Ових дана управник ужичке болнице, популарни др Шуменковић, отишао је на нову дужност у Београд. Уместо њега за управника болнице савет је изабрао др. Живадина Ђорђевића. Постављени су за заменике двојица ужичких судија за прекршаје, Боривоје Ђурић, дипломирани правник из СУП –а и Драгослав Гујаничић, отправник Одељена за народну одбрану.
Највећа средња школа у граду на Ђетињи “Радоје Марић”, популарно звана ШУП (Школа ученика у привреди), била је подстанар Гимназије, Техничке и Више педагошке школе. Решено је да се прави нова школа.
На састанку управе “Слободе” за председника је изабран Војо Бојовић, а за потпреседнике Милош Самарџић и Слободан Ћировић. Након тога је почела жустра дискусија око продаје играча, нарочито око Доганџића, кога је ангажовала Црвена Звезда. Војо Бојовић: “Ово је непоштен и неспортски потез Црвене звезде. Шаљу своје емисаре и стварају љубавне исповести…”
Када се пође са плаже према Тргу Међајем, требало је прећи преко дрвеног моста код старе зелене пијаце. Дуже времена овај дрвени, веома прометни мост, престављао је потенцијалну опасност за возаче и пешаке. Издигнуте, а негде и повађене, даске су могле да доведу до лома ноге неког од пролазника или пропадање точка аутомобила. То се и догађало, зато је одлучено да се мост поправи, што је изведено ових августовских дана веома брзо.
Од предузећа “Први партизан” до врха Доварја тротор је проширен за два метра, што је у летњој туристичкој сезони помогло да се лакше одвија саобраћај кроз Ужице према Јадранском мору. Петља код данашњег варогасног дома није била још направљена…
Заменик управника феријалног дома “Наша младост” (некад Хотел “Турист”) је тада изјавио:
– “Наша младост” је пропала. Ништа од ње нема. То је само место за пијанчење, лумперајке, свадбе. А ми на улицу, па се тамо забављамо. Чују се јадиковке са свих страна. И клетве наопаке. “Наша младост” тавори по судовима. Многима није јасно, а ни познато, ко је њен власник. Да ли је то Феријални савез Србије, Скупштина општине или неко други? Велика је то загонетка. Нерешива а и трагична.”
У недељу, средином августа, у хотелу “Палас”, дошло је до пуцњаве. Никола Радојевић, надзорник путева из Кремана, пуцао је из пиштоља на Милоша Вујатовића, шофера у “Ракети”, и ранио га, након чега је одвезен у ужичку болницу, где је оперисан. Радојевић је био притворен, па такође одвезен на операцију у Београд, јер му је предходно Вујетић сломио вилицу. Како је овај, до тада незапамћен догађај у тада елитном ужичком хотелу текао? Те недеље, око пола једанест увече, Милош је, са тројицом такође шофера пријатеља, дошао у “Палас” где су седели и пили. Нешто касније је у ресторан ушао и Никола са својим друштвом и сео недалеко од шофера. Њих двојица су се раније посвађали због извођења радова на путу, који су сметали саобраћају, па и аутобусу који је возио Вујатовић. Док су седели у “Паласу”, опет је избила свађа. Вујатовић му је, због сметњи на путу, почео добацивати погрдне речи. Радојевићу је то досадило па је решио, да напусти хотел. Онда је дошло до псовки, обострано. Вулетић је скочио, притрчао Радојевићу и ударио га песницом у чело, затим у вилицу и сломио му је. Тада је овај извукао пиштољ, измакао се, и пуцао. Метак је промашио Вујатовића и ударио у стуб, претходно прошавши само на десет сантиметара поред кондуктера Комадине који је седео, и између ногу остале тројице возача. Чим је одјекнуо први пуцањ, Вујетић је зграбио са стола пивску флашу да би ударио Николу. Овај је испалио метак, који је погодио Вулетића у десни бок, прошао кроз стомак, окрзнуо јетру, прошао испод кичме и зауставио се на левој страни испод грудног коша. У току лечења у Београду, возач Милош Вујатовић је преминуо. Шест месеци касније Никола Радојевић је осуђен на 3,5 године строгог затвора. Да добије релативно малу казну пресудно је било мишљење вештака Божидара Џелебџијића, начелника Неуропсихијатријског одељења ужичке болнице, који је изјавио да је код оптуженог Николе, због жестоког бола од преломљене вилице, била знатно умањена урачунљивост.
По први пут су се у робној кући “Прогрес” појавили телевизори у боји, које је производила Електронска индустрија из Ниша. Љубиша Млађеновић, пословођа у робној кући, изненадио се каквом су брзином телевизори просто разграбљени и то већином за кеш, иако су могли да их купе на кредит од тридесет месеци.
Дана 25. августа 1970, у холу позоришта отворена је прва изложба “савременог” намештаја. Било је ту дневних и спаваћих соба, трпезарија, разних гарнитура, канцеларијског намештаја. Итисон из Ивањице је био изложио тепихе, а било је и беле технике. Изложба је била продајна, а она роба која није могла да се смести због недостатка простора, могла је да се наручи каталошки. Ову прву изложбу намештаја је организовао “Нови дом”, у коме су изразили жељу да направе сталну поставку, што су касније и учинили у простору на тргу, који је био предвиђен за галерију.
За последњих седам година је на Златибору изграђено преко 500 викендица. Иначе, те 1970. године је Ужице био један од десет најскупљих градова у Титовој Југославији. Грађевинска сезона је била у пуном јеку и била је живља него икад у историји Ужица. Темпо је био такав да се осећао недостатак грађевинског материјала и радника. Градили су се станови у друштвеном сектору, много кућа у приватној својини, градили су се пословни објекти, индустриска постројења, хотели, трговинске куће. Г. П Златибор је имао превише посла, завршавали су блок “Златибор”. Почела је изградња станова у улици хероја Дејовића, Ристе Тешића, Душана Вишића, Вите Пантовића. Градила се Ваљаоница алуминијума. Започети су земљани радови за хотел на Тргу партизана, као и за стамбени блок на Липи.
Због градње у центру града у главној улици, порушено је више десетина занатских радњи. Изградњом новог блока “Липа”, поново је требало да се руши велики број занатских радњи, а самим тим и старо Ужице. На списку је била и родна кућа писца Милутина Ускоковића. Ваљаоничин план рушења старога Ужица улазио је у завршну фазу.
Већи број занатлија је тражио да им се обезбеди пословни простор у новом блоку или ближем центру града. Приватни сектор је уништаван, друштвена предузећа су постајала све јача и јача. “Ракета” је вршила припреме за оснивање ауто – куће, која је требала да буде у кругу у Крчагову, а решено је и да у свим општинским центрима у Ужичком крају има продајне центре. Тодор Дамљановић, директор “Ракете”, рекао је да ће због тога Ракета изместити теретна возила из Крчагова у Севојно, где ће бити сервис за мала возила.
Неколико дана касније на пословном ручку у Градској кавани седели су директори Влајко Брковић, Тодор Дамљановић…
– Ноћас сам сањао да је Ваљаоница исплатила сва дуговања “Ракети”, обрати се Тодор Влајку Брковићу.
– А верујеш ли ти у те снове? упита га Влајко.
– Да, верујем.
– Онда ми дај потврду да смо измирили дуговања, рече Брковић.
Завршен је десети сабор трубача у Гучи. Било је 50.000 посетилаца из целе Југославије. Ове 1970, победио је Бакија Бакић из Врања. Другу трубу је освојио Сеат Сејдић из Бојаника. Трећи је био Рака Костић из села Лукова. За први оркестар је проглашен састав из Преподола, а други је био из Милићева села, код Пожеге. Публика је дала награду “Златну трубу” Миливоју Станимировићу из Крваваца.
Слободан Мулина, Ужичнин који је одрастао ту поред стадиона и железничке станице, није се одлучио ни за железницу, нити за фудбал. Његов отац, железничар Перо Мулина, волео је музику, писао песме, неке су се нашле и на плочама. Слободан је на очево инсистирање почео да пева, прво са друштвом у комшилуку, па на локалним такмичењима. Тако је постао и члан популарних ужичких “Ера”. Ове године је отишао на фестивал у Врњачку Бању “Нови гласови 70” и победио у делу народне песме. Следеће године је снимио сингл “Један дан живота”. Нешто касније је снимио плочу са песмама “Другови, моји другови” и “Осветник љубави”, са којом је и победио у Врњачкој Бањи.
Често је наступао и на плесним вечерима у Дому ЈНА. Једне вечери, када је наступао у Дому, скупили се ужички официри са женама, на вечеру уз музику. Познати “лепотан”, мајор Зубац, пита лепу Лелу, која је ушла у четрдесете године:
– Да ли је тачно да се у животу може волети више пута?
– Не апсолутно не! Ја сам имала на пример само једну страст.
– А ко је то био?
– Официри ЈНА…
У то време је било међу средњошколцима модерно да се дописују са вршњацима по свету, нарочито из “пријатељских” замаља из Африке. Мој друг Звоне из првога разреда Гимназије се дописивао са једним из Африке. Добио је писмо у коме је између осталог писало:
“Живим добро. Сад је распуст. По цео дан се купамо, једемо банане и идемо голи.”
Следио је одговор:
“И ми живимо добро. Такође нам је распуст, такође се купамо, а кад би смо по цео дан јели банане, морали бисмо и ми да идемо голи”.
Било је још интересантних прича, међу нама, тада гимназијалцима тога лета на плажи, где смо проводили време. Сећам се да се причало да је један наш професор, Милан Поповић, годинама штедео од своје, не баш велике плате, да би купио “Фићу”, а тада је био пред пензијом. Одвезао се Фићом и одвезе се у мотел на Белој земљи. Док је седео и мирно пијуцкао пиће, бануо је кондуктер локалног аутобуса и са врата повикао:
– Ко путује нек изволи у кола!
По старој навици, професор је скочио и ушао у аутобус. Тек кад је стигао кући, сетио се своје нове “Фиће”.
Доста анегдота се причало о популарном професору Поповићу. Тада је водио и гимназијску планинарску секцију. Једне недеље је одвео своју планинарску групу у једну пећину у околини. Између осталог, док је све испричао о пећини, на крају је рекао:
– Овде људска нога није крочила!
Одјекнуо је смех. Сви су гледали у професорову ногу у гојзерици са којом је стао у говно.
Професор се није дао збунити. те је рекао:
– Други пут је људска нога крочила и мирно кренуо ка изласку из пећине.
Овога лета је била омиљена питалица, ваљда настала у Ужицу због великога броја лифтова.
– Шта је то: мало, црвено, округло, а иде горе доле у лифту.
– Не знам.
– Парадајз у лифту.
Било је још занимљивих догађаја који су се препричавали на плажи и по ужичким кафанама. Ми смо то звали “шега”. Сећам се једне која се догодила тих летњих дана, када је син једнога ужичког председника општине дошао на осуство и изашао на Златибор у једну од сеоских кафана. “Трзнуо” је на прелепу певачицу, а она му после кратког безуспешног удварања рекла: “Доведи ти тату.”
Сутрадан “војничина” на осуству се спремио, набавио кола и позвао тату да мало изађу. Сели у кола и запуцали на Златибор. Отац ћути, а син вози. Кад су се упутили путем према сеоској кафани, оцу би нелагодно, али шта ће – да удовољи сину војнику. При уласку у кафану, син угледа певачицу и још са врата узвикну:
– Секо, ево довео сам ти мог тату!!!
