До “Паласа” била је водећа кафана ужичких интелектуалаца, гимназијских професора, мераклија а једно време и ужичких предратних социјалиста “Два багрема”. Први кафеџија, још у време када су испред ове кафане била два багрема и станица поштанских кола, био је Борисав Јанковић Ћубин. Тада је ова зграда била у власништву богатог и помињаног Уроша Пешића. Јанковић је прославио ову кафану. Последњи који је радио с кафаном пред сам рат био је Јанко Томановић Пуста, из чијег је времена и ова фотографија. Жико Костић је последњи држао кафану “Два багрема”. 26.априла 1938. се венчао са Анђелијом, а венчање прославио у истој кафани. Становали су на спрату и цео Други светски рат радили у кафани. Пуста стоји други с лева до господина са згодним борсалино шеширом. После Другог светског рата кафана “Два Багрена” је национализована и била је све до 1960. официрска менза, када је изграђена зграда Дома ЈНА, која је имала ресторан.
Пред рушење кафане у “Вестима” је писало: – “Скоро се нико неће сетити да се ту на тротоару, испред ове кафане, налазила два велика багремова стабла, чији је мирис спречавао да до гостију допре прилично непријатан задах некадашње сточне пијаце. Само ће неко од старијих пензионера застати да би у дослуху са прохујалим годинама повратио сећање на досетке Милије Божовића и другу важну страну њеног културног историјског значаја.”
У кафани “Два багрема” је забележен јединствена анегдота, како је бистри сељак данас речено, израдио, легенду ужичког шеретлука Симу Терзића: Дошао сељак у кафану, тражи попа који је имао ловачку керушу, налетео на Симу и објасни да је керушу довео јер поп тако хоће, да млади буду као што је његов кер. Сима изрази попову жељу да му она окоти црно, па мало шарено. На то ће сељак: “Ја сам довео керушу, па ви правите како год ‘оћете”.
Ако би повадили неке реченице из текстова из старих ужичких новина у којима се помиње кафана “Два багрема”, могло би се закључити да су се гости овде више налазили да се нађу и попричају, него да попију неко жестоко пиће. Зато су овде обично пили кафу, малину са содом, чај од липе. У овој кафани су наилазили на праву домаћу атмосферу, јер је она само по свом карактеру била кафана, док је по унутрашњем амбијенту била као друштвени клуб.
У “Два багрема” је потекла изрека “бистри политику”, коју су њени гости свакодневно “бистрили”, подстакнути новинама на Зеитунгсхалтеру – ручном сталку за новине, згодној направи која је опстала у Ужицу до раних седамдесетих година 20 века у берберницама с варошком традицијом.
Готово свакога дана пре Балканских ратова су се у кафани, тада “Два багрена”, могли видети Димитрије Туцовић и Радован Драговић, како живо полемишу са ужичким књижевником Милутином Митом Ускоковићем, француским студентом, носиоцем грађанских погледа тадашњих европских хуманиста. У дну кафане обично је заседела редакција првог ужичког листа “Златибор”. Милан Станић, оснивач листа, није имао сопствене просторије. Иначе ,Станић је у Ужицу имао гвожђарску радњу, а у политички живот Ужица је ушао веома млад заједно са протом Миланом Ђурићем. Биран је и за председника ужичке општине више година, када је много тога доброг учинио за Ужице. Био је и народни посланик 1888. год. Велике уставоторне скупштине. Огроман број значајних људи из ужичке историје се појавило у овој ужичкој кафани.
После првога светскога рата, тадашњи власник “Два багрена” Јовица Стаменковић од свог кафанског инвентара није нашао ништа сем празних просторија. Многи гости ове ужичке кафане се нису вратили из ратова – Душан Поповић, Димитрије Туцовић, Мита Ускоковић и многи други. Пегави тифус је покосио пола Ужица током окупације Аустријанаца. Ипак, живот се враћа Ужице, па и у његову познату кафану и њена присна атмосфера. Гости су из сопствених кућа доносили столице и сви су се дивно дружили. У Ужицу је започело златно доба у којој је кафана “Два багрена” или сада “Два багрема”, била једно од најпопуларнијих места у граду.
После 1933. године, изградњом Хотела “Палас”, неки из монденских кругова варошке интелегенције одлазе у нови ресторан у њему. Студенти и други интелектуалци остају верни својој омиљеној кафани.
Власник зграде Урош Пешић је на спрату изнад “Два багрема” имао два стана који је издавао. Кратко време у једном од станова ,док су реновирали кућ,у становали су после венчања трговац текстилом Коста Деспотовић и жена му Коса, током 1939. године. У другом стану је становао тадашњи закупац “Два Багрема” Жико Костић са супругом Анђом. Иначе Жику је на венчању кум био Драгиша Младеновић, угледни трговац луксузним покућством, а стари сват поменути Коста. У породици Косте Деспотовића је до данас остала упамћена анегдота о шкртости старог трговца Уроша Пешића. Урош би, када сретне Косту, питао: Госн’ Коста, јел’ знате како иде кум Жику у кафани?
Коста је пар пута рекао добро, а прорачунати Урош Жику подизаше кирију за локал. Иначе, Урош Пешић је живео преко сто година. Ужичани су се шегачили говорећи да је његов тврдичлук тако велики да му се никако није исплатило да умре. У роману “Зољ”, ужичкога писца Мила Варговића, део карактера Уроша Пешића је приказан у лику газда Вукајла.
