Februar 1970.

1168

Potražnja za “Fićama”, pa i “Fiatom 1300”, ove 1970. u Užicu je bila velika. Na sednici Skupštine opštine, održanoj 4. februara, spustili su opštinski porez na promet sa 3% na 1% za kupovinu automobila. Tako Užičani počeše da kupuju ponovo automobile u Užicu, koje su do tada kupovali u Čačku. Trgovinsko preduzeće “Terazije” je sklopilo sa Zastavom ugovor, tako da je direktno preuzimalo automobile bez posrednika… Tako su Užičani mogli da ih kupe još jeftinije. Za četiri meseca u “Autotehni” je prodato 350 automobila. Pročulo se i na stranu da se u Užicu može kupiti auto i uštedeti 500 dinara, pa su počeli kupci da dolaze iz Beograda, Titograda, Niša, a pojavilo se njih nekoliko na opšte iznenađenje iz Kragujevca. Velibor Vujović, šef u Autotehni, rekao je da je jedan od razloga i brza isporuka vozila, “fića” se mogao dobiti za tri dana, a za ostala vozila je trebalo i do sedam dana. U “Raketinom” servisu kod “Auto škole”, na Carini, počela je dogradnja servisa isključivo “Zastavinih” vozila.

Fića je bio jugoslovenski nacionalni auto
Fića je bio jugoslovenski nacionalni auto

Povodom Drugog zimskog autorelija Jugoslavije, Auto – moto klub “Titovo Užice” je izdalo prvi broj “Reli žurnala”, časopisa za afirmaciju auto – moto sporta. Ovu ideju je dao Milivoje Sredojević, sekretar užičkog Auto – moto kluba Užice.

Narodni muzej u Užicu u svojoj arheološkoj zbirci je imao preko 4000 eksponata, broj eksponata u etnografskom odeljenju se približio broju od 3000, a istorijski je stigao do broja 1000. Data je incijativa da se otvori zavičajno odeljenje, predložena je “zgrada kod crkve koju vojska koristi za svoje potrebe ili kuća (Jokanovića) u koju su smeštene poslovne prostorije jednog preduzeća.”

Tih dana od kasarne u Krčagovu su se mogle videti često kolone vojnika, koje su išle organizovano prema centru grada. Išli su u pozorište, da gledaju predstavu “Gospođa ministarka” i u bioskop Doma JNA u kome su gledali film “Rat i mir”. Nama je bilo pomalo smešno, jer su podsećali na đake prvake kada ih učiteljica povede u šetnju, samo se nisu držali za ruke.

Na sednici Saveta skupštine opštine Užice donesena je odluka da se Hamdiji Sejraninu dozvoli da postavi montažni objekat na Autobuskoj stanici, u kome će otvoriti ugostiteljsku radnju ćevabdžinicu. U njoj se mogla kupiti lepinja sa pet ćevapa za 3 dinara. Sejrani je držao ovu radnju dugo vremena i kasnije, kada je autobuska stanica, sa mesta gde je danas parking robne kuće “Beograd”, preseljena preko puta na drugu obalu Đetinje, sve dok ga nije konkurencija uništila. “Krivac” je bio gazda Ninko koji je boljim kvalitetom, čistoćom, ljubaznošću, istiskao u Užicu iz posla Hamdiju. Valjda zbog brastva i jedinstva, do tada su Šiptari uspevali da na najprometnijim mestima u gradu dobiju dozvole za slične radnje. Ninko je bio jedan od prvih koji je dobio dozvolu i vratio užičku predratnu tradiciju i kvalitet u ovoj vrsti ugostiteljstva danas zvanog “brza hrana”, a nekada pre rata “vruće s panja”. Još uvek, ove 2017, radi Ninkova kafana “Dva cveta”, koju je Ninko izgradio sa svojom suprugom.

Ove 1970. godine, polovinom februara, dogodio se jedan nesvakidašnji događaj koji su Užičani dugo prepričavali. Vozač “Rakete” Mihajlo Miki Stojanović, sa zavijenim malim prstom na ruci, pričao je uz bolan osmeh u kafani “Kongo” na Rakiskoj pijaci: “Ne bih se čudio, da kuče ugrize čoveka, ali da čovek ugrize čoveka, to je stvarno za Riplija. Vozio sam autobus na relaciji Užice – Katušnica. U Rožanstvu sam primetio da ima više putnika nego što sam prodao karata, pa sam rešio da pri izlasku putnicima prekontrolišem karte. Tada su hteli da izađu jedan Đačić i Desimir Krejović, kako sam kasnije saznao da se zove. Desimir nije imao kartu, vadio se da ne može da je momentalno nađe, rekao je da će mi doneti sutra ujutro. Nije se pojavio sledeća tri dana. Kada se pojavio, napao me da ga bez razloga optužujem da nije imao kartu, da je kartu i razliku u novcu poslao po jednom detetu. Mislio sam da će se sa time sve završiti. Međutim, kada sam uveče stigao u Užice, pojavio se Desimir sa nekakvom kartom u ruci, počeo da se raspravlja, vikao da autobus nije moja, već državna imovina. U momentu kada sam ga uhvatio rukom za rame i malo jače povukao da izađe iz autobusa, Desimir me je ujeo za prst. Da ga nisam uhvatio za nos sigurno bi mi potpuno odgrizao prst na desnoj ruci. Rana je velika, na rendgenskom snimku se vidi zdrobljena kost”. U Katićima Desimira prozvaše – “Džeki”.

Autobuska stanica je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka bila gde je danas parking iza beogradske robne kuće (foto Predrag Kovačević)
Autobuska stanica je šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka bila gde je danas parking iza beogradske robne kuće (foto Predrag Kovačević)

Tu dole na autobuskoj stanici na keju, ulaz u “Raketinom” autobusu za Arilje, gde je danas parking robne kuće “Beograd”, bio je tesan da primi sve putnike. Gužva se stvarala u svim svojim elementima: psovkom, guranjem, čepanjem, pretnjama, izazovima za tuču. U njoj je je svako gledao sebe, nije se obazirao na druge. Na otvorenoj autobuskoj stanici pod kišom, hladnom, februarskom, život je krojio zakone mimo pravila lepoga ponašanja. Ko je imao jače laktove imao je pravo prvenstva. Mlada lepa žena u bundi, upadljiva po beloj tašni koju je nosila okačenu o levo rame, opomenu putnika sa izbledelim kačketom da je ne gazi.
– Vidi ti gospođe, – uvređeno uzvrati putnik, spreman i na fizički obračun ako ustreba, hoće u autobus, a da se negura!
– Kupi, frajlice, limuzinu, pa se šepuri kao paunica, pridruži mu se drugi mnogo zajedljivije.
Ču se i psovka.- Skreši joj Ljubisave, skreši, nije ti majinu doju sisala, – javi se krupan glas iz gomile.
Zbog gužve, razgovori se brzo prekidaju, dialozi kratki, od reči ostaju samo jauci i psovke. Laktovi neprestano rade, krče prolaz. Mali osnovci leleču, mole za malo mesta i vazduh. U autobusu nema samilosti ni prema deci, čovek se otuđuje, divlja, za svoje mesto gazi sve što se ispreči. Kada krenu preko zaleđenog i pepelom posutog Dovarja svi se ućutaše. Lepa devojka sa belom tašnom izađe u Požegi na njenim takođe belim čizmicama su se videli blatnjavi otisci đonova.
– Mir, deco, sad ću da vas izbaciti, – preti putnik sa praznim korpama i sabija malene u ugao. – Hoćete do Lekovića mosta autobusom, sram vas bilo. Idite pešice, ko ćaće što su vam gacale.
Po deci pljušte pretnje niko ih ne brani. -Iš, gamadi, gori ste od čavki…
Stari gospostveni užičanin Milivoje Tomić koji je došao iz Londona prvi put posle rata da poseti stari kraj, i pošao da obiđe crkvu kralja Drgutina, samo se prekrsti, i okrenu glavu prema krajoliku koji je promicao, iznenađen koliko su se nekada mirni i krotki seljaci promenili. Na platformu se ispenja putnik čudne spoljašnjosti. Odeće skrpljene od raznih uniformi, železničke, vatrogasne, kačket poštanski, bela košulja crni se od dugog nošenja, pogled mutan, neodrećen. Kondukteru pruži šaku sitnine.
– Dokle, Rade?
– Do Arilja,
– Malo si dao treba još.
– Dosta je, – odgovara neobični putnik više nastojeći da se probije napred, nego da odgovori kondukteru.
– Kako dosta, fali devet banki.
– Fali meni više, pa ne kukam.
– Čuješ li, Rade, daj još izbaciću te.
– Ne dam! Šta bi hteo da nisam ušao, ne bi imo ništa.
– Tako je, Rade, – zagalamiše pored njega i poguraše ga ka sredini.
Kondukter mladić blage naravi ili dobar račundžija, samo se nasmeši, kao da veli: idi, Rade, đavo te odneo, zar zbog tebe druge da propuštam. Visoko usidren na sedištu, poče opominjati: “Kupite karte molim”, “Sredina, pomeri se napred”, “Uzmi karte, kontrola čeka na ariljskoj rampi”.
– Kuku drugo ugušićemo se – požali se osoba u marami čokoladne boje s belim kockicama.
– Ne kukaj divna sejo, bolje ovo nego ići pešice.
– Pravo kažeš. Kad se može Rade voziti, možemo i mi. Sramota bi bilo ići pešice.
I Rade posta merilo ugleda. Pešačenje sramota, poniženje pred svetom.
O Radu poče priča. Započeo seljak šaljivdžija po izgledu.
Siromah Rade nije mogao da moli svaki dan za parče hleba, pa se u nuždi nameri u crkvu. Okomi se na novac ispod ikone Bogorodice. U ovoj grešnoj raboti, Rade je ispao pošten, nije sve uzimao, ostavio je deo crkvi i popu. U neko doba pop primeti da nema para kao nekad. Čudio se – dolaze vernici, ostavljaju priloge, kad se završi božija služba para nema. Odluči se da otkrije lopova.
Putnici se smeju, kojima je pri kraja putovanje mole šaljivdžiju da požuri. Stoji Rade kraj ikone Bogorodice, nastavi ovaj, smerno se pokloni i prekrsti, i uputi molbu: “Molim te Bogorodice treba mi malo para za hleb, odvoji mi nešto, ništa nisam jeo danas”.

U Arilju na početku sedamdesetih (foto arhiva Brankice Stanimirović)
U Arilju na početku sedamdesetih (foto arhiva Brankice Stanimirović)

I rukom za novac
U tom pop za vrat.
– Šta to radiš bogohulniče – razgoropadi se pop kao da je uhvatio najvećeg grešnika.
Okrete se Rade, ljut na sveštenika što ga prekinu u akciji.
– Ćuti pope, šta se mešaš u naša posla. Nisam tebe ništa molio, od sveta lica pomoć tražim.

Začu se smeh u autobusu svima bi lakše, oraspoloži se i Milivoje Tomić i poče opet sa simpatijama da gleda narod staroga kraja. Nastavi da gleda napolje. Napolju, Moravica mutna, žuri dole prema Ovčaru. Obalom kaska žuti ker, oholo podigigao rep i glavu, prkosi putnicima sabijenim u autobusu.
Promiču njive, puste, mirne. Čekaju proleće i orače. Pojavi se i Arilje, crkva kralja Dragutina na bregu i glavna ulica, kratka, prizemna…

Za to vreme u Užicu na autobuskoj stanici na peron koji napusti autobus za Arilje uđe drugi, prolazni, prema Požegi. Uobičajna gužva. Svi koji su jeli ćevape ispred šiptarkog kioska, pogledaše prema njemu. Već su bili i poslednji putnici ušli u autobus, kada se pojavi Jovan Drndarević, radnik Valjaonice bakra, nemoćno šireći ruke: “Opljačkan sam! Neko mi je izvukao novčanik sa 2000 novih dinara”.

Legendarni užički inspektor je napisao knjigu
Legendarni užički inspektor je napisao knjigu

Na njegovu sreću tu su se zadesio inspektor SUP-a Nikola Nikolić Megre, koji uđe u autobus i obrati se vozaču Slobodanu Milićeviću “Vozač, vozi autobus pred SUP, džeparoš je još tu među vama. Otvorite dobro oči, jer će on pokušati da vam novčanik ubaci u džep, tašnu ili torbu. Ako šta primetite, javite nam, reče Megre putnicima. Pred SUP-om milicioneri stadoše ispred prednjih i zadnjih vrata. U autobusu nastade komešanje među putnicima. Svi se hvataju za džepove, tašne, torbe.
Džeparoš je učinio ono što je inspetor Nikola Nikolić Megre očekivao.
– Evo novčanika u mojoj korpi – javila se jedna žena. Ali u novčaniku nije bilo novca.

Svi su se okretali oko sebe tražeći pogledom džeparoša. Megre izvede pet – šest “sumnjivih”. U zadnjem delu autobusa primeti još jednog, koji se bio uzvrteo, ne znajući šta da radi. Gledao je levo -desno, crveneći, očekujući zgodnu priliku da iskoči i pobegne. Megre pozva policajce, nije se prevario – bio je to džeparoš kome ispod kajiša sakrivene nađoše Jovanovih 2.000 dinara. Nešto kasnije utvrdiše da je to dvadesetjednogodišnji Branko Grejaković, poznati zemunski džeparoš, inače radnik “Ikarusa”. Iskoristio je subotu kada fabrika nije radila. Ovaj džeparoš – vikendaš je došao u Užice, verujući da će se u Zemun vratiti punih džepova i naleteo na inspektora “Megrea”, koji je imao običaj da obilazi glavna mesta na kojima su tada operisali džeparaši.