О делу Ужица, оригиналног назива Слануша

3486
Мали сквер на Слануши данас
Мали сквер на Слануши данас

Шехер Ужице могло је да изгледа турски у другој половини 17 века. Касније буре, које су прошле преко овог шехера, трансформације у варош српског типа половином 19. века и његова модренизација у току 20. века, однели су скоро све материјалне остатке шехера Челебијевог доба. У непуна три века, укупна градска слика из темеља је промењена. Брисање некадашњих знамења вароши почело је још у турско време, да би се коренито наставила великим пожаром у 1862. години и завршила немачким рушењем Касапчића и Ђулића моста у годинама другог светског рата. Свесне трансформације, ратна разарања и случајна, из незнања учињена рушења, све оно што је Ужице водило модернизацији европског типа, плаћено је потпуним уништавањем некадашње просторне културе, свих њених слојева и тргова. Ипак, понешто од тога је остало у делу града, оргиналног назива “Слануша”.

Слануша је део центара Ужица, леп сквер на коме доминирају мурал, кафанска башта и чесма Трговачко-занатлијског еснафа. Некада је чесма била на Житном пијацу или “Новом пијацу”, на свом правом месту. Све до Другог светског рата чесма је изгледала као што данас изгледа. После завршетка рата, тадашња комунистичка власт ју је уклопила у бетонску грађевину, која је служила за трибину, када су држани велики митинзи у граду. Овај простор је од 1961. године претворен у Трг “Партизана”, па је чесма уклоњена када и говорница.

Партизанска говорница на Житном пијацу у коју је била узидана после рата еснафска чесма
Партизанска говорница на Житном пијацу у коју је била узидана после рата еснафска чесма

У аутентичном изгледу појавила се на Слануши 1984. године. Чесму је урадио занатлија каменорезац, Димитрије Ч. Аврамовић са Царине. Ова чесма Трговачко занатске омладине је задужбинарска у општем смислу те речи, тј. задужбинари су је даровали у корист грађанству. Слично томе, организоване су забаве, а улазнице су представљале добровољни новчани прилог. Постоје спискови у Историском архиву грађана који су донирали прилоге. Еснафи су од тих забава уплаћивали већа средства. Због тога би чесму требало вратити на место где је некада била, као аманетска дужност будућим генерацијама Ужичана. Наспрем чесме на Слануши, налази се зграда у којој је по изградњи између два светска рата била Грађанска штедионица. Касније, после рата је постала Штаб територијалне одбране. Постоји лепа идеја да Уметничка школа, која је и данас постанар, добије ову зграду за свој рад, што би дало нову димензију овом делу Ужица, где је највише сачуваног старога Ужица.

Чесма "Слануша" после реновирања Еко фонда, на старом месту
Чесма “Слануша” после реновирања Еко фонда, на старом месту

Слануша је чесма по којој овај део града носи име. “Та чесма постоји од давнина”, записао је окружни физикус др Алекса Стојковић 1901.године. Име је добила по сланкастом укусу воде. Ову особину сланушке воде је описао Милутин Мита Усоковић у својој приповеци “Страх”: “Постоји једна чесма, чија је вода слана и масна. Кажу да извире изнад самих гробова. (Изнад Пашиновца, а повише њега налази се Бело Гробље) Сланушани је пију, један пут пинух и ја са ње.”
То је по свом изгледу веома скромна чесма која се састојала од обичног ниског каменог стубића, око 60 цм, из кога је кроз металну цев излазила вода. Сећам се, све до седамдесетих неки који су живели у близини су доносили воду са чесме Слануше. Чесма је била у функцији до 1992. године. У априлу 1985. неко је ову воду спровео у канализацију, али у лето, власник кафане “Слануша”, познати Ужичанин Слободан Павловић Бобица, чесму је обновио. Касније је Еко фонд у свом програму обнове ужичких чесми, обновио и додао и њену нову верзију.

На овом делу нашега Ужица је била у турско доба позната џамија “Слануша”. Код ње замишљена “гарница” између Срба и Турака. Кад је био у Ужицу Сердар Јован Мићић, највише времена је проводио на Слануши. Турци су га се плашили као ђавола, нису заостајали ни Срби, па када би се са својих 40 бећара, одабраних момака који се нису женили, наоружаних до зуба, појавио у ужичкој чаршији, знало се да следи нека кавга у којој ће, у најбољем случају, бити разбијених глава. Турци су се склањали у тврђаву на Граду, Срби где знају, а Мићић се надмоћно смешкао. У Ужицу је имао ту на Слануши конак, повезане две куће, једна за њега, а друга за момке, и осматрачницу, које је цртежом овековечио аустриски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц. Мићићу је био посао да извршава наредбе кнеза Милоша, а народу је остало да поштује њега! Говорио је да је: “Бог високо, Милош далеко, па сви мене морају слушати!”

На цртежу Феликса Каница - конак Сердара Јована Мићића на Слануши
На цртежу Феликса Каница – конак Сердара Јована Мићића на Слануши

Централно место овога дела града је раскрница, на којој у времену између два св. рата доминира кафана Витомира Петровића, званог “Рудоња”, па је ова кафана дуго времена носила назив “Код Рудоње”. Од 2004. ту је била поменута Бобицина кафана “Слануша”. Некада је ту била болница, а дуго времена казанџиска радња познатога казанџије Младена Павловића, Бобициног оца. Десно, преко улице, била је кућа обућара Љубе Дравића. Ова раскрица је увек била веома важно место, ту се одвијао друштвени живот. Ту “Код Рудоње”, у “Љевљанској кафани”, данас једном од значајних места културе – “Јокановића кући”. Љубиша Ђенић, истраживач старога Ужица, о овој ужичкој кафани је написао: “Зграда под именом “Љевљанска гостионица” била је на Слануши. Њу је око 1865. подигао ужички трговац и председник општине Илија Јокановић и дао јој ово име, за успомену на Љевно из кога су се Јокановићи још за време Турака доселили у Ужице. У овој згради је око 100 година била гостионица. Дуж целог зида фасаде крупним словима видела се фирма. Кажу да се могла прочитати са Забучја”.

Ту, поред Сланушке чесме, било је и место где општиски добошар “одлупа” најновије вести у гомили окупљене деце око њега. Запамћено је када је једном приликом општински добошар Десимир Крстовић лупао узбуђено, из све снаге у добош, баш на раскрсници на Слануши и када се скупило доста света, почео је да чита да му је нестало мушко дете по имену Милутин, кога зову Мића, да на себи има црне панталоне са белом кошуљицом, да је нестао око дванест часова. И моли свакога ко шта зна, да обавести лично или да поднесе пријаву у Општину ужичку. До тада је добошар Коста обавештавао народ о ономе што га уопште није интересовало, а сада о нестанку свог четворогодишњег сина. Било је то 1929. године. У међувремену неко је Мићу предао општинском полицајцу, пошто му је предходно опалио дебелу шамарчину, кад је на питање чији је одговорио “татин и мамин”, што је схватио као провокацију. Тај мали Мића је познати ужички свештеник Милутин Мића Крстовић. Рођен на брду изнад Севојна, Трешњици, у месту званом Локве. Основну школу завршио је у Ужицу. Због рата је прекинуо учење богословије у Карловцу, наставио у Нишу 1943, а потом у Београду. Завршио је у Патријашији 1947. Службовао у Каленићу неколико година, у Мачкату двадесет две године, где је веома заслужан за довођење воде, увођење струје, изради звоника, сређивању црквених књига…

На Слануши, овом важном ужичком месту, све до педесетих година двадесетог века у кафанама, због промета и значаја овога дела града, радило је мноштво кафеџија који су се смењивали. Ту десно од Рудоњине кафане, на месту где је данас Социјално, држали су ковачку радњу Боре и Павле Јеремијић, а поткивачку потомак турског циганина, Карадаревић. До Левљанске кафане је једно време држао пекару и Радул Вранић, познат по: “Вруће, тазе, три мајке сисало, под четвртом липсало, навали народе!” Његову слику сам нашао у заоставштини фотографа Илије Лазића.

Пекар Радул Вранић
Пекар Радул Вранић

Тридесетих година ову кафану и пекару су држали Спасоје Пенезић и његова жена Вида, познати по томе што су имали велики број деце. У овој кафани су се окупљали и фудбалери ФК “Будућност”, у коме је деловала КПЈ. Можда је баш то било пресудно да млади Слободан Пенезић Крцун прихвати комунистичке идеје. Пазарним даном двориште “Код Левљанина” је било пуно запрежних кола сељака из околине, али није то била кафана где су само свраћали сељаци, ту су приређиване “Фамилијарне забаве”, што сведочи и један плахат у ужичком историском архиву. Дуже време под закуп Кафану “Левљанин” држао је некадашњи ученик код кафеџије Пера Стојића, Раде Дедић, звани “Јеврејин”.

У времену између два рата, име ужичког обућара Љубе Дравића било је гаранција и знак за добар квалитет обуће која је израђивана у његовој радионици. Као познат и признат обућар имао је доста шегрта, који су код њега научили овај тада признат, цењен и користан знат. Љуба је са својим братом био мобилисан и отишао на фронт 1912. године, вратили су се 1918. Мобилисан је био и 1941 године у обућарску чету радничког батаљона, али је пред полазак на борбу на Кадињачи изведен из строја због година и здравља, па је остао жив. Када се вратио из Првога светског рата, отворио је једну од најпознатијих ужичких продавница ципела и обућарску радњу.

Пуно ученика и мајстора код обућара Дравића
Пуно ученика и мајстора код обућара Дравића

Господин Илија Мартиновић се сећао тих дана: “Живело се скромно, ишло често у дрвеним нанулама, ципеле су крпљене. Ако отпадне ђон, Љубо удари нови, укуца га металним пуљкама, па кад се иде калдрмом одјекује као да по њој газе војници у цокулама или чизмама. Кад је почела продаја “Батиних” ципела, ужички опанчари су се бунили и организовали разбијање излога на њиховим продавницама. А цене су им се некако увек завршавале са цифром 9, као данас у продавници Тонија Станковића који је из тог краја града, у његовој продавници “Петру Пану”.

Тамо преко пута Сланушке чесме, на углу, била је Љубина породична кућа и велико двориште, које се пружало ту где је Дом и башта војске, све до данашње банке. Живео је са ћерком Видом и синовима Миодрагом и Млађом. Љуба је остао рано без жене, па су његова деца, која мајку нису добро запамтила, одрастала уз негу и бригу кућне помоћнице. Његова обућарска радња и продавница је “излазила” на улицу Требињску – од Малог парка према Сланушкој, садашња Краља Петра Првог. Са те стране налазиле су се куће трговаца и банкара Љуба Илијића Калабе, па Драгише Митровића, Богосава Бодића, који је био власник Хотела “Палас”, а који је национализован после рата, чији је некада власник постала “Слога”. Богосав је имао сина јединца, који њега и његову жену није надживео. Нико из “Слоге” се никада није сетио да макар однесе цвеће на његов и жене му гроб на Доварју.

Обућар Дравић није могао да преживи време социјалистичке изградње, када је уништена његова кућа и окућница, кад је прављена зграда Дома ЈНА и Ужичка банке, иако је његова породица пресељена ту близу, у Петра Ћеловића 1, у кућу где је данас продавница “Голубац”.

Фотографија је снимљена 1959. године на раскрсници данашњих улица Петра Ћеловића и Краља Петра, на углу се налази хотел "Содаџија"
Фотографија је снимљена 1959. године на раскрсници данашњих улица Петра Ћеловића и Краља Петра, на углу се налази хотел “Содаџија”

Преко пута данашње продавнице “Голубац” налазио се Хотел “Содаџија”. Био је то госпоствен хотел, имао је две сале, а испред је имао тенду са механизмом, цираду испод кога су лети изношени столови. Ова кафана је имала билијар столове и један од првих радио апарата у Ужицу. Унутра су била шлифована огледала. Келнерај је био одвојен од сале лепим паравном од шареног стакла. То је била кафана за “озбиљну господу”, можда најчистији локал старога Ужица. На столовима су увек били чисти уштиркани чаршафи бели као снег. Овај чудан назив за један хотел је имала зато што је био једини уз кафану “Топ”, која је производила сода воду и остала безалкохолна пића. Ту се по лиценци производио познати “Синалко”, који се пунио у флашице од три децилитра. На спрту је било 6 соба, укусно намештених. Ова кафана је настала још у деветнестом веку, а њен први власник је био Радоје Јовановић, који је усвојио синовца Ратомира. Ратомир је уз сина Милана имао две кћери, Бору и Ану. Бора се удала за свештеника, а Ана за официра. Ани је отац купио кућу преко пута кафане “Топ”, као мираз. Као у случају касапина Мајсторовића (Милутин, Александар) и у овој познатој ужичкој породици генерацијама мушки чланови носе имена Милан и Ратомир. Радоје Јовановић је умро 1939. године, а посао је наставио посинак Милан. У току окупације кафану је водила његова супруга Милица. Данас Ужице нема ниједног содаџију. Последњи је био цењени газда Станојевић Станко. Најближи содаџија је у Пожеги.

Преко пута кафане “Топ” илити данашњег Дома Здравља, становао је фабрикант Пошингер Млађи, у кући на чијем улазу је била повећа гвоздена капија.

Кућа проте Гаврила Поповића
Кућа проте Гаврила Поповића

Где је сада Ужичка банка била је и кућа проте Гаврила Поповића, па једнога од најпознатијих трговаца Уроша Пешића, па Влада Пантовића. А на левој страни Требињске, становао је учитељ Лазо Бјелић, па Гина Јордовић, која је имала 4 сина. Двојица су били правници, један учитељ и један официр, сви страдали током Другог светског рата. На месту садашње стамбене зграде Првог партизана била је кафана Витомира Петровића и кућа адвоката Владете Милетића, где су некад биле просторије Ужичке недеље; па кућа трговца Шољевића, онде где је продавница сокова била је Јоцова кућа, па доктора Занковића, а где су Васовићи – кућа Гавре капетана и његове Даре. А на ћошку преко пута кафане “Топ” Неђа Радовића, где је данас Дом здравља, била је родна кућа Љубе Стојановића, члана Краљевске академије. Ту где је зграда војног одсека, становао је Добрило Јокановић.

Преко пута војне команде, на углу, била је кафана Десимирова Ђуровића “Шангај”, оца некад познатог фудбалера Милоша, званог Прке. Ту се и данас налази модерна варијанта ове кафане. Ова кафана се прво звала “Мали булевар”. Десимир је рођен 1903. године у околини Косјерића. Године 1912. долази у Ужице да учи кафеџиски занат. Десимир је учио занат код Аврама Караклајића, који је тада држао кафану “Левљанин” и када је стасао за женибу 1928, оженио се Ангелином Гилом Лаловић. Венчани кум му је био газда Аврам. После женидбе, кум Аврам Караклајић, иначе и општински кмет, а и отац познатог ужичког виолинисте и мјузиколога Ђорђа Караклајића, дао је некадашњем ученику, а сада куму, ово место под закуп, које ће постати веома позната пивница “Шангај”. То место на Слануши, где је сада мали сквер са еснафском чесмом, све до рата је била приземна кућа, намески грађена за кафану. Када је Десимир тек отворио кафану назвао је “Мали булевар”, али гости, већином пензионисани жандари, убедили су га да промени име у “Шангај”. Стари Ужичани су се сећали да је са стране, код улазних врата, била исписана фирма “Шангај”. Истараживач прошлости, Милорад Искрин, у својој књизи “Кафане и пекаре Ужица” је писао: “Аврам Караклајић му је био духовни отац. Зато је Аврам и касније у Десимировој кафани био као домаћин. Само што ту није ноћивао. Тако се говорило. Дође из општине, скине шешир, остави штап и седне увек за исти сто. Ту га чека кафа са коцком шећера и чашом ‘ладне воде и обавезне “тазе” новине на бамбусовом држачу за новине”.

Мјузиколог Ђорђе Караклајић
Мјузиколог Ђорђе Караклајић

Аврам је имао сина Ђорђа, који ће касније постати познати виолиниста и мјузиколог, главни музички уредник Радио Београда. Године 1957. основао је Велики народни оркестар, који је имао 38 чланова. Кад Ђорђе пође у школу, обавезно сврати код оца у кафану. Рано је остао без мајке, па га је гајила тетка Стоја с Теразија. По неким изјавама, његова мајка је била глумица. Сахрањена је на теразијском гробљу у Ужицу.

Куварске послове обављала је Десимирова жена Ангелина Гила. Најчешће је кувала паприкаш, калинџо, а специјалитет су јој били шкембићи са врућом пројом. Услуге клања скоро свим кафанама на Слануши је обављао Десимиров шурак Радиша Лаловић. Десимирова породица је становала у изнајмљеној кући преко пута, на самом углу, где је јувелирска радња, док није направио кућу на Пори. Десимир 1931. одлази у војску, а када се вратио, наставља да држи “Шангај”. Тада на самом улазу у кафану поставља пањ са ногарима. У сезони продавао је доста печења, лети јагњетину, а зими прасетину. Десимир Ђуровић је био добар човек, увек расположен и насмејан, шаљивџија, свирао је разне иструменте, али су га сви упатили када узме хармонику – пиколо, стави је уста а испод, међу дланове, танку чашу. С овим “резонатором” чула га је сва Слануша. “Шангај” је била необична кафана и по томе што је на шанку имала мноштво тегли у којима је било лековито биље утопљено у љуту ракију. Ту је било хајдучице, нане, линцуре, клеке. Када би некоме нешто фалило из тегли би “лековита” ракија била сипана кутлачом у чаше и служена. “Шангај” је радио све до 1944. године, када је Десимир одведен у заробљеништво. По завршетку рата Десимир је остао да живи у Лондону, није се слагао са новом комунистичком власти. Пред крај живота се вратио у Ужице. Умро је 1975. године.
Десимирова ћерка Милена је рођена на Слануши 1930. године. Милена је завршила занатску школу и радила у шнајдерској задрузи све до 1950. Удала се за Илију Мартиновића, месара, који је после рата био директор ужичког “Месара”. Као домаћица је одгајила две кћери. Била је то предузимљива жена, није се стидила ни мушких послова, да би помогла свом мужу и унапредила домаћинство. Саградили су кућу током педесетих у Београдског улици бр. 22.

У том шору биле су и многе кафане. Кафана Витомира Петровића, који је касније прешао на Ракијску пијацу. Имао је надимак Рудоња, па су је звали “Код Рудоње”. Затим кафана Љубе Дробњаковића, у којој је претходно радио Перо Стојић. У садашњој кући Ђорђа Васовића, био је локал под назиом “Мали Београд”, чији је власник био Павле Богатинчевић, касније Раде Синђелијић, звани Јеврејин. Он је држао пекару и кафану, код “Рада Јеврејина”, а после рата се одселио на Палисад. Отуда је име кафане “Код Јеврејина” на Палисаду. Где је била самопослуга “Баст”, данас кладионица, била је кафана и пекара браће Мршевића, Мила и Микице. Кафана Михајла Симића је била код Ракића радње, а Милан Јовановић Содаџија је имао преко пута срушене поште, као што смо претходно могли да прочитамо, хотел и производњу безалкохолних пића. Баш ту, где је сада Пореска управа, некад Национална штедионица. У то време, ту близу, кафану “Два Багрема” држао је кафеџија Цвијо, одмах до радње Уроша Пешића. У близини је и Хотел “Палас”. Оволики број познатих кафана све је сланушке кафеџије терало да се крајње залажу, да буду што квалитетнији, а о томе како се поштовао гост не треба говорити.

У данашњој улици Наде Матић, некада Краљице Драге, на спрату куће где је некада била најпознатија ужичка продавница погребне опреме, преко пута улаза у данашњи суд, становала је породица Поповић. Из те породице су познати месар “Ченгија” и његов брат Власто. У приземљу је становала породица пекара Јевта Видојевића, који је имао синове Петра и Гвоздена, који ће постати свештеник свима тадашњим Ужичанима знан по надимку “Морц”. Из те улице био је пролаз кроз кафанску авлију, коју је држао познати Перо Стојић, ка месту где се градио Хотел “Палас”. Перова кафана и пекара се звала “Бреза”. Из Стојићеве пекаре водио је велики ходник који је малтене излазио на градилиште “Паласа”. Перо Стојић се родио у селу Засељу, једно време је држао кафану у Карану. И ова кафана је спадала у отменије кафане. Била је у близини жандармериске станице. Иако је била на таквом месту, ту су држали зборве “црвени”, тада социјалисти. Стојић је рано остао без жене. Остале су му две мале кћерке, Олга и Маргита, о којима је веома лепо бринуо.

После другог светског рата, пошто су позатварали приватне кафане, “Брезом” је руководило државно угоститељско предузеће. Када је прављен суд, овај објекат је срушен. Инвентар и име је пребачено у објекат на Доњој чаршији, у некадашњу кафану Жарка Мојсиловића. Преко пута “Брезе”, у улици Краљице Драге 3, била је кућа Милије Јелића у којој је његов син Момчило држао подрум пића.

На месту где је сада улаз у МУП, била је још једна кафана преко пута Ракића радње и ово је била угледна кафана са дугом традицијом, кафана Михала Симића. Кафана је основана 1888. године и велики углед је стекла захваљујући власнику који је био поштен и праведан човек, кога су сви Ужичани ценили и поштовали. Михаило никада никога није служио и имао је плаћене келнере. Имао је три сина: адвоката Момчила и инжињере Гвоздена и Драгана.

Да кажем нешто о овом поштованом Ужичанину. Рођен је у Пониковици 1864, две године пошто су Турци напустили Ужице. Са 12 година је пошао “трбухом за крухом”. Пут га је довео у Ужице, где је почео да ради код кафеџије-пекара Средоја Јовичића. После завршеног зната, ступа у војску 1884, а већ наредне је у рату, српско- бугарском. Оженио се 1890. са Василијом Рајевац. Већ је имао своју кафану и пекару две године. Као резерни официр учествује у Балканским и Првом светском рату. После рата је добио чин резерног потпуковника. У историји Ужица је остало забележено да је био оснивач Туристичког друштва и механско-кафанског удружења. Био је и члан Надзорног одбора Ткачке радионице. На сахрани војводи Степи Степановићу у Чачку, он је носио војни барјак. Михаило Симић је умро 1935. године испарћен од мноштва грађана.
Интересантан је податак да је у Михаиловој кафани био контакт са ужичким дежурним електричарем. Кад се догоди квар, ту је чекао дежурни и под хитно да отклони квар, а ако није ту постојала је свеска где је уписивано где треба да оде на интервенцихју.

Доле према згради Суда, био је Љубо Дробњаковић Врнељ, па пекара и поменута кафана Пера Стојића, па опанчарска радња, онда Пековића кућа; где је Миленина цвећара била је Ракића кућа, а ниже, преко пута, кафана такође поменутог Симића, па кожарска трговина, кућа Јована Поповића, па Рада Селака, по коме је названа Селаковина. Казанџиска радња Рака Тоскића се налазила где је сада угао зграде суда, према уском пролазу идући ка Слануши. А ту је била и бивша кафана “Бреза” и преко пута ње поменутог Стојића кућа и пекара.

Жандармериска станица је била где је сада зграда суда. Градски ред су одржавали полицајци, као и општински службеници, а жандарми су, као државни службеници, били ангажовани да гоне хајдуке, којих је тада било по забаченим селима. Шеф полиције је био Џаковић, који је био надређен седамнесторици полицајаца и седморици жандарма. Ипак, ужички дечаци су се плашили пољара Вукајла, који је бринуо о општинском власништву. Чим би га приметили, одмах би враћали козе из општинског атара. У команди војног округа били су: Вито Зотовић, капетан, Миле Бошковић, мајор, Света Дробњаковић, капетан, Јаћим Врачарић, нарадник, и Милорад Бошковић, писар. У четвртом пуку Кико Кондић, капетан.

Према сећањима старих Ужичана, жандармеријски наредник је имао пензију 2500 динара. Његова жена и школска деца су имали додатак од по 140 динара, које су примали од Дринске бановине, чије је седиште било у Сарајеву. Колико је то вредело, може се закључити по ондашњим ценама. На пример, хлеб је коштао 3 динара, кило кајмака 12 динара, обичан сир 5 динара, кило кафе 36 динара, сијалично место 10 динара – струјомера није било.

Слануша и околина двадесете године двадесетог века
Слануша и околина двадесете године двадесетог века

Изнад Слануше је било старо српско гробље, Бело гробље, познато по свежем и чистом ваздуху у коме није било прашине. Током година, када је ту престало сахрањивање, различите општинске власти су одатле одвлачили споменике и од њих градили улице и тротоаре. На Житноме пијацу је већина тротора била од ових споменика, а на некима су јасно могла да се прочитају имена. Ту је био и споменик Курлаги, који је изазвао сукоб између Срба и Турака, када је кнез Милош иселио Србе у Пожегу. Када је срушен Житни пијац, по све му судећи, Курлагин споменик је пренешен у Народни музеј.

Штампарска радња Љубе Романовића се једно време налазила на месту где је некада била продавница аутоделова, иза Хотела “Палас”. То је била класична штампарија, која је од опреме имала један нож за формат Б-4, тигл машину, шнел пресу и ручну слагачницу. У њој су штампани углавном обрасци и брошуре, књиге веома ретко.

Са леве стране улице која води од малога парка према Слануши, била је кућа учитеља Бјелића.
Где је сада градска галерија била је Општина, а у сутерену, где је био кафић “Галерија”, биле су стаје за коње. Пре тога је то био општински, једно време и партизански затвор. Иако је ту био општински затвор, који је тако као из хорор филмова описао Милутин Ускоковић у својој приповетци “Страх”, већина старих Ужичана се сећа Слануше из тог времена између два рата као дела града пуног бројних кафана, пекара, веселих људи, добрих комшија. Давне 2003. једна од најцењенијих старијих Ужичанки, ћерка познатога обућара Дравића са Слануше, Вида Дравић, причала ми је како се некада у Ужицу између два рата живело на Слануши: “Сећам се дана кад се славило, кад су се дворишне капије широм отварале за све врсте намерника, а први су долазили цигански музиканти са виолинама. Сећам се дивних комшија, као што је баба Гина, права редуша и чистуница, Бодића, дивних људи, Милене Герзић домаћице за пример, дивна пријатељица, сви спремни у сваком тренутку не само да помогну него и да дају искрен савет, увек утешну, топлу људску реч…”