Мода и шнајдерај

3148
 Ужички
Ужички “АС газда”

Крајем 19. века само мањина Ужичана, коју су чинили млађи имућни људи, чиновници и школска омладина, носила је европску одећу. За узоре су узимали странце који су долазили у град, Србе „из прека” и Србе који су се школовали у иностранству. Остали људи облачили су грађански костим, који је додуше потекао од раскошне турске одеће, али је због измена и слободног уклапања боја и материјала, прихваћен као домаћи. Од материјала најрадије су користили свилу, чоју и баршун, а од боја трулу вишњу, циглу, „дункл зелену”, крем, какао, „жандарско плаву”. Мушкарци су уз чакшире потурлије (горе широке, доле уске уз ногу) носили кошуље, прслуке, капуте украшене терзијским везом и гајтанима, на глави фес са кићанком, а жене фистан – дугу хаљину, либаде – жакет уз тело, плетене чарапе, папуче, на глави тепелук – плитку капу украшену златним или сребрним везом и нискама бисера или дуката.
Овако као на фотографији биле су обучене и ужичке “АС газде” у својим одмаклим годинама на почетку последње деценије 19. века, пре него је овлада “јевропска мода”. Обавезно на глави фес са кићанком на лево, јер су је потурице носиле на десно, раскошни ћурак, панталоне са туром, опанчићи без носева и обавезни сат на лацу или бритва.

На крају 19. века Ужичанке су у дугим сукњама са шлепом чистиле прашину са улице, бориле се са ветром која им скида шешире и ломи сунцобране, са мужевима и очевима који их грде због расипности, али ужичке даме из 19. века нису одустајале од свог сна – упорно су се облачиле по „европејској” моди! Сударао се живот навика из “турског” Ужица и нове модерне вароши. С једне стране стајале су чаршије са занатским дућанима, махале с уским сокацима, куће с баштама и пијаце, а с друге почеци индустрије, вишеспратне зграде, шире улице уместо сокака, модерне продавнице. Два света често су могла да се виде и у истој улици, где су се наспрам „господских” зграда од цигле, налазиле климаве уџерице од набоја. Богата грађанска класа, која је желела да источњачки утицај преко ноћи замени за европски, упоредо са градњом, мењала је и намештај, храну, обичаје, забаву, одећу, моду…

 Група Ужичанки на почетку 20 века у Великом парку. Педесетак метара лево је Ружића источник. Фотографија дочарава начин облачења ужичких девојака, госпођа, деце и једног господина.
Група Ужичанки на почетку 20 века у Великом парку. Педесетак метара лево је Ружића источник. Фотографија дочарава начин облачења ужичких девојака, госпођа, деце и једног господина.

Нису се обазирали на опомене угледних стараца да се не треба слепо поводити за „швабуријом и немачкарима”, већ да треба чувати српско наслеђе. Појединци који нису желели да их прогласе за „мустре бечке”, како се подругљиво говорило, али ни да заостају у друштву, налазили су средње решење. На улици су носили „европејску” одећу, у кући народну; једну собу опремали су увозним намештајем, огледалима и сервисима, а у другој остављали миндерлук – дугачак отоман са јастуцима, софру – низак округао сто за којим се једе и ћилиме. Тако је било и у кући мога претка Милића Анђушића, богатог ужичког газде, који је носио ћурак, и његове кћери, моје прабабе Драге, која је прихватала европске модне трендове. Слично је било и у кући његовог пријатеља, Ака Орловића, мало старинског, а мало више новог у уређењу у кући и у облачењу, све захваљући кћерима и снајама.

 Млада дама из Ужичке породице Анђушић. Појава одише госпоственошћу и показује како су изгледале младе ужичке варошке даме на почетку 20 века.
Млада дама из Ужичке породице Анђушић. Појава одише госпоственошћу и показује како су изгледале младе ужичке варошке даме на почетку 20 века.

Крајем 19. и почетком 20. века у првим домаћим модним часописима („Домаћица”, „Српкиња”, „Женски свет”) излазили су „савети за укусно одевање женскиња”. Уз поруке „носи шта ти личи”, хваљена је „здрава одећа”, која треба да омогући слободу покрета. Као пример практичности и скромности, истицане су и сукња, панталоне и пумпарице, које су одважније даме носиле још деведесетих година за вожњу бицикла. С друге стране, нападане су високе потпетице, тесне ципеле и сукње: „Тако јадно створење нити може дуже да иде, нити да се уз брег пење, нити да трчи, нити да што понесе”. На удару критике нашли су се и шешири са иглама, због „опасности за јавну безбедност”, а посебно стезници, за које се тврдило да повређују унутрашње органе и скелет, и да су погубни за здравље и материнство. Уз осуду што мода „води жене за брњицу”, мучи их и претвара „каткад у торањ, каткад у буре, кишобран или звоно”, постављало се питање: „Када ће жена престати да буде лутка овог или оног типа, и постати човек?”

Даме су након кринолина, званих “жичани кавези”, прихватиле хаљине са турниром, подупирачем који се носио на “месту где леђа губе своје пристојно име”. Нису се обазирале на подсмешљиве коментаре и карикатуре у новинама, које су их приказивале као кентауре, патке и ћурке. Радовале су се материјалима као што су кашмир, мохер, сомот, сатен, свила, а посебно каро и пругастим шарама. Када је турнир изашао из моде, сукње су постале уске као рукавице, па се дешавало да жене везују ноге тракама или ланцима, како би се у њих увукле. Спас су донеле звонасте „глокн” сукње, које су се носиле са жипонима од тафта и које су због шушкања при ходу добиле назив „фру-фру”. Међутим, пошто се појавио захтев за струком „као у осе”, тело је морало да се сапиње мидером. Тај стезник правио се чак и у дечијој величини, јер су мајке облачиле кћерке као своје умањене копије.

Почетком 20. века жене су освојиле веће слободе у друштву, па су у живот уводиле дане примања, журеве, излете у парку (“балове у слободи” – “кермесе”) Ристе Тешића, који је због Малог парка добио име “Велики парк”, Аду и околне бање, одласке у отмене кафане…
Омиљени су постали и изласци у кафане када гостују позориште, на гала вечерње забаве, пријеме, маскенбале и на редовне биоскопске представе. За све прилике требало је обезбедити гардеробу, јер се према њој одређивао и углед у друштву. У освит новог доба, шеталиште се преселило на Главну улицу, где су даме закупљивале столице и, у хладовини платнених тенди, чашћавале се ванилицама, пуслицама, хладним шербетом и сладоледом. Док су једна другој загледале одећу израђену по “најновијим фазонима”, чудиле су се зашто је ова обукла или обула оно или ово…

 Један од модерних Ужичана
Један од модерних Ужичана

Како су изгледали модерни Ужичани? Мушкарци су носили тамнија одела, беле кошуље, прслуке, рукавице, штап, филцане шешире, у свечаним приликама цилиндре. Ако је неко ишао гологлав улицом, сматрало се да је крајње непристојан, чак и луд! Ову фотографију је снимо Илија Лазић у свом атељеу “Вукосава”, који је био на Главној улици, на Доњој чаршији. Године тридесете, биће друга половина, ко је Ужичанин на фотографији се не зна… И мушка мода уводила је опуштеније одевање, али то се није примећивало на старијим људима, који нису желели да се одрекну гамашни (укројених комада тканине који су се носили преко ципела), марамице у џепу сакоа, игле у кравати, џепног сата са ланцем. Док је имућнија господа стављала манжетне од платна, које су носили на одржавање у „пуцераје”, сиромашнији су користили оне од каучука и прали их код куће. Дечаци су у модирању боље пролазили: носили су морнарско „матроско” одело, по узору на петогодишњег принца од Велса, будућег Едварда ВИИ, који је тако одевен путовао краљевском јахтом у Ирску. Одатле та мода морнарских оделца за дечачиће и у Ужицу (као на фотографији каква имају дечаци Владимир и Александар из породице Драгога Веселиновића Сингера).

Сада се намеће питање ко је најзаслушнији за развој моде, тј шнајдерског заната у Ужицу?

Заједничким снагама да допунимо приповедање о Драгом Сингеру и његовој породици, власнику некадашње чувене “Сингер” продавнице шиваћих машина, поред ужичке Гимназије. Организатору шнајдерских курсева и осталог заслужног што је у Ужицу било изузетних мајстора шнајдерског заната и што су Ужичани били “европејски” обучени. Александар Тошић ми је послао фотографију Сингера са породицом.

Текст који преносим нашао сам у књизи ужичког историчара Рила Богдановића “Ужичка Клисура 1920-1945” где пише: (…) “Кћи Вера (Додок) рођена 1928. године, завршила је осам разреда гимназије и велику матуру у Ужицу, 1948, када се удала за Владимира Веселиновића зв. “Сингер”. Наиме, отац Владимиров, Драги, био је пред Други светски рат заступник америчке фирме, која је производила шиваће машине под тим именом, па је он међу својим досетљивим суграђанима био познат као Драги ‘Сингер’. А ‘од оца остало сину’.

Као члан комунистичке партије Југославије ухапшен је 22. јуна 1941. године (напад Немачке на СССР) и стрељан у Крчагову 20. јула исте године. Син Владимир је најпре официр милиције. Са двоје деце живи у Нишу до 1949. године, кад се враћа у Ужице. Вера се запошљава у Општини, где ће радити све до пензије 1983.године, а Владимир у Државном осигуравајућем заводу, затим у Електропривреди Србије у Ужицу, одакле је отишао у пензију. Умро је 1993. године. Вера и даље живи у старој породичној кући Веселиновића у Југ Богдановој улици.

 Породица Сингер 1934. године
Породица Сингер 1934. године

Верина кћер Емилија (1949), зубарски је техничар, удата је за Стевана Јанушевића, службеника Дома здравља у Ужицу. Кћерка маја (1975) је магистар кинеског и енглеског језика. Верин син Драгомир (1951), економски техничар, оженио се Росом Нешовић. Њихов син Владимир (1973), са супругом Јеленом (девојачко презиме Јечменица) има ћерку Ирену (2003).”

Тако, пријатељ унук Владимира и Вере, праунук Драгог Сингера, једини мушки наследник Веселиновића, са пуним правом може да носи надимак “Сингер”, што и пише на његовом фејзбук профилу. Владимир Веселиновић је рекао: “На фотографији мој прадеда Драгимир (Драги Сингер) и прабаба Милева са децом, Поред Драгог стоји мој деда Владимир, девојцица са плавом косом која стоји је Емилија (погинула 1944. године на Бумбаревом брду поред Крагујевца), испред ње Вера, прабаба у крилу дрзи Наталију, а поред ње је Александар, а испред њега Маргита. Мислим да је фотографија снимљена 1934.године”

 Екипа из
Екипа из “Сингера”

Да видимо ту екипу из дућана Драгомира Драгог Веселиновића Сингера заслужне да у Ужицу буде мноштво добрих шнајдерки и везиља. Најзаслужнијих што је већина Ужичана била “европејски” обучена и што су Сингерове шиваће машине увек беспрекорно радиле. Владимир Веселиновић појашњава фотографију: “На фотографији је радња мог прадеде Драгомира Веселиновића Сингера. Човек испред излога са шеширом је његов рођени брат Добривоје Веселиновић; прва жена са леве стране са белом крагном је Маца Жеравчић, сестра бившег директора Економске школе Владана Жеравчића, која је била запослена код њих; поред ње је Ружа Дравић која је такође била ту запослена. Ружа Дравић је из познате ужичке породице обућара Дравића, чија је кућа и окућница била ту где је данас Градски културни центар или некадажњи Дом ЈНА. Имена осталих радника не знам. Дечак који седи поред аутомобила је из дома за сиромашну децу.”
Део аутомобила који се види лево, такси на такси станици. Запослени у “Сингеру” била су веома духовити и радосни људи, значи да су добро пословали. Имало се, судећи према фотографији. Велика зграда лево је ужичка Гимназија. Фотографија је из 1934. године. Владимир ми је рекао: “Веровао или не реклама је још увек у животу и код мене је ”

 На једном од Сингер курсева шивења. У другом реду, трећа с лева, моја тетка Дана Ковачевић
На једном од Сингер курсева шивења. У другом реду, трећа с лева, моја тетка Дана Ковачевић

У склопу продавнице, најчешће у њеном дворишту, Сингер је организавао сталне курсеве кројења и шивења, на којима су се генерације младих Ужичанки обучавале.

Сад кад смо сазнали ко су заслужни Ужичани што је Ужице имало добре шнајдере и шнајдерке, да сазнамо понешто о њима и терању моде у господском Ужицу. Све има свој почетак, па тако и ужичко модирање.

Ово је фотографија уљане слике неког аустријског сликара, коме је позирао први ужички денди, Мико Фочо. Одише господственошћу овог необичног Ужичанина. Необично је и то да је ова слика стигла далеко игром случаја, чак до у Русију.

 Први ужички денди, Мико Фочо
Први ужички денди, Мико Фочо

Мико Фочо је био први Ужичанин који је у Ужицу изазвао модну револуцију у односу на дотадашње упорно терање орјенталне моде, која је у ове крајеве стизала из Турске. Био је то млади, богати, веома угледни ужички трговац, Мико Јовичић, звани Фочо. Догодило се 1896. године током славља, када је на Старом пијацу у центру Ужица, свечано испред Опанчрског еснафа, предавана Ужичанима она иста чесма што стоји и дан данас код Малога парка. Фочо се појавио у елегантном “лацманском” оделу са цилиндром на глави, по последњем “јевропском укусу”.

Често је одлазио у Беч и Пешту ради свог трговачког посла и ту куповао своју инпресивну гаредеробу. Мало по мало, на њега су се почели угледати већина младе ужичке господе. Међу првима, млади адвокат Сима Терзић. Али сви су се слагали да нико није “умео да носи” оваку врсту гардеробе као Мико. На њему је то, некако, блистало и уз витак стас бивало као “саливено”. Читав тај спој Фочове личности и бечког “аинцуга” имао је неки, заиста, чудан али ненаметљив, елегантан сјај, почев од беле, увек беспрекорно испеглане кошуље, кравате па до црних, “на копчу”, лакованих ципела.

Мико Фочо је толико нестварно изгледао у тадашњем Ужицу, да су сељаци који су први пут ушли у његову гвожђарску радњу, видевши пред собом елегантну фигуру ужичког трговца, обученог у сив, скупоцен реденгот, изненађени његовом отменом појавом, збуњени, до земље су му се клањали. И само понашање Фочово је било другачије. Он се и онима који су изучавали “трговачке науке”, у његовој радњи обраћао са “ви”.

Сви утисци ужичких “чувара сећања” потврђују да је Мико Јовичић Фочо, са све својом мускетарским брковима и брадицом, био први ужички данди, као чувени француз Беаук Кол д’Орсаи или песник оскар Вајлд. Европско кицошење се појављује из посебности културне традиције, што подразумева не само модерно одело, већ и свакодневни начин живота, префињено држање, посебне технике тела и тајну харизму и специфичан хумор. Реч “Данди” и даље задржава шарм мистериозног, као и много тога када је реч о овом првом данди Ужичанину. Ужичани су волели да га посматрају посебно недељом и другим већим празником, када изађе у преподневну шетњу. На њему је увек био елегантни црни жакет, пругасте панталоне, на глави цилиндер. Увече, када се кренуло на неку свечану забаву, Фочо је био одевен у прави бечки фрак.

У то време у Ужицу је било абаџијских радњи, најцењенија радња била је Драга Алексића. Кројачи су израђивали одела од сукна и шајка. Најпознатији абажија у то време је био Мијат Милићевић. Имао је радњу на “Мегдану”, баш испод Фочове куће. Са својих путовања Мико Фочо је доносио модне журнале и Мијат је био први Ужичанин који је, за Фочове потребе, шио неке делове његове гардеробе, као и за оне који су се угледали на Фоча. И тако, све док у Ужицу уочи ратова 1912-1914. није отворена продавница шиваћих машина “Сингер”, у кући Вишње Прљевић на Житном Пијацу, где су се одржавали и курсеви кројења и шивења. После Првог светског рата продавница “Сингер” биће пребачена у круг око Парчића, у центар господског Ужица. Ћурчиски занат је већ ичезао, јер је у ношњу већ био продро утицај средње Европе и носило се европско одело. Овим занатом, барем према ужичком чувару сећања, Драгутину М. Прљевићу, последњи се бавио Лука Рајић (отац Савке, жене познатог ужичког трговца Томе Наумовића), чија је кућа била у данашњој Демировој улици, изнад куће познатог Сретена Петровића (Сретенов потомак Драган Петровић и данас 2017.год. држи најстарију сајџиску радњу у Ужицу и шире).

 Ужичани у новим оделима испред кројачке радње, биће да је Мише Ђоковића, како кажу
Ужичани у новим оделима испред кројачке радње, биће да је Мише Ђоковића, како кажу

Може се рећи да се кројачки или шнајдрски занат у Ужицу развио због европског начина одевања. Најпознатија кројачка радња била је Михајла Марковића у приземљу његове куће, у главној улици. Он је био међу првим кројачима који су умели да сашију модерно одело. Све што се појавило у Паризу, он би већ после петнаест дана нудио муштерији. Добар реноме је уживала је радња браће Дрндаревић, Пауна Топаловића, затим ортачка кројачка радња Драгише Митровића и Драгог Веселиновића Сингера, Милоша Јанковића као и Миша Ђоковића. “Револуција моде” Мика Фоча није била узалудна, јер на крају последних година 19. века као и почетка 20, код градског становништва преовладава европски укус.

 Пекар Раул Вранић, најпознатији пекар у Јокановића пекари на Слануши, деда Ненада Вранића који данас ради у ужичкој Пошти.
Пекар Раул Вранић, најпознатији пекар у Јокановића пекари на Слануши, деда Ненада Вранића који данас ради у ужичкој Пошти.

У међуратном периоду елегантни господин је шио одела по мери. Према мишљењу бројних ужичких шнајдера, Михајла Мише Ђоковића, Пера Зотовића Сударевића одела су најчешће шили инжењери и банкарски чиновници, најелегантније обучени били су кројачи, трговачки помоћници и студенти, док су професори најмање пажње придавали својој одећи. Ђоковићева радња, која се налазила на Доњој чаршији, прва је у Ужицу пласирала смокинге са дворедним закопчавањем, који су 1926. године преплавили свет. Дала је Ужицу неколико правих уметника овога заната, као што су били Младен Млађо Димитријевић, Мијо Ђајић, Цветко “Ћук”, “Ћузо”, Пауновић “Ђуле”, Владе Митровић и многи други… Овде ваља издвојити Пера Зотовића, који је свом занату прилазио са уметничке стране. Ужичани су ми приповедали да је бирао муштерије “по стасу” и “по лику”, дакле шио је само наочитим Ужичанима, који су та одела умели да носе.

А на фотографији није неки кицош, нити је то познати господин, ово је један сасвим обичан пекар Раул Вранић, најпознатији пекар у Јокановића пекари на Слануши, деда Ненада Вранића који данас ради у ужичкој Пошти.

 Фотографију ове ужичке госпође је такође снимио И. Лазић, одише госпоственошћу
Фотографију ове ужичке госпође је такође снимио И. Лазић, одише госпоственошћу

Бојана Савић: “Диван шеширић, па крагна од астрагана, све је тако једноставно и отмено. Просто је сва та елеганција, креација, врста материјала незамислива. Сада нас облаче кинези… Бар да је свила, већ чиста пластика и неукус.”

Свака ужичка причица које Ви знате може да допуни наше. Може да буде повод да Вам испричамо нову. Нека која ће да употпуни наша схватања о господском Ужицу кога више нема. Зато, ако некога препознате или нешто знате испричајте нам “да се ништа не заборави”.

Крајем 19. века многе занатлије нашле су се у незавидном положају, јер их је угрожавала фабрички произведена роба, која се у великом броју увозила из Аустроугарске. У знак протеста, кројачи и обућари из деведесетих година договорили су се да не примају на поправку ништа што није направљено у Србији. Нису знали да ће им конкуренција постати и прве домаће фабрике, као што су фабрика обуће „Рефлекс”, фабрика капа „Код два близнака” и друге. Пошто су морали да се боре да привуку нове и задрже старе муштерије, више пажње поклањали су усавршавању у „великом свету” и новинским рекламама. Осим што су оглашавали своје умеће, истицали су да уз врло ниске цене раде по бечком, париском и енглеском укусу. Као последњи модни новитет рекламирали су и фине „американске” моделе. Даме су знале да ће их све то скупо коштати, али су због свог удешавања празниле новчанике. Многе су се правдале како то чине „баш и само због мужа”! По бело рубље одлазило су код шваља, по шешире код модискиња „машамода”, по бунде и муфове код ћурчија. Није смела да се заборави ни пратећа опрема: накит, сунцобрани и кишобрани „амрели”, рукавице за дневне и вечерње изласке, чарапе „штрумфле”, украси од вештачког цвећа. Новац је одлазио и на парфеме, разне помаде, шминку. У недостатку руменила користио се и црвени флис-папир, који се наквашен трљао на јагодице. Каћиперке су некада због претераног трошка западале у дугове, али нису желеле да се одрекну снова да изгледају „као из кутије”.

 Мима Николић, ћерка Леке Николића, познатог ужичког трговца
Мима Николић, ћерка Леке Николића, познатог ужичког трговца

Фотографија са стаклене плоче из Лазићевог студија “Вукосава”, настала на самом крају тридесетих година 20 века. Ова млада госпоствена Ужичанка, обучена у моду “европскога кроја”, је “као из кутије”. Зове се Мима Николић, ћерка Леке Николића, познатог ужичког трговца, који је имао повећу кућу на “Липи”, месту где је данас “Блок Ц”. Бавио се трговином мешовите робе.

Зора Топаловић је рођена у Ужицу 1908. Ова фотографија је из 1930. Стварила је велики број дела у прози и поезији, али остаје недовољно позната широј публици. Умрла је 1996. године у Београду. У Ужицу није била само позната по свом литерарном таленту. Од близу 3500 жена и девојака, само је Зора Топаловић, жена ужичког професора Јована, шетала у панталонама. Иако је много њих трачарило, већина Ужичана је тврдила: “Баш је она Зора оргинална”. Песник Зора Топаловић је била једна од првих жена јунакиња урбаног Ужица у том времену између два рата, када су на многим јавним местима Ужицу још стајала упозорења: “Даме, без панталона, молим”.

 Зора Топаловић
Зора Топаловић

Зора се појавила као једно од највећих ужичких изненађења. Сем што је носила панталоне, возила је скије, боб и била борац за женска права. Тада, када је постало јасно да нова улога жене, садржана у послу, забави, добротворним друштвима, шетњама и спорту, захтева и ново одевање. Када су у ужичкој вароши одбачени модели са пуно материјала, турнир, корсет, високе потпетице и зашиљене ципеле, све што може да одговара само у доколици.

Године 1906. чувени креатор Пол Поаре освојио је жене „харемском” модом, која је подразумевала сукње скраћене до чланка, тунике, турбан, шалваре, обнажен врат и подлактице. Женска одећа почела је да се угледа и на мушку, па су уз тамније боје, додати прслуци, капути, жакети, капе и наравно – панталоне, које су спајане са лепршавим кошуљама. Иначе, женама је до Првог светског рата ношење панталона забрањивано, осим за вожњу бицикла и скијање. Због страха да ће даме стећи мушкобањаст и непривлачан изглед, у моду су ушли велики шешири и уске, заводљиве сукње. У тексту из „Малог журнала” од 18. априла 1912. године тврди се да је једној лекарки на терену, због такве одеће, требало пуних осамнаест минута да се из приземља зграде попне на други спрат до стана пацијенткиње!

Са прихватањем једноставних кројева костима и блуза, који су пратили линију тела, женама је постало лакше. Додуше, слушале су нападе због скраћених сукњи и новог изреза на одећи, у облику латиничног слова В, за које се тврдило да су неморални. Пошто су више пажње поклањало обући, код обућара су наручивани модели „разних сорти” – на шнир, дугме или федер. Посебно се водило рачуна о балским ципелама, прављеним од атласа.

 Тридесете године у Ужицу, војна музика парадира
Тридесете године у Ужицу, војна музика парадира

Лазићева фотографија приказује господску страну Ужица, на Главној улици смо, тридесете године, војна музика парадира, Ужичани и деца обучени по последњој моди. Абаџиска радња се прилагодила новом времену. У излогу се виде изложена одела и панталоне, нумерисане по бројевима. Дама нема, не доликује да прате улицом војну музику, само се виде оне које су се случајно затекле.

Центар Ужица тих година уједно је постао и позорница, на коју је излазио сав свет који је желео да некога види и да буде виђен. Мушкарци су се окупљали у кафанама, где су могли да сазнају новости и разговарају о дневним догађајима, уметности, политици, науци. За разлику од њих, жене су се држале дома и комшилука, једино су понекад одлазиле на посела. Чак и тада, гледале су да се не врате „доцкан”, јер се сматрало да после пет сати поподне улицом ходају „само бећаруше, никако озбиљне жене”. Ово мишљење мењало се полако али сигурно, што се видело и по увођењу првог отвореног шеталишта, главне улице. Тај корзо доживљава процват у међуратном периоду.

Есеј о ужичком корзоу можете да прочитате овде.

На променаду се долазило недељом пре подне, а осталим данима од четири до шест по подне. Упарађене особе су шетале, једне другима одмеравале одећу, критиковале, оговарале. Општој живости понекад је доприносило и свирање музичара, такозване банде. Још веће такмичење, али у вечерњим тоалетама и накиту, наступало је на баловима, у Хотелу “Златибор” и елитно – интелектуалној кафани “Два Багрема”. У новинама је писано “Деморализација – претерана мода и раскош стварају пропаст”.

Више о баловима у старом Ужицу, прочитајте овде.