У 19.веку природни услови у Србији били су веома повољни. Она је по броју биљних врста, 2.500 аутохтоних биљних врста, престављала шумом најбогатије подручје читаве Европе. Поред храстових, букових, јасенових и борових шума, у тадашњој Србији је било доста шума дивљих ораха и дудова, сребрних топола, багремова, дивљих јабука, крушака, трешања и шљива. Поред стаза које воде кроз шуме било је много бохорова дивљих јагода. Пропланци шума су били богати купинама. Ледине су биле прекривене љутичицама и красуљцима, царевчицама, познатијим као “дан и ноћ”, млечикама , јагорчевином, јагликом, споменком и вероником, орхидејама свих врста и дивљим белим луком, мразовцем и дрењинама. Грмље је прошарано козинцем, дивљим хмељем и лозом, жутиловком и купином, белим и црним глогом. Виновом лозом су прекривени обронци поред Смедерева, Пожаревца, Неготина и код манастира Раванице, коју су у Србију донели Римљани, од које се добија квалитетно бело и црно вино. Из виногорја су била и најбоља српска вина.
У унутрашњости Србије куће су биле окружене воћњацима са стаблима трешања, јабука, шљива и крушака, чије су плодове сушили и извозили у великим количинама. Такође, шљивовица се пекла у великим количинама и била најомиљеније пиће. Тада је у околини Крушевца било читавих шума шљиве. Најбоље шљиве су успевале у Шумадији. Од махунастих биљака се највише гајио пасуљ, а кромпир и поврће се готово само гајило у околини Београда и неких већих српских вароши. По целој земљи највише се гајила такозвана “турска пшеница”, кукуруз, лубенице, тикве, паприке, бели и црни лук; житарице и пшеница највише су се гајиле уз Саву и Дунав, а у свим крајевима земље се најчешће могао видети јечам, зоб, просо и пир. Кудеља је узгајана скоро у свакој кући, делом за сопствене потребе, делом за продају. Тадашњи српски дуван је био тамне боје и најбоље је успевао око Краљева, Алексинца и Чачка.
Колико је било шумско богаство, показују и подаци о разноврсном дрвећу у ужичком крају са краја 18. и почетком 19. века. До надморске висине до 500 – 800 метара расли су: храст, цер, брест, јасен, липа, клен, граб, дрен, дивља крушка, а било је и пузавица. У гајевима и шумама и поред река и речица расли су велики лужњаци и јасенови, а на влажним теренима врбе, јове и тополе. По брдима и планинама налазиле су се букове шуме. Почев од 600 метара надморске висине, расли су црни и бели бор, смречове шуме и много других врста дрвећа. Чигота, Торник и Маљен били су познати по планинским пашњацима, који су настали на месту исечених или крчених, најчешће букових или смречових шума.
На почетку 19. века, ако се узме степен привредног развитка уз устанак, може се рећи да је ондашње становништво далеко више зависило од шума него касније. Дрво је служило за огрев, грађу, за покућанство, шуме су биле веома важне за исхрану великог броја домаћих животиња. За већину потребног, становништо је ишло у шуму, користили су их и да се заштите од опасности у добро организованим збеговима. Путописци тога времена приметили су велика неискоришћена стабла, која су лежала оборена и трулила по земљи. Разлог су сигурно били лоши путеви и немогућност превоза. У шумама је живело мноштво дивљачи и птица, много звериња и птица грабљивица. То је била стална опасност по за стоку и људе, а чинили су штету и усевима.
Ужички крај је био пун шума, изузев малих равних површина од Ражане до Косјерића, између Црнога Врха и Црнокосе, поред реке Лужнице, код Пожеге и између места Ациног Брода (брод се у том времену називао прелаз преко реке) до села Бедине Вароши поред Моравице. Такође, поред Моравице, у самом тада селу Ариљу, поред Ђетиње од села Севојна, па до села Злакусе и западно, испод Кремана до Стапара од Бранешаца до Шљивовице. Равнице има и поред Дрине, од Расишта до Бачеваца уз реку Рогачицу и Пилицу. То се може видети и на карти, коју је урадио Стојан Обрадовић. Урадио је, за то време, веома пажљиво; назначио је изохипсе, обележио топономастику, оронимаја, хидронимаја.
Те плодне равнице су давале добре приносе. Тада су планине Муртеница, Торник, Вигор, Шарган, Ивица и Тара биле прекривене боровим шумама, јелама и оморикама, смречом. На њима је било веома мало букви и другог дрвећа. Слично је било и на Голији, Јавору на Маљену, Црном Врху, Буковима, Повлену, само што на овим планинама није било оморике (у неким деловима ужичког краја и данас тако називају смречу). Панчићева оморика, настарији четинар из леденог доба, растао је само на планини Тари. Борова је било белих и црних. Од белих борова су грађу секли тестерама, а од црнога се добијао катран и луч, који се употребљавао уместо свећа, јер је имао у себи превише смоле. Често се догађало за време летњих врућина, најчешће дана када није било облака, да се шума црнога бора запали и цела планина изгори. Јеле и оморике тадашње становништво је ређе употребљавало. На другим планинама и брдима ужичкога краја је било доста обичне шуме попуњене буквом, цером, разним врстама храста, липама, брестовима, кленовима, глогом, лескама, брезама, тополама, јасикама, врбом, смреком на којој расте вења. Било је доста и различитога грмља, идеалног за скривање хајдука.
Било је много жбунасте, шибљикасте биљке, жутога цвета, зване руј, који се употребљавао за бојење у жућкастоцрвено и штављење коже. По овој биљци се Златибор до 1875. године звао Руј, а кад је рујански срез подељен на златиборски и ариљски, ово име се потпуно изгубило. Било је много дивљих и питомих купина, малина, боровница као и неких врста лозе, која је најчешће успевала на мањој надморској висини. Приликом ископавања и рестаурације манастира ”Увац” на Златибору, крајем деведесетих година двадесетог века, пронађена је лоза стара скоро три века, манастир се налази у долини која је на надморској висини нешто вишој од 400 метара.
Око кућа у Ужицу као и по целом крају, у близини кућа становништва, српског а нарочито Турског, расло је и рађало воће у огромном броју. Било је разних врста јабука, крушака, вишања, трешања, ораха, оскоруше, дудова, шљиве, багрења. На почетку 19. века највише су сађене и гајене шљиве. Постоји записник из 1834. године, који говори да је у црногорској кнежини било 94.983 стабала шљиве, а највише у Косјерићу – скоро 5.000 стабала, а затим јабуке, крушке, трешње, вишње, ораха, који су најчешће расли сами, понегде и оскоруше. Воће се користило као свеже и прерађено. Поприлично је печена ракија, нарочито од шљива. Ракија је била народно пиће, које су највише пили мушкарци. У исхрани је доста било заступљено сушено воће. Воће је сађено и поред путева. Ужице, које је тада припадало туско-иточњачком типу вароши, у својим је махалама и у непосредној близини имало прелепих воћњака. По одласку Турака, вођњаке су куповале војводе, и друге старешине, као и имућнији људи. У архиви постоје тапије да су неке воћњаке купили Милош Обреновић, Лазар Мутап, хаджи Мелентије Стевановић, а један је поклоњен у селу Висибаби Алекси Поповићу. У то време није било биљних болести, али је неке воћњаке пустошио губар.
По свом простору ужичкога краја расло је лековито биље, којим се тада становништво најчешће лечило. Ипак, и ту је било биљака које су у том времену само расле у ужичком крају. То су биле здравац, зељаста, лековита биљка, јаког црного корена, пријатног мириса. Линцура или како је народ звао ”срчаник”, имала је велику примену у медицини и због неорганизоване експлатације касније сасвим истребљена на Златибору и Тари, иако је била заштићена. Боровнице, која је расла само где су борови, јеле и оморике, највише је било на Јеловој гори, где је и данас има. Биљка звана Краљевац, ”Крављак”, најчеће је давана дојиљама. Било је доста гљива, које су помагале становништву да у неродним година лакше преживе. Највише је било шкрипаца, шмрчака, калуђерки, рудњача.
Становници ужичкога краја од домаћих животиња најчеше су држала говеда, коње, овце, свиње, магарце, псе и мачке. Од пернатих животиња биле су заступљене ћурке, кокошке, гуске, патке, а било је и голубова.
По шумама и пустарама краја било је поприлично медведа, много вукова, дивљих свиња, срна, дивокоза, лисица, зечева, јазаваца, куна, видри, веверица, јежева, творова од којих су сви зазирали, кртица, што је се знало по великом броју кртичњака,. Било је велики број пољских мишева које су ловили такође велики број орлова и јастребова… било је и рода, чапљи, дивљих гусака и патки, дивљих кокошки, великих петлова, које је народ звао ”глуваћи”, било је и тетребова, лабудова, соколова, које су звали ”акмиџе” и који су обучавани за лов. Било је много ситних дивљих планинских кокица, јаребица, препелица, голубова, много птица певачица славуја, штиглића – “који су у тој тада недирнутој природи и животу у њој давали једну посебану угодност”. Од инсеката најчеће су се могли видети мноштво разних лептирова белих, црних, жутих, шарени, пиргавих, а ту је живео и најлепши европски лептир ”Apatura Ilia Osak”, око реке Пилице.
Ови лептирови осредње величине, веома хитри, танког и шиљастог тела, светлих и загасито црних крила, која се преливају у загасито плаву боју. Често се могао видети повећи јеленак и мноштво свитаца, који су светлели у огромном броју, када је зрело жито. Народ су мучиле буве, вашке, стенице, мољци… било је велики број различитих врста мрава, скакаваца… много врста жаба, корњача и у води и на копну. Најчешће су се сретале три врсте гуштера много врста змија: црних барских, белих дугачких и тромих жутих већих од метара, смукова дебелих као рука. Од отровних, највише је било шарки које су живеле у камењарима и од које су људе најчеће нападали а често је било и жртава. Ипак се природа побринула, било је доста слепића који су опет таманили отровнице.
Српске реке су тада биле пребогате рибом; јесетром, шараном и мруном, гргечом и пастрмком. Иако их је на почетку било много, крајем деветнестог века медведа, вукова, вепрова и рисова је било мало. Зато је јелена, срна, зечева и лисица било у тако великом броју, да су се свуда могли видети.
По планинским пећинама и на острвима у Дунаву и Сави било је много речних птица, а самим тим и птица грабљивица. Страндица, препелица, шљука је било у равницама.
Сем Дрине и Мораве. све реке у ужичком крају су тада, када није било брана и вештачких језера биле уске брзе и плитке. У њима је живело мноштво ситне рибе, која је била веома укусна. Најчешће су то биле пастрмке, кленови, пузије, црвенперке, скобаљи, пешеви вретенаци. У Дрини је за разлику било шарана, младица, штука и сомова, веома великих сомова. Свих ових врста је било и у Морави, која је била позната по штукама и лињаковима. Ракова је било мноштво у свим рекама, што значи да су биле чисте и вода се из свих могла пити. Ваздух планински здрав, мочвара није било.
Тада су се више рађала мушка деца, било је више мушкараца, који су живели дуже од жена. Било је доста старих који су доживели и 130 година. Становништво је било више сиромашно него добростојеће. На почетку друге половине овога века трећина становништва су биле Ере, који су дошли из Турске (Босне и Херцеговине). Патријахално се живело у задругама у којима је било до седам породица, у којима је живело и до 60 душа. Било је случајева да здрави и виспрени старци имају и 12 ожењених синова. Људи су били здрави, крепки, бистри, јасни у говору и мислима. Планине су им биле као рођене куће у којима су живели слободно. Зрели мушкарци нису се раздвајали од оружја, носили су га и на посао и на саборе, чак и у цркву. Били су са њим веома вешти, одлични стрелци, тако и ловци. Међу собом су живели доста мирно, али је било случајева да су се рђави и од свих одбачени одметали у хајдуке. Ипак, у највише случајева су поштовали дату реч. Највећи бес су тада становници ужичкога краја показивали ако би их ко увредио. Били су то горди људи, велике снаге и издржљивости.
