. Неко време је радио у Прагу, а онда се 1845. преселио у Београд. У Кнежевини Србији је имао функцију главног инжењера грађевинског одељења Попечитељства унутрених дела. Како се школовао не само на Техничкој школи у Прагу, већ и на Уметничкој академији у Бечу, поред доброг техничког образовања поседовао је и уметничко, што га је издвајало од осталих државних инжењера. Као водећи пројектант израдио је бројне пројекте за државна здања, међу којима су посебно били значајни Војна болница и Артиљеријска школа у Београду, као и ужичка Саборна црква.
Неволиним доласком наступила је нова етапа развоја градитељства у Кнежевини Србији, које више није било дело градитеља скромног знања, већ архитеката школованих у развијеним европским центрима. Својим дугогодишњим радом у државној служби, као главни архитекта и наставник у Инжењерској школи у Топчидеру, Неволе је пресудно утицао на унапређење градитељства у целој земљи. Његова здања су била веома блиска европским узорима, посебно у виду примене нових модерних материјала и конструкција. Након одласка у пензију 1863. године је пројектовао прву двоспратну палату у Београду, резиденцију Капетан Мише Анастасијевића, у којој се данас налази Ректорат Универзитета у Београду и која је његово једино сачувано остварење у Београду. Исте године одлази у место Свободни Хамри, где је са супругом од њеног брата наследио имање на коме је живео све до своје смрти.
