Krajem 19. veka samo manjina Užičana, koju su činili mlađi imućni ljudi, činovnici i školska omladina, nosila je evropsku odeću. Za uzore su uzimali strance koji su dolazili u grad, Srbe „iz preka” i Srbe koji su se školovali u inostranstvu. Ostali ljudi oblačili su građanski kostim, koji je doduše potekao od raskošne turske odeće, ali je zbog izmena i slobodnog uklapanja boja i materijala, prihvaćen kao domaći. Od materijala najradije su koristili svilu, čoju i baršun, a od boja trulu višnju, ciglu, „dunkl zelenu”, krem, kakao, „žandarsko plavu”. Muškarci su uz čakšire poturlije (gore široke, dole uske uz nogu) nosili košulje, prsluke, kapute ukrašene terzijskim vezom i gajtanima, na glavi fes sa kićankom, a žene fistan – dugu haljinu, libade – žaket uz telo, pletene čarape, papuče, na glavi tepeluk – plitku kapu ukrašenu zlatnim ili srebrnim vezom i niskama bisera ili dukata.
Ovako kao na fotografiji bile su obučene i užičke “AS gazde” u svojim odmaklim godinama na početku poslednje decenije 19. veka, pre nego je ovlada “jevropska moda”. Obavezno na glavi fes sa kićankom na levo, jer su je poturice nosile na desno, raskošni ćurak, pantalone sa turom, opančići bez noseva i obavezni sat na lacu ili britva.
Na kraju 19. veka Užičanke su u dugim suknjama sa šlepom čistile prašinu sa ulice, borile se sa vetrom koja im skida šešire i lomi suncobrane, sa muževima i očevima koji ih grde zbog rasipnosti, ali užičke dame iz 19. veka nisu odustajale od svog sna – uporno su se oblačile po „evropejskoj” modi! Sudarao se život navika iz “turskog” Užica i nove moderne varoši. S jedne strane stajale su čaršije sa zanatskim dućanima, mahale s uskim sokacima, kuće s baštama i pijace, a s druge počeci industrije, višespratne zgrade, šire ulice umesto sokaka, moderne prodavnice. Dva sveta često su mogla da se vide i u istoj ulici, gde su se naspram „gospodskih” zgrada od cigle, nalazile klimave udžerice od naboja. Bogata građanska klasa, koja je želela da istočnjački uticaj preko noći zameni za evropski, uporedo sa gradnjom, menjala je i nameštaj, hranu, običaje, zabavu, odeću, modu…
Nisu se obazirali na opomene uglednih staraca da se ne treba slepo povoditi za „švaburijom i nemačkarima”, već da treba čuvati srpsko nasleđe. Pojedinci koji nisu želeli da ih proglase za „mustre bečke”, kako se podrugljivo govorilo, ali ni da zaostaju u društvu, nalazili su srednje rešenje. Na ulici su nosili „evropejsku” odeću, u kući narodnu; jednu sobu opremali su uvoznim nameštajem, ogledalima i servisima, a u drugoj ostavljali minderluk – dugačak otoman sa jastucima, sofru – nizak okrugao sto za kojim se jede i ćilime. Tako je bilo i u kući moga pretka Milića Anđušića, bogatog užičkog gazde, koji je nosio ćurak, i njegove kćeri, moje prababe Drage, koja je prihvatala evropske modne trendove. Slično je bilo i u kući njegovog prijatelja, Aka Orlovića, malo starinskog, a malo više novog u uređenju u kući i u oblačenju, sve zahvaljući kćerima i snajama.
Krajem 19. i početkom 20. veka u prvim domaćim modnim časopisima („Domaćica”, „Srpkinja”, „Ženski svet”) izlazili su „saveti za ukusno odevanje ženskinja”. Uz poruke „nosi šta ti liči”, hvaljena je „zdrava odeća”, koja treba da omogući slobodu pokreta. Kao primer praktičnosti i skromnosti, isticane su i suknja, pantalone i pumparice, koje su odvažnije dame nosile još devedesetih godina za vožnju bicikla. S druge strane, napadane su visoke potpetice, tesne cipele i suknje: „Tako jadno stvorenje niti može duže da ide, niti da se uz breg penje, niti da trči, niti da što ponese”. Na udaru kritike našli su se i šeširi sa iglama, zbog „opasnosti za javnu bezbednost”, a posebno steznici, za koje se tvrdilo da povređuju unutrašnje organe i skelet, i da su pogubni za zdravlje i materinstvo. Uz osudu što moda „vodi žene za brnjicu”, muči ih i pretvara „katkad u toranj, katkad u bure, kišobran ili zvono”, postavljalo se pitanje: „Kada će žena prestati da bude lutka ovog ili onog tipa, i postati čovek?”
Dame su nakon krinolina, zvanih “žičani kavezi”, prihvatile haljine sa turnirom, podupiračem koji se nosio na “mestu gde leđa gube svoje pristojno ime”. Nisu se obazirale na podsmešljive komentare i karikature u novinama, koje su ih prikazivale kao kentaure, patke i ćurke. Radovale su se materijalima kao što su kašmir, moher, somot, saten, svila, a posebno karo i prugastim šarama. Kada je turnir izašao iz mode, suknje su postale uske kao rukavice, pa se dešavalo da žene vezuju noge trakama ili lancima, kako bi se u njih uvukle. Spas su donele zvonaste „glokn” suknje, koje su se nosile sa žiponima od tafta i koje su zbog šuškanja pri hodu dobile naziv „fru-fru”. Međutim, pošto se pojavio zahtev za strukom „kao u ose”, telo je moralo da se sapinje miderom. Taj steznik pravio se čak i u dečijoj veličini, jer su majke oblačile kćerke kao svoje umanjene kopije.
Početkom 20. veka žene su osvojile veće slobode u društvu, pa su u život uvodile dane primanja, žureve, izlete u parku (“balove u slobodi” – “kermese”) Riste Tešića, koji je zbog Malog parka dobio ime “Veliki park”, Adu i okolne banje, odlaske u otmene kafane…
Omiljeni su postali i izlasci u kafane kada gostuju pozorište, na gala večernje zabave, prijeme, maskenbale i na redovne bioskopske predstave. Za sve prilike trebalo je obezbediti garderobu, jer se prema njoj određivao i ugled u društvu. U osvit novog doba, šetalište se preselilo na Glavnu ulicu, gde su dame zakupljivale stolice i, u hladovini platnenih tendi, čašćavale se vanilicama, puslicama, hladnim šerbetom i sladoledom. Dok su jedna drugoj zagledale odeću izrađenu po “najnovijim fazonima”, čudile su se zašto je ova obukla ili obula ono ili ovo…
Kako su izgledali moderni Užičani? Muškarci su nosili tamnija odela, bele košulje, prsluke, rukavice, štap, filcane šešire, u svečanim prilikama cilindre. Ako je neko išao gologlav ulicom, smatralo se da je krajnje nepristojan, čak i lud! Ovu fotografiju je snimo Ilija Lazić u svom ateljeu “Vukosava”, koji je bio na Glavnoj ulici, na Donjoj čaršiji. Godine tridesete, biće druga polovina, ko je Užičanin na fotografiji se ne zna… I muška moda uvodila je opuštenije odevanje, ali to se nije primećivalo na starijim ljudima, koji nisu želeli da se odreknu gamašni (ukrojenih komada tkanine koji su se nosili preko cipela), maramice u džepu sakoa, igle u kravati, džepnog sata sa lancem. Dok je imućnija gospoda stavljala manžetne od platna, koje su nosili na održavanje u „puceraje”, siromašniji su koristili one od kaučuka i prali ih kod kuće. Dečaci su u modiranju bolje prolazili: nosili su mornarsko „matrosko” odelo, po uzoru na petogodišnjeg princa od Velsa, budućeg Edvarda VII, koji je tako odeven putovao kraljevskom jahtom u Irsku. Odatle ta moda mornarskih odelca za dečačiće i u Užicu (kao na fotografiji kakva imaju dečaci Vladimir i Aleksandar iz porodice Dragoga Veselinovića Singera).
Sada se nameće pitanje ko je najzaslušniji za razvoj mode, tj šnajderskog zanata u Užicu?
Zajedničkim snagama da dopunimo pripovedanje o Dragom Singeru i njegovoj porodici, vlasniku nekadašnje čuvene “Singer” prodavnice šivaćih mašina, pored užičke Gimnazije. Organizatoru šnajderskih kurseva i ostalog zaslužnog što je u Užicu bilo izuzetnih majstora šnajderskog zanata i što su Užičani bili “evropejski” obučeni. Aleksandar Tošić mi je poslao fotografiju Singera sa porodicom.
Tekst koji prenosim našao sam u knjizi užičkog istoričara Rila Bogdanovića “Užička Klisura 1920-1945” gde piše: (…) “Kći Vera (Dodok) rođena 1928. godine, završila je osam razreda gimnazije i veliku maturu u Užicu, 1948, kada se udala za Vladimira Veselinovića zv. “Singer”. Naime, otac Vladimirov, Dragi, bio je pred Drugi svetski rat zastupnik američke firme, koja je proizvodila šivaće mašine pod tim imenom, pa je on među svojim dosetljivim sugrađanima bio poznat kao Dragi ‘Singer’. A ‘od oca ostalo sinu’.
Kao član komunističke partije Jugoslavije uhapšen je 22. juna 1941. godine (napad Nemačke na SSSR) i streljan u Krčagovu 20. jula iste godine. Sin Vladimir je najpre oficir milicije. Sa dvoje dece živi u Nišu do 1949. godine, kad se vraća u Užice. Vera se zapošljava u Opštini, gde će raditi sve do penzije 1983.godine, a Vladimir u Državnom osiguravajućem zavodu, zatim u Elektroprivredi Srbije u Užicu, odakle je otišao u penziju. Umro je 1993. godine. Vera i dalje živi u staroj porodičnoj kući Veselinovića u Jug Bogdanovoj ulici.
Verina kćer Emilija (1949), zubarski je tehničar, udata je za Stevana Januševića, službenika Doma zdravlja u Užicu. Kćerka maja (1975) je magistar kineskog i engleskog jezika. Verin sin Dragomir (1951), ekonomski tehničar, oženio se Rosom Nešović. Njihov sin Vladimir (1973), sa suprugom Jelenom (devojačko prezime Ječmenica) ima ćerku Irenu (2003).”
Tako, prijatelj unuk Vladimira i Vere, praunuk Dragog Singera, jedini muški naslednik Veselinovića, sa punim pravom može da nosi nadimak “Singer”, što i piše na njegovom fejzbuk profilu. Vladimir Veselinović je rekao: “Na fotografiji moj pradeda Dragimir (Dragi Singer) i prababa Mileva sa decom, Pored Dragog stoji moj deda Vladimir, devojcica sa plavom kosom koja stoji je Emilija (poginula 1944. godine na Bumbarevom brdu pored Kragujevca), ispred nje Vera, prababa u krilu drzi Nataliju, a pored nje je Aleksandar, a ispred njega Margita. Mislim da je fotografija snimljena 1934.godine”
Da vidimo tu ekipu iz dućana Dragomira Dragog Veselinovića Singera zaslužne da u Užicu bude mnoštvo dobrih šnajderki i vezilja. Najzaslužnijih što je većina Užičana bila “evropejski” obučena i što su Singerove šivaće mašine uvek besprekorno radile. Vladimir Veselinović pojašnjava fotografiju: “Na fotografiji je radnja mog pradede Dragomira Veselinovića Singera. Čovek ispred izloga sa šeširom je njegov rođeni brat Dobrivoje Veselinović; prva žena sa leve strane sa belom kragnom je Maca Žeravčić, sestra bivšeg direktora Ekonomske škole Vladana Žeravčića, koja je bila zaposlena kod njih; pored nje je Ruža Dravić koja je takođe bila tu zaposlena. Ruža Dravić je iz poznate užičke porodice obućara Dravića, čija je kuća i okućnica bila tu gde je danas Gradski kulturni centar ili nekadažnji Dom JNA. Imena ostalih radnika ne znam. Dečak koji sedi pored automobila je iz doma za siromašnu decu.”
Deo automobila koji se vidi levo, taksi na taksi stanici. Zaposleni u “Singeru” bila su veoma duhoviti i radosni ljudi, znači da su dobro poslovali. Imalo se, sudeći prema fotografiji. Velika zgrada levo je užička Gimnazija. Fotografija je iz 1934. godine. Vladimir mi je rekao: “Verovao ili ne reklama je još uvek u životu i kod mene je ”
U sklopu prodavnice, najčešće u njenom dvorištu, Singer je organizavao stalne kurseve krojenja i šivenja, na kojima su se generacije mladih Užičanki obučavale.
Sad kad smo saznali ko su zaslužni Užičani što je Užice imalo dobre šnajdere i šnajderke, da saznamo ponešto o njima i teranju mode u gospodskom Užicu. Sve ima svoj početak, pa tako i užičko modiranje.
Ovo je fotografija uljane slike nekog austrijskog slikara, kome je pozirao prvi užički dendi, Miko Fočo. Odiše gospodstvenošću ovog neobičnog Užičanina. Neobično je i to da je ova slika stigla daleko igrom slučaja, čak do u Rusiju.
Miko Fočo je bio prvi Užičanin koji je u Užicu izazvao modnu revoluciju u odnosu na dotadašnje uporno teranje orjentalne mode, koja je u ove krajeve stizala iz Turske. Bio je to mladi, bogati, veoma ugledni užički trgovac, Miko Jovičić, zvani Fočo. Dogodilo se 1896. godine tokom slavlja, kada je na Starom pijacu u centru Užica, svečano ispred Opančrskog esnafa, predavana Užičanima ona ista česma što stoji i dan danas kod Maloga parka. Fočo se pojavio u elegantnom “lacmanskom” odelu sa cilindrom na glavi, po poslednjem “jevropskom ukusu”.
Često je odlazio u Beč i Peštu radi svog trgovačkog posla i tu kupovao svoju inpresivnu garederobu. Malo po malo, na njega su se počeli ugledati većina mlade užičke gospode. Među prvima, mladi advokat Sima Terzić. Ali svi su se slagali da niko nije “umeo da nosi” ovaku vrstu garderobe kao Miko. Na njemu je to, nekako, blistalo i uz vitak stas bivalo kao “saliveno”. Čitav taj spoj Fočove ličnosti i bečkog “aincuga” imao je neki, zaista, čudan ali nenametljiv, elegantan sjaj, počev od bele, uvek besprekorno ispeglane košulje, kravate pa do crnih, “na kopču”, lakovanih cipela.
Miko Fočo je toliko nestvarno izgledao u tadašnjem Užicu, da su seljaci koji su prvi put ušli u njegovu gvožđarsku radnju, videvši pred sobom elegantnu figuru užičkog trgovca, obučenog u siv, skupocen redengot, iznenađeni njegovom otmenom pojavom, zbunjeni, do zemlje su mu se klanjali. I samo ponašanje Fočovo je bilo drugačije. On se i onima koji su izučavali “trgovačke nauke”, u njegovoj radnji obraćao sa “vi”.
Svi utisci užičkih “čuvara sećanja” potvrđuju da je Miko Jovičić Fočo, sa sve svojom musketarskim brkovima i bradicom, bio prvi užički dandi, kao čuveni francuz Beauk Kol d’Orsai ili pesnik oskar Vajld. Evropsko kicošenje se pojavljuje iz posebnosti kulturne tradicije, što podrazumeva ne samo moderno odelo, već i svakodnevni način života, prefinjeno držanje, posebne tehnike tela i tajnu harizmu i specifičan humor. Reč “Dandi” i dalje zadržava šarm misterioznog, kao i mnogo toga kada je reč o ovom prvom dandi Užičaninu. Užičani su voleli da ga posmatraju posebno nedeljom i drugim većim praznikom, kada izađe u prepodnevnu šetnju. Na njemu je uvek bio elegantni crni žaket, prugaste pantalone, na glavi cilinder. Uveče, kada se krenulo na neku svečanu zabavu, Fočo je bio odeven u pravi bečki frak.
U to vreme u Užicu je bilo abadžijskih radnji, najcenjenija radnja bila je Draga Aleksića. Krojači su izrađivali odela od sukna i šajka. Najpoznatiji abažija u to vreme je bio Mijat Milićević. Imao je radnju na “Megdanu”, baš ispod Fočove kuće. Sa svojih putovanja Miko Fočo je donosio modne žurnale i Mijat je bio prvi Užičanin koji je, za Fočove potrebe, šio neke delove njegove garderobe, kao i za one koji su se ugledali na Foča. I tako, sve dok u Užicu uoči ratova 1912-1914. nije otvorena prodavnica šivaćih mašina “Singer”, u kući Višnje Prljević na Žitnom Pijacu, gde su se održavali i kursevi krojenja i šivenja. Posle Prvog svetskog rata prodavnica “Singer” biće prebačena u krug oko Parčića, u centar gospodskog Užica. Ćurčiski zanat je već ičezao, jer je u nošnju već bio prodro uticaj srednje Evrope i nosilo se evropsko odelo. Ovim zanatom, barem prema užičkom čuvaru sećanja, Dragutinu M. Prljeviću, poslednji se bavio Luka Rajić (otac Savke, žene poznatog užičkog trgovca Tome Naumovića), čija je kuća bila u današnjoj Demirovoj ulici, iznad kuće poznatog Sretena Petrovića (Sretenov potomak Dragan Petrović i danas 2017.god. drži najstariju sajdžisku radnju u Užicu i šire).
Može se reći da se krojački ili šnajdrski zanat u Užicu razvio zbog evropskog načina odevanja. Najpoznatija krojačka radnja bila je Mihajla Markovića u prizemlju njegove kuće, u glavnoj ulici. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Dobar renome je uživala je radnja braće Drndarević, Pauna Topalovića, zatim ortačka krojačka radnja Dragiše Mitrovića i Dragog Veselinovića Singera, Miloša Jankovića kao i Miša Đokovića. “Revolucija mode” Mika Foča nije bila uzaludna, jer na kraju poslednih godina 19. veka kao i početka 20, kod gradskog stanovništva preovladava evropski ukus.
U međuratnom periodu elegantni gospodin je šio odela po meri. Prema mišljenju brojnih užičkih šnajdera, Mihajla Miše Đokovića, Pera Zotovića Sudarevića odela su najčešće šili inženjeri i bankarski činovnici, najelegantnije obučeni bili su krojači, trgovački pomoćnici i studenti, dok su profesori najmanje pažnje pridavali svojoj odeći. Đokovićeva radnja, koja se nalazila na Donjoj čaršiji, prva je u Užicu plasirala smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Dala je Užicu nekoliko pravih umetnika ovoga zanata, kao što su bili Mladen Mlađo Dimitrijević, Mijo Đajić, Cvetko “Ćuk”, “Ćuzo”, Paunović “Đule”, Vlade Mitrović i mnogi drugi… Ovde valja izdvojiti Pera Zotovića, koji je svom zanatu prilazio sa umetničke strane. Užičani su mi pripovedali da je birao mušterije “po stasu” i “po liku”, dakle šio je samo naočitim Užičanima, koji su ta odela umeli da nose.
A na fotografiji nije neki kicoš, niti je to poznati gospodin, ovo je jedan sasvim običan pekar Raul Vranić, najpoznatiji pekar u Jokanovića pekari na Slanuši, deda Nenada Vranića koji danas radi u užičkoj Pošti.
Bojana Savić: “Divan šeširić, pa kragna od astragana, sve je tako jednostavno i otmeno. Prosto je sva ta elegancija, kreacija, vrsta materijala nezamisliva. Sada nas oblače kinezi… Bar da je svila, već čista plastika i neukus.”
Svaka užička pričica koje Vi znate može da dopuni naše. Može da bude povod da Vam ispričamo novu. Neka koja će da upotpuni naša shvatanja o gospodskom Užicu koga više nema. Zato, ako nekoga prepoznate ili nešto znate ispričajte nam “da se ništa ne zaboravi”.
Krajem 19. veka mnoge zanatlije našle su se u nezavidnom položaju, jer ih je ugrožavala fabrički proizvedena roba, koja se u velikom broju uvozila iz Austrougarske. U znak protesta, krojači i obućari iz devedesetih godina dogovorili su se da ne primaju na popravku ništa što nije napravljeno u Srbiji. Nisu znali da će im konkurencija postati i prve domaće fabrike, kao što su fabrika obuće „Refleks”, fabrika kapa „Kod dva bliznaka” i druge. Pošto su morali da se bore da privuku nove i zadrže stare mušterije, više pažnje poklanjali su usavršavanju u „velikom svetu” i novinskim reklamama. Osim što su oglašavali svoje umeće, isticali su da uz vrlo niske cene rade po bečkom, pariskom i engleskom ukusu. Kao poslednji modni novitet reklamirali su i fine „amerikanske” modele. Dame su znale da će ih sve to skupo koštati, ali su zbog svog udešavanja praznile novčanike. Mnoge su se pravdale kako to čine „baš i samo zbog muža”! Po belo rublje odlazilo su kod švalja, po šešire kod modiskinja „mašamoda”, po bunde i mufove kod ćurčija. Nije smela da se zaboravi ni prateća oprema: nakit, suncobrani i kišobrani „amreli”, rukavice za dnevne i večernje izlaske, čarape „štrumfle”, ukrasi od veštačkog cveća. Novac je odlazio i na parfeme, razne pomade, šminku. U nedostatku rumenila koristio se i crveni flis-papir, koji se nakvašen trljao na jagodice. Kaćiperke su nekada zbog preteranog troška zapadale u dugove, ali nisu želele da se odreknu snova da izgledaju „kao iz kutije”.
Fotografija sa staklene ploče iz Lazićevog studija “Vukosava”, nastala na samom kraju tridesetih godina 20 veka. Ova mlada gospostvena Užičanka, obučena u modu “evropskoga kroja”, je “kao iz kutije”. Zove se Mima Nikolić, ćerka Leke Nikolića, poznatog užičkog trgovca, koji je imao poveću kuću na “Lipi”, mestu gde je danas “Blok C”. Bavio se trgovinom mešovite robe.
Zora Topalović je rođena u Užicu 1908. Ova fotografija je iz 1930. Stvarila je veliki broj dela u prozi i poeziji, ali ostaje nedovoljno poznata široj publici. Umrla je 1996. godine u Beogradu. U Užicu nije bila samo poznata po svom literarnom talentu. Od blizu 3500 žena i devojaka, samo je Zora Topalović, žena užičkog profesora Jovana, šetala u pantalonama. Iako je mnogo njih tračarilo, većina Užičana je tvrdila: “Baš je ona Zora orginalna”. Pesnik Zora Topalović je bila jedna od prvih žena junakinja urbanog Užica u tom vremenu između dva rata, kada su na mnogim javnim mestima Užicu još stajala upozorenja: “Dame, bez pantalona, molim”.
Zora se pojavila kao jedno od najvećih užičkih iznenađenja. Sem što je nosila pantalone, vozila je skije, bob i bila borac za ženska prava. Tada, kada je postalo jasno da nova uloga žene, sadržana u poslu, zabavi, dobrotvornim društvima, šetnjama i sportu, zahteva i novo odevanje. Kada su u užičkoj varoši odbačeni modeli sa puno materijala, turnir, korset, visoke potpetice i zašiljene cipele, sve što može da odgovara samo u dokolici.
Godine 1906. čuveni kreator Pol Poare osvojio je žene „haremskom” modom, koja je podrazumevala suknje skraćene do članka, tunike, turban, šalvare, obnažen vrat i podlaktice. Ženska odeća počela je da se ugleda i na mušku, pa su uz tamnije boje, dodati prsluci, kaputi, žaketi, kape i naravno – pantalone, koje su spajane sa lepršavim košuljama. Inače, ženama je do Prvog svetskog rata nošenje pantalona zabranjivano, osim za vožnju bicikla i skijanje. Zbog straha da će dame steći muškobanjast i neprivlačan izgled, u modu su ušli veliki šeširi i uske, zavodljive suknje. U tekstu iz „Malog žurnala” od 18. aprila 1912. godine tvrdi se da je jednoj lekarki na terenu, zbog takve odeće, trebalo punih osamnaest minuta da se iz prizemlja zgrade popne na drugi sprat do stana pacijentkinje!
Sa prihvatanjem jednostavnih krojeva kostima i bluza, koji su pratili liniju tela, ženama je postalo lakše. Doduše, slušale su napade zbog skraćenih suknji i novog izreza na odeći, u obliku latiničnog slova V, za koje se tvrdilo da su nemoralni. Pošto su više pažnje poklanjalo obući, kod obućara su naručivani modeli „raznih sorti” – na šnir, dugme ili feder. Posebno se vodilo računa o balskim cipelama, pravljenim od atlasa.
Lazićeva fotografija prikazuje gospodsku stranu Užica, na Glavnoj ulici smo, tridesete godine, vojna muzika paradira, Užičani i deca obučeni po poslednjoj modi. Abadžiska radnja se prilagodila novom vremenu. U izlogu se vide izložena odela i pantalone, numerisane po brojevima. Dama nema, ne dolikuje da prate ulicom vojnu muziku, samo se vide one koje su se slučajno zatekle.
Centar Užica tih godina ujedno je postao i pozornica, na koju je izlazio sav svet koji je želeo da nekoga vidi i da bude viđen. Muškarci su se okupljali u kafanama, gde su mogli da saznaju novosti i razgovaraju o dnevnim događajima, umetnosti, politici, nauci. Za razliku od njih, žene su se držale doma i komšiluka, jedino su ponekad odlazile na posela. Čak i tada, gledale su da se ne vrate „dockan”, jer se smatralo da posle pet sati popodne ulicom hodaju „samo bećaruše, nikako ozbiljne žene”. Ovo mišljenje menjalo se polako ali sigurno, što se videlo i po uvođenju prvog otvorenog šetališta, glavne ulice. Taj korzo doživljava procvat u međuratnom periodu.
Esej o užičkom korzou možete da pročitate ovde.
Na promenadu se dolazilo nedeljom pre podne, a ostalim danima od četiri do šest po podne. Uparađene osobe su šetale, jedne drugima odmeravale odeću, kritikovale, ogovarale. Opštoj živosti ponekad je doprinosilo i sviranje muzičara, takozvane bande. Još veće takmičenje, ali u večernjim toaletama i nakitu, nastupalo je na balovima, u Hotelu “Zlatibor” i elitno – intelektualnoj kafani “Dva Bagrema”. U novinama je pisano “Demoralizacija – preterana moda i raskoš stvaraju propast”.
Više o balovima u starom Užicu, pročitajte ovde.
