Šeher Užice moglo je da izgleda turski u drugoj polovini 17 veka. Kasnije bure, koje su prošle preko ovog šehera, transformacije u varoš srpskog tipa polovinom 19. veka i njegova modrenizacija u toku 20. veka, odneli su skoro sve materijalne ostatke šehera Čelebijevog doba. U nepuna tri veka, ukupna gradska slika iz temelja je promenjena. Brisanje nekadašnjih znamenja varoši počelo je još u tursko vreme, da bi se korenito nastavila velikim požarom u 1862. godini i završila nemačkim rušenjem Kasapčića i Đulića mosta u godinama drugog svetskog rata. Svesne transformacije, ratna razaranja i slučajna, iz neznanja učinjena rušenja, sve ono što je Užice vodilo modernizaciji evropskog tipa, plaćeno je potpunim uništavanjem nekadašnje prostorne kulture, svih njenih slojeva i trgova. Ipak, ponešto od toga je ostalo u delu grada, orginalnog naziva “Slanuša”.
Slanuša je deo centara Užica, lep skver na kome dominiraju mural, kafanska bašta i česma Trgovačko-zanatlijskog esnafa. Nekada je česma bila na Žitnom pijacu ili “Novom pijacu”, na svom pravom mestu. Sve do Drugog svetskog rata česma je izgledala kao što danas izgleda. Posle završetka rata, tadašnja komunistička vlast ju je uklopila u betonsku građevinu, koja je služila za tribinu, kada su držani veliki mitinzi u gradu. Ovaj prostor je od 1961. godine pretvoren u Trg “Partizana”, pa je česma uklonjena kada i govornica.
U autentičnom izgledu pojavila se na Slanuši 1984. godine. Česmu je uradio zanatlija kamenorezac, Dimitrije Č. Avramović sa Carine. Ova česma Trgovačko zanatske omladine je zadužbinarska u opštem smislu te reči, tj. zadužbinari su je darovali u korist građanstvu. Slično tome, organizovane su zabave, a ulaznice su predstavljale dobrovoljni novčani prilog. Postoje spiskovi u Istoriskom arhivu građana koji su donirali priloge. Esnafi su od tih zabava uplaćivali veća sredstva. Zbog toga bi česmu trebalo vratiti na mesto gde je nekada bila, kao amanetska dužnost budućim generacijama Užičana. Nasprem česme na Slanuši, nalazi se zgrada u kojoj je po izgradnji između dva svetska rata bila Građanska štedionica. Kasnije, posle rata je postala Štab teritorijalne odbrane. Postoji lepa ideja da Umetnička škola, koja je i danas postanar, dobije ovu zgradu za svoj rad, što bi dalo novu dimenziju ovom delu Užica, gde je najviše sačuvanog staroga Užica.
Slanuša je česma po kojoj ovaj deo grada nosi ime. “Ta česma postoji od davnina”, zapisao je okružni fizikus dr Aleksa Stojković 1901.godine. Ime je dobila po slankastom ukusu vode. Ovu osobinu slanuške vode je opisao Milutin Mita Usoković u svojoj pripoveci “Strah”: “Postoji jedna česma, čija je voda slana i masna. Kažu da izvire iznad samih grobova. (Iznad Pašinovca, a poviše njega nalazi se Belo Groblje) Slanušani je piju, jedan put pinuh i ja sa nje.”
To je po svom izgledu veoma skromna česma koja se sastojala od običnog niskog kamenog stubića, oko 60 cm, iz koga je kroz metalnu cev izlazila voda. Sećam se, sve do sedamdesetih neki koji su živeli u blizini su donosili vodu sa česme Slanuše. Česma je bila u funkciji do 1992. godine. U aprilu 1985. neko je ovu vodu sproveo u kanalizaciju, ali u leto, vlasnik kafane “Slanuša”, poznati Užičanin Slobodan Pavlović Bobica, česmu je obnovio. Kasnije je Eko fond u svom programu obnove užičkih česmi, obnovio i dodao i njenu novu verziju.
Na ovom delu našega Užica je bila u tursko doba poznata džamija “Slanuša”. Kod nje zamišljena “garnica” između Srba i Turaka. Kad je bio u Užicu Serdar Jovan Mićić, najviše vremena je provodio na Slanuši. Turci su ga se plašili kao đavola, nisu zaostajali ni Srbi, pa kada bi se sa svojih 40 bećara, odabranih momaka koji se nisu ženili, naoružanih do zuba, pojavio u užičkoj čaršiji, znalo se da sledi neka kavga u kojoj će, u najboljem slučaju, biti razbijenih glava. Turci su se sklanjali u tvrđavu na Gradu, Srbi gde znaju, a Mićić se nadmoćno smeškao. U Užicu je imao tu na Slanuši konak, povezane dve kuće, jedna za njega, a druga za momke, i osmatračnicu, koje je crtežom ovekovečio austriski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic. Mićiću je bio posao da izvršava naredbe kneza Miloša, a narodu je ostalo da poštuje njega! Govorio je da je: “Bog visoko, Miloš daleko, pa svi mene moraju slušati!”
Centralno mesto ovoga dela grada je raskrnica, na kojoj u vremenu između dva sv. rata dominira kafana Vitomira Petrovića, zvanog “Rudonja”, pa je ova kafana dugo vremena nosila naziv “Kod Rudonje”. Od 2004. tu je bila pomenuta Bobicina kafana “Slanuša”. Nekada je tu bila bolnica, a dugo vremena kazandžiska radnja poznatoga kazandžije Mladena Pavlovića, Bobicinog oca. Desno, preko ulice, bila je kuća obućara Ljube Dravića. Ova raskrica je uvek bila veoma važno mesto, tu se odvijao društveni život. Tu “Kod Rudonje”, u “Ljevljanskoj kafani”, danas jednom od značajnih mesta kulture – “Jokanovića kući”. Ljubiša Đenić, istraživač staroga Užica, o ovoj užičkoj kafani je napisao: “Zgrada pod imenom “Ljevljanska gostionica” bila je na Slanuši. Nju je oko 1865. podigao užički trgovac i predsednik opštine Ilija Jokanović i dao joj ovo ime, za uspomenu na Ljevno iz koga su se Jokanovići još za vreme Turaka doselili u Užice. U ovoj zgradi je oko 100 godina bila gostionica. Duž celog zida fasade krupnim slovima videla se firma. Kažu da se mogla pročitati sa Zabučja”.
Tu, pored Slanuške česme, bilo je i mesto gde opštiski dobošar “odlupa” najnovije vesti u gomili okupljene dece oko njega. Zapamćeno je kada je jednom prilikom opštinski dobošar Desimir Krstović lupao uzbuđeno, iz sve snage u doboš, baš na raskrsnici na Slanuši i kada se skupilo dosta sveta, počeo je da čita da mu je nestalo muško dete po imenu Milutin, koga zovu Mića, da na sebi ima crne pantalone sa belom košuljicom, da je nestao oko dvanest časova. I moli svakoga ko šta zna, da obavesti lično ili da podnese prijavu u Opštinu užičku. Do tada je dobošar Kosta obaveštavao narod o onome što ga uopšte nije interesovalo, a sada o nestanku svog četvorogodišnjeg sina. Bilo je to 1929. godine. U međuvremenu neko je Miću predao opštinskom policajcu, pošto mu je predhodno opalio debelu šamarčinu, kad je na pitanje čiji je odgovorio “tatin i mamin”, što je shvatio kao provokaciju. Taj mali Mića je poznati užički sveštenik Milutin Mića Krstović. Rođen na brdu iznad Sevojna, Trešnjici, u mestu zvanom Lokve. Osnovnu školu završio je u Užicu. Zbog rata je prekinuo učenje bogoslovije u Karlovcu, nastavio u Nišu 1943, a potom u Beogradu. Završio je u Patrijašiji 1947. Službovao u Kaleniću nekoliko godina, u Mačkatu dvadeset dve godine, gde je veoma zaslužan za dovođenje vode, uvođenje struje, izradi zvonika, sređivanju crkvenih knjiga…
Na Slanuši, ovom važnom užičkom mestu, sve do pedesetih godina dvadesetog veka u kafanama, zbog prometa i značaja ovoga dela grada, radilo je mnoštvo kafedžija koji su se smenjivali. Tu desno od Rudonjine kafane, na mestu gde je danas Socijalno, držali su kovačku radnju Bore i Pavle Jeremijić, a potkivačku potomak turskog ciganina, Karadarević. Do Levljanske kafane je jedno vreme držao pekaru i Radul Vranić, poznat po: “Vruće, taze, tri majke sisalo, pod četvrtom lipsalo, navali narode!” Njegovu sliku sam našao u zaostavštini fotografa Ilije Lazića.
Tridesetih godina ovu kafanu i pekaru su držali Spasoje Penezić i njegova žena Vida, poznati po tome što su imali veliki broj dece. U ovoj kafani su se okupljali i fudbaleri FK “Budućnost”, u kome je delovala KPJ. Možda je baš to bilo presudno da mladi Slobodan Penezić Krcun prihvati komunističke ideje. Pazarnim danom dvorište “Kod Levljanina” je bilo puno zaprežnih kola seljaka iz okoline, ali nije to bila kafana gde su samo svraćali seljaci, tu su priređivane “Familijarne zabave”, što svedoči i jedan plahat u užičkom istoriskom arhivu. Duže vreme pod zakup Kafanu “Levljanin” držao je nekadašnji učenik kod kafedžije Pera Stojića, Rade Dedić, zvani “Jevrejin”.
U vremenu između dva rata, ime užičkog obućara Ljube Dravića bilo je garancija i znak za dobar kvalitet obuće koja je izrađivana u njegovoj radionici. Kao poznat i priznat obućar imao je dosta šegrta, koji su kod njega naučili ovaj tada priznat, cenjen i koristan znat. Ljuba je sa svojim bratom bio mobilisan i otišao na front 1912. godine, vratili su se 1918. Mobilisan je bio i 1941 godine u obućarsku četu radničkog bataljona, ali je pred polazak na borbu na Kadinjači izveden iz stroja zbog godina i zdravlja, pa je ostao živ. Kada se vratio iz Prvoga svetskog rata, otvorio je jednu od najpoznatijih užičkih prodavnica cipela i obućarsku radnju.
Gospodin Ilija Martinović se sećao tih dana: “Živelo se skromno, išlo često u drvenim nanulama, cipele su krpljene. Ako otpadne đon, Ljubo udari novi, ukuca ga metalnim puljkama, pa kad se ide kaldrmom odjekuje kao da po njoj gaze vojnici u cokulama ili čizmama. Kad je počela prodaja “Batinih” cipela, užički opančari su se bunili i organizovali razbijanje izloga na njihovim prodavnicama. A cene su im se nekako uvek završavale sa cifrom 9, kao danas u prodavnici Tonija Stankovića koji je iz tog kraja grada, u njegovoj prodavnici “Petru Panu”.
Tamo preko puta Slanuške česme, na uglu, bila je Ljubina porodična kuća i veliko dvorište, koje se pružalo tu gde je Dom i bašta vojske, sve do današnje banke. Živeo je sa ćerkom Vidom i sinovima Miodragom i Mlađom. Ljuba je ostao rano bez žene, pa su njegova deca, koja majku nisu dobro zapamtila, odrastala uz negu i brigu kućne pomoćnice. Njegova obućarska radnja i prodavnica je “izlazila” na ulicu Trebinjsku – od Malog parka prema Slanuškoj, sadašnja Kralja Petra Prvog. Sa te strane nalazile su se kuće trgovaca i bankara Ljuba Ilijića Kalabe, pa Dragiše Mitrovića, Bogosava Bodića, koji je bio vlasnik Hotela “Palas”, a koji je nacionalizovan posle rata, čiji je nekada vlasnik postala “Sloga”. Bogosav je imao sina jedinca, koji njega i njegovu ženu nije nadživeo. Niko iz “Sloge” se nikada nije setio da makar odnese cveće na njegov i žene mu grob na Dovarju.
Obućar Dravić nije mogao da preživi vreme socijalističke izgradnje, kada je uništena njegova kuća i okućnica, kad je pravljena zgrada Doma JNA i Užička banke, iako je njegova porodica preseljena tu blizu, u Petra Ćelovića 1, u kuću gde je danas prodavnica “Golubac”.
Preko puta današnje prodavnice “Golubac” nalazio se Hotel “Sodadžija”. Bio je to gospostven hotel, imao je dve sale, a ispred je imao tendu sa mehanizmom, ciradu ispod koga su leti iznošeni stolovi. Ova kafana je imala bilijar stolove i jedan od prvih radio aparata u Užicu. Unutra su bila šlifovana ogledala. Kelneraj je bio odvojen od sale lepim paravnom od šarenog stakla. To je bila kafana za “ozbiljnu gospodu”, možda najčistiji lokal staroga Užica. Na stolovima su uvek bili čisti uštirkani čaršafi beli kao sneg. Ovaj čudan naziv za jedan hotel je imala zato što je bio jedini uz kafanu “Top”, koja je proizvodila soda vodu i ostala bezalkoholna pića. Tu se po licenci proizvodio poznati “Sinalko”, koji se punio u flašice od tri decilitra. Na sprtu je bilo 6 soba, ukusno nameštenih. Ova kafana je nastala još u devetnestom veku, a njen prvi vlasnik je bio Radoje Jovanović, koji je usvojio sinovca Ratomira. Ratomir je uz sina Milana imao dve kćeri, Boru i Anu. Bora se udala za sveštenika, a Ana za oficira. Ani je otac kupio kuću preko puta kafane “Top”, kao miraz. Kao u slučaju kasapina Majstorovića (Milutin, Aleksandar) i u ovoj poznatoj užičkoj porodici generacijama muški članovi nose imena Milan i Ratomir. Radoje Jovanović je umro 1939. godine, a posao je nastavio posinak Milan. U toku okupacije kafanu je vodila njegova supruga Milica. Danas Užice nema nijednog sodadžiju. Poslednji je bio cenjeni gazda Stanojević Stanko. Najbliži sodadžija je u Požegi.
Preko puta kafane “Top” iliti današnjeg Doma Zdravlja, stanovao je fabrikant Pošinger Mlađi, u kući na čijem ulazu je bila poveća gvozdena kapija.
Gde je sada Užička banka bila je i kuća prote Gavrila Popovića, pa jednoga od najpoznatijih trgovaca Uroša Pešića, pa Vlada Pantovića. A na levoj strani Trebinjske, stanovao je učitelj Lazo Bjelić, pa Gina Jordović, koja je imala 4 sina. Dvojica su bili pravnici, jedan učitelj i jedan oficir, svi stradali tokom Drugog svetskog rata. Na mestu sadašnje stambene zgrade Prvog partizana bila je kafana Vitomira Petrovića i kuća advokata Vladete Miletića, gde su nekad bile prostorije Užičke nedelje; pa kuća trgovca Šoljevića, onde gde je prodavnica sokova bila je Jocova kuća, pa doktora Zankovića, a gde su Vasovići – kuća Gavre kapetana i njegove Dare. A na ćošku preko puta kafane “Top” Neđa Radovića, gde je danas Dom zdravlja, bila je rodna kuća Ljube Stojanovića, člana Kraljevske akademije. Tu gde je zgrada vojnog odseka, stanovao je Dobrilo Jokanović.
Preko puta vojne komande, na uglu, bila je kafana Desimirova Đurovića “Šangaj”, oca nekad poznatog fudbalera Miloša, zvanog Prke. Tu se i danas nalazi moderna varijanta ove kafane. Ova kafana se prvo zvala “Mali bulevar”. Desimir je rođen 1903. godine u okolini Kosjerića. Godine 1912. dolazi u Užice da uči kafedžiski zanat. Desimir je učio zanat kod Avrama Karaklajića, koji je tada držao kafanu “Levljanin” i kada je stasao za ženibu 1928, oženio se Angelinom Gilom Lalović. Venčani kum mu je bio gazda Avram. Posle ženidbe, kum Avram Karaklajić, inače i opštinski kmet, a i otac poznatog užičkog violiniste i mjuzikologa Đorđa Karaklajića, dao je nekadašnjem učeniku, a sada kumu, ovo mesto pod zakup, koje će postati veoma poznata pivnica “Šangaj”. To mesto na Slanuši, gde je sada mali skver sa esnafskom česmom, sve do rata je bila prizemna kuća, nameski građena za kafanu. Kada je Desimir tek otvorio kafanu nazvao je “Mali bulevar”, ali gosti, većinom penzionisani žandari, ubedili su ga da promeni ime u “Šangaj”. Stari Užičani su se sećali da je sa strane, kod ulaznih vrata, bila ispisana firma “Šangaj”. Istaraživač prošlosti, Milorad Iskrin, u svojoj knjizi “Kafane i pekare Užica” je pisao: “Avram Karaklajić mu je bio duhovni otac. Zato je Avram i kasnije u Desimirovoj kafani bio kao domaćin. Samo što tu nije noćivao. Tako se govorilo. Dođe iz opštine, skine šešir, ostavi štap i sedne uvek za isti sto. Tu ga čeka kafa sa kockom šećera i čašom ‘ladne vode i obavezne “taze” novine na bambusovom držaču za novine”.
Avram je imao sina Đorđa, koji će kasnije postati poznati violinista i mjuzikolog, glavni muzički urednik Radio Beograda. Godine 1957. osnovao je Veliki narodni orkestar, koji je imao 38 članova. Kad Đorđe pođe u školu, obavezno svrati kod oca u kafanu. Rano je ostao bez majke, pa ga je gajila tetka Stoja s Terazija. Po nekim izjavama, njegova majka je bila glumica. Sahranjena je na terazijskom groblju u Užicu.
Kuvarske poslove obavljala je Desimirova žena Angelina Gila. Najčešće je kuvala paprikaš, kalindžo, a specijalitet su joj bili škembići sa vrućom projom. Usluge klanja skoro svim kafanama na Slanuši je obavljao Desimirov šurak Radiša Lalović. Desimirova porodica je stanovala u iznajmljenoj kući preko puta, na samom uglu, gde je juvelirska radnja, dok nije napravio kuću na Pori. Desimir 1931. odlazi u vojsku, a kada se vratio, nastavlja da drži “Šangaj”. Tada na samom ulazu u kafanu postavlja panj sa nogarima. U sezoni prodavao je dosta pečenja, leti jagnjetinu, a zimi prasetinu. Desimir Đurović je bio dobar čovek, uvek raspoložen i nasmejan, šaljivdžija, svirao je razne istrumente, ali su ga svi upatili kada uzme harmoniku – pikolo, stavi je usta a ispod, među dlanove, tanku čašu. S ovim “rezonatorom” čula ga je sva Slanuša. “Šangaj” je bila neobična kafana i po tome što je na šanku imala mnoštvo tegli u kojima je bilo lekovito bilje utopljeno u ljutu rakiju. Tu je bilo hajdučice, nane, lincure, kleke. Kada bi nekome nešto falilo iz tegli bi “lekovita” rakija bila sipana kutlačom u čaše i služena. “Šangaj” je radio sve do 1944. godine, kada je Desimir odveden u zarobljeništvo. Po završetku rata Desimir je ostao da živi u Londonu, nije se slagao sa novom komunističkom vlasti. Pred kraj života se vratio u Užice. Umro je 1975. godine.
Desimirova ćerka Milena je rođena na Slanuši 1930. godine. Milena je završila zanatsku školu i radila u šnajderskoj zadruzi sve do 1950. Udala se za Iliju Martinovića, mesara, koji je posle rata bio direktor užičkog “Mesara”. Kao domaćica je odgajila dve kćeri. Bila je to preduzimljiva žena, nije se stidila ni muških poslova, da bi pomogla svom mužu i unapredila domaćinstvo. Sagradili su kuću tokom pedesetih u Beogradskog ulici br. 22.
U tom šoru bile su i mnoge kafane. Kafana Vitomira Petrovića, koji je kasnije prešao na Rakijsku pijacu. Imao je nadimak Rudonja, pa su je zvali “Kod Rudonje”. Zatim kafana Ljube Drobnjakovića, u kojoj je prethodno radio Pero Stojić. U sadašnjoj kući Đorđa Vasovića, bio je lokal pod naziom “Mali Beograd”, čiji je vlasnik bio Pavle Bogatinčević, kasnije Rade Sinđelijić, zvani Jevrejin. On je držao pekaru i kafanu, kod “Rada Jevrejina”, a posle rata se odselio na Palisad. Otuda je ime kafane “Kod Jevrejina” na Palisadu. Gde je bila samoposluga “Bast”, danas kladionica, bila je kafana i pekara braće Mrševića, Mila i Mikice. Kafana Mihajla Simića je bila kod Rakića radnje, a Milan Jovanović Sodadžija je imao preko puta srušene pošte, kao što smo prethodno mogli da pročitamo, hotel i proizvodnju bezalkoholnih pića. Baš tu, gde je sada Poreska uprava, nekad Nacionalna štedionica. U to vreme, tu blizu, kafanu “Dva Bagrema” držao je kafedžija Cvijo, odmah do radnje Uroša Pešića. U blizini je i Hotel “Palas”. Ovoliki broj poznatih kafana sve je slanuške kafedžije teralo da se krajnje zalažu, da budu što kvalitetniji, a o tome kako se poštovao gost ne treba govoriti.
U današnjoj ulici Nade Matić, nekada Kraljice Drage, na spratu kuće gde je nekada bila najpoznatija užička prodavnica pogrebne opreme, preko puta ulaza u današnji sud, stanovala je porodica Popović. Iz te porodice su poznati mesar “Čengija” i njegov brat Vlasto. U prizemlju je stanovala porodica pekara Jevta Vidojevića, koji je imao sinove Petra i Gvozdena, koji će postati sveštenik svima tadašnjim Užičanima znan po nadimku “Morc”. Iz te ulice bio je prolaz kroz kafansku avliju, koju je držao poznati Pero Stojić, ka mestu gde se gradio Hotel “Palas”. Perova kafana i pekara se zvala “Breza”. Iz Stojićeve pekare vodio je veliki hodnik koji je maltene izlazio na gradilište “Palasa”. Pero Stojić se rodio u selu Zaselju, jedno vreme je držao kafanu u Karanu. I ova kafana je spadala u otmenije kafane. Bila je u blizini žandarmeriske stanice. Iako je bila na takvom mestu, tu su držali zborve “crveni”, tada socijalisti. Stojić je rano ostao bez žene. Ostale su mu dve male kćerke, Olga i Margita, o kojima je veoma lepo brinuo.
Posle drugog svetskog rata, pošto su pozatvarali privatne kafane, “Brezom” je rukovodilo državno ugostiteljsko preduzeće. Kada je pravljen sud, ovaj objekat je srušen. Inventar i ime je prebačeno u objekat na Donjoj čaršiji, u nekadašnju kafanu Žarka Mojsilovića. Preko puta “Breze”, u ulici Kraljice Drage 3, bila je kuća Milije Jelića u kojoj je njegov sin Momčilo držao podrum pića.
Na mestu gde je sada ulaz u MUP, bila je još jedna kafana preko puta Rakića radnje i ovo je bila ugledna kafana sa dugom tradicijom, kafana Mihala Simića. Kafana je osnovana 1888. godine i veliki ugled je stekla zahvaljujući vlasniku koji je bio pošten i pravedan čovek, koga su svi Užičani cenili i poštovali. Mihailo nikada nikoga nije služio i imao je plaćene kelnere. Imao je tri sina: advokata Momčila i inžinjere Gvozdena i Dragana.
Da kažem nešto o ovom poštovanom Užičaninu. Rođen je u Ponikovici 1864, dve godine pošto su Turci napustili Užice. Sa 12 godina je pošao “trbuhom za kruhom”. Put ga je doveo u Užice, gde je počeo da radi kod kafedžije-pekara Sredoja Jovičića. Posle završenog znata, stupa u vojsku 1884, a već naredne je u ratu, srpsko- bugarskom. Oženio se 1890. sa Vasilijom Rajevac. Već je imao svoju kafanu i pekaru dve godine. Kao rezerni oficir učestvuje u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Posle rata je dobio čin rezernog potpukovnika. U istoriji Užica je ostalo zabeleženo da je bio osnivač Turističkog društva i mehansko-kafanskog udruženja. Bio je i član Nadzornog odbora Tkačke radionice. Na sahrani vojvodi Stepi Stepanoviću u Čačku, on je nosio vojni barjak. Mihailo Simić je umro 1935. godine isparćen od mnoštva građana.
Interesantan je podatak da je u Mihailovoj kafani bio kontakt sa užičkim dežurnim električarem. Kad se dogodi kvar, tu je čekao dežurni i pod hitno da otkloni kvar, a ako nije tu postojala je sveska gde je upisivano gde treba da ode na intervencihju.
Dole prema zgradi Suda, bio je Ljubo Drobnjaković Vrnelj, pa pekara i pomenuta kafana Pera Stojića, pa opančarska radnja, onda Pekovića kuća; gde je Milenina cvećara bila je Rakića kuća, a niže, preko puta, kafana takođe pomenutog Simića, pa kožarska trgovina, kuća Jovana Popovića, pa Rada Selaka, po kome je nazvana Selakovina. Kazandžiska radnja Raka Toskića se nalazila gde je sada ugao zgrade suda, prema uskom prolazu idući ka Slanuši. A tu je bila i bivša kafana “Breza” i preko puta nje pomenutog Stojića kuća i pekara.
Žandarmeriska stanica je bila gde je sada zgrada suda. Gradski red su održavali policajci, kao i opštinski službenici, a žandarmi su, kao državni službenici, bili angažovani da gone hajduke, kojih je tada bilo po zabačenim selima. Šef policije je bio Džaković, koji je bio nadređen sedamnestorici policajaca i sedmorici žandarma. Ipak, užički dečaci su se plašili poljara Vukajla, koji je brinuo o opštinskom vlasništvu. Čim bi ga primetili, odmah bi vraćali koze iz opštinskog atara. U komandi vojnog okruga bili su: Vito Zotović, kapetan, Mile Bošković, major, Sveta Drobnjaković, kapetan, Jaćim Vračarić, naradnik, i Milorad Bošković, pisar. U četvrtom puku Kiko Kondić, kapetan.
Prema sećanjima starih Užičana, žandarmerijski narednik je imao penziju 2500 dinara. Njegova žena i školska deca su imali dodatak od po 140 dinara, koje su primali od Drinske banovine, čije je sedište bilo u Sarajevu. Koliko je to vredelo, može se zaključiti po ondašnjim cenama. Na primer, hleb je koštao 3 dinara, kilo kajmaka 12 dinara, običan sir 5 dinara, kilo kafe 36 dinara, sijalično mesto 10 dinara – strujomera nije bilo.
Iznad Slanuše je bilo staro srpsko groblje, Belo groblje, poznato po svežem i čistom vazduhu u kome nije bilo prašine. Tokom godina, kada je tu prestalo sahranjivanje, različite opštinske vlasti su odatle odvlačili spomenike i od njih gradili ulice i trotoare. Na Žitnome pijacu je većina trotora bila od ovih spomenika, a na nekima su jasno mogla da se pročitaju imena. Tu je bio i spomenik Kurlagi, koji je izazvao sukob između Srba i Turaka, kada je knez Miloš iselio Srbe u Požegu. Kada je srušen Žitni pijac, po sve mu sudeći, Kurlagin spomenik je prenešen u Narodni muzej.
Štamparska radnja Ljube Romanovića se jedno vreme nalazila na mestu gde je nekada bila prodavnica autodelova, iza Hotela “Palas”. To je bila klasična štamparija, koja je od opreme imala jedan nož za format B-4, tigl mašinu, šnel presu i ručnu slagačnicu. U njoj su štampani uglavnom obrasci i brošure, knjige veoma retko.
Sa leve strane ulice koja vodi od maloga parka prema Slanuši, bila je kuća učitelja Bjelića.
Gde je sada gradska galerija bila je Opština, a u suterenu, gde je bio kafić “Galerija”, bile su staje za konje. Pre toga je to bio opštinski, jedno vreme i partizanski zatvor. Iako je tu bio opštinski zatvor, koji je tako kao iz horor filmova opisao Milutin Uskoković u svojoj pripovetci “Strah”, većina starih Užičana se seća Slanuše iz tog vremena između dva rata kao dela grada punog brojnih kafana, pekara, veselih ljudi, dobrih komšija. Davne 2003. jedna od najcenjenijih starijih Užičanki, ćerka poznatoga obućara Dravića sa Slanuše, Vida Dravić, pričala mi je kako se nekada u Užicu između dva rata živelo na Slanuši: “Sećam se dana kad se slavilo, kad su se dvorišne kapije širom otvarale za sve vrste namernika, a prvi su dolazili ciganski muzikanti sa violinama. Sećam se divnih komšija, kao što je baba Gina, prava reduša i čistunica, Bodića, divnih ljudi, Milene Gerzić domaćice za primer, divna prijateljica, svi spremni u svakom trenutku ne samo da pomognu nego i da daju iskren savet, uvek utešnu, toplu ljudsku reč…”
