Како су се становници Ужица облачили током деветнестог века? Ношња у варошима била је истог кроја, али код богатијих скупоценија. Иако су између српске и турске ношње постојале знатне разлике, а поједине старешине, трговци и чиновници настојали да своје одевање прилагоде европској, још дуго се осећао турски утицај у одевању у варошима, па тако и у Ужицу.
Покушаћу да изградим некакав редослед у начину облачења Ужичана. Мушка сеоска ношња на почетком 19. века је била слична. Њени основни делови били су: гуњ, чакшире, чарапре и опанци. Прота Матија Ненадовић помиње и ове делове ношње: јечарму, без рукава, џубе, дугу годњу хаљину без рукава, црвене јапунџе, црвени ћурак и токе. У време Првога устанка носили су: јелек – грудњак, гуњче и гуњ дугачак до колена, чакшире, чарапе, опанке. Гуњ је био најчешће од сура сукна, понајвише са рукавима до ниже колена. Било их је и без рукава – дугачких и кратких. Крој је био различит – узак у грудима, а широк у пешевима или подједнако широк. Испод гуња се носио кратак зубун. У току устанка гуњеве су почели украшавати гајтанима, а касније, када је турска власт ослабила, то је прешло у обичај. У ужичкој и соколској нахији обично су украшавани црвеним гајтанима. У ужичком крају се носио и ђечарма, грудњак без рукава.
Чакшире су биле широког тура и уских ногавица, али су се осиле и сасвим узане. Највећи број сељака је носио широке чакшире. Боја сукна је различитих боја, мрке, беле, плаве, да би доцније преовладале чакшире од црног сукна.
Сеоска ношња се лети мењала, кошуља и гаће су нису више само били рубље, већ и горња одела. Кошуље од конопљиног платна, ређе од лана, носиле су се преко гаћа до колена, са широким, често извезеним рукавима и “колијером”. Гаће су биле дугачке и широке. Лети су се носиле уместо чакшира. Познате су и пеленгаће са малим туром и широким ногавицама, које су допирале до колена. О кошуљи се носио и вунен појас, начешће црвене боје.
Чарапе су биле вунене до половине листова. На ногама су се носили опанци. Већином су били простијег облика, али је имало и лепших.
У време ратних похода опанке су носили и Карађорђе и Милош Обреновић, као и друге војводе. Од капа за време устанка се најчешће носио фес, зими шубаре црне и беле боје. У ужичком крају је око главе углавном ношен црвени појас ка шал. Хајдуци су носили на глави “ђелепоше или фесове или свилене капе кићанке”. Испод капе ношен је перчин, дуга плетеница. Карађорђе је из практичних разлога наредио да се перчини одсеку.
О женској сеоској ношњи с почетка 19. века мало је тога остало записано: “Жене носе исто тако народно одело, али различито по сталежима. На глави једна бела марама, као у свих Словена, а девојке носе црвену капицу… Коса уплетена у две дебеле кике. Кошуља је спреда закопчана једном иглом или копчом, ретко прошивена црвеном вуницом, као код Морлака. Преко тога долази кратки, махом мрки зубун. Око њега обичан појас и кецеља начињена у виду тепиха. Жене носе црне чарапе, а девојке пругасте у више боја, а уместо ципела опанке као људи. Већном су одећу производиле саме жене. Оне су преле, ткале лан и вуну, ткале су платно и сукно, бојиле га и шиле, везле, плеле чарапе и рукавице.
Било је и “стајаћих хаљина”, које су се носиле у севечаним приликама, угасито плаве чохане чакшире, ђечерми и корпрана од такве исте чоје, нове капе и опанци.
Устаничку војску је сачињавао народ, па је тако највећи број устаника носио сељачко одело. Пошто су 1809. организоване регуларне јединице, тада је уведена и униформа. Устаничке вође су имале већином раскошну ношњу, која је у основи имала варошки изглед. Милош Обреновић је носио китњасто војводско варошко одело, које је било црвене боје. У почетку, одећа старешина је била слична турској. Постепено, под утицајем Руса, прилгођавала се савременој војничкој моди. Европски утицај се највише примећивао у каснијим годинама устанка.
Свештеници и калуђери су се “по грчки” носили. Одело виших свештеника је било богатије и у боји, остали су се скромније облачили, може се рећи чак и неугледно. Пирих је записао: Свештеници носе дугу црну косу, која им пада у двема плетеницама низ леђа, дуго широко горње одело “мантија”, и дугу хаљину од свиле. Изван службе носе сомотску капу и увек дугу браду”. Вук је писао: “Кад је поп код своје куће, он ради сваке домаће послове као и остали људи. Попови само не носе црвене капе на глави, него црну шубару или варошку капу од чоје црњкасе; а остале све аљине носе као и остали људи. Брада им је највећа разлика од народа простога; а декоји, особито док су још млади, брију и њу.”
Децу су облачили исто као што су се облачили одрасли, како у градовима тако и у селу. Тек у току треће и четврте деценије двадесетог века почињу у српским варошима, па и у Ужицу, богатији да на посебан начин облаче децу.
После одласка Турака, по материјалу и боји и облику варошка ношња била је нешто разноврснија од сеоске. У њој је било чоје и свиле. Преовлађивала је плава боја. Ужичани си полагали на своје одевање. Она се сатојала од капе дињаре – кришкаре или феса, дугачке кошуље, чакшире широких до колена, а од колена до чланака узаних, од сукна или чоје зими, а лети дозлука, дуге шарене антерије, шареног свиленог појаса и горње дугачке хаљине, кабанице.
Турци су раји забрањивали да носи зелену боју, нису давали да се носе “лепе хаљине”, као што су у Турака, на пример, шалови око главе, тока, долама, везених златом и сребром. Требало је по хаљинама да се позна ко је раја, а ко Турчин.
Са ослобођењем од Турака, устаничка Србија постаје отворена суседним земљама и странцима, њиховом утицајима. Срби почињу да прихватају нов начин одевања, нарочито преко Аустрије и Русије, од Срба који су тамо једно време боравили. Тада је започела европеизација ношње у Србији. То се прво видело код чиновника и старешина, војној одећи, ишчезавају изразито источњачки делови одеће из одевања Ужичана нарочито оних богатијих. За разлику од градског, сеоско становништво је још дуго задржало своју ношњу и њене етничке специфичности.
Када су били свечано обучени, а они богатији свакодневно, носили су извезене копоране са дугачким рукавима, сашивене од фине увозне чоје, обично плаве или мрке боје. Тај копоран је био у пределу стомака обавијен свиленим појасом у више боја, које су производиле ручне ткачких радионица, углавном из Призрена, Београда и Сарајева. У те вешто затегнуте појасеве су стављане бурмутице или кутије са дуваном и папиром за увијање цигарета. Ту за појасом је такође био смештен и чибук, а код оних богатих се могла наћи веома дугачка лула од ћилибара или супоцене слонове кости. Сиромашни страсни пушачи су имали сличну направу, али направљену од скромно изрезбареног дрвета. Са десне стране, низ ногу, на кајишу који се налазио испод појаса, окачена о златан или сребрни ланац, висила је обавезна бритва. Корице овог традиционалног сечива су биле исковане од позлаћених метала, најчешће месинга, а оне намењене масовној употреби биле су издубљене од рога или животињских костију. Краће време за појас су у моди биле заденути пиштољи звани “Кремењаши” или “Кубураши”.
Посебне су биле чакшире, које су се од појаса па све до колена поприлично шириле, занемарујући било какву толеранцију струка. Имале су и једну врсту треће ногавице, такозвани “тур”. Тај тур, се око бедара, у виду заобљеног троугла спуштао тридесет до четрдесет сантиметара. Ове чакшире су се знатно сужавале и то од колена до стопала, тако да су ногавице при дну, са спољне и унутрашње стране, тим расеком покривале скоро читаву пету и рис. На ногама су се носиле чарапе, од обуће су се највише носиле чизме од меке коже са малим сарама, које су нешто касније замениле полудубоке шиљасте ципеле. Ако ову обућу поредимо са неком од данашњих ципела, могло би се рећи да су највише личиле на данашње модерне “мокасине”.
Зими, за време “Јовањских мразева”, када се чак и Ђетиња ледила, Ужичани су носили једну специјалну врсту ћурка или кафтана, који су звали капут или бунда. “Лице” овога капута било је од сашивено од посебне врсте венецијанске сатенске, дебље свиле, док је постава кројена и шивена од племенитог крзна. И сиромашнији Ужичани су имали исти смисао за елеганцију, свилу су замењивали јефтином чојом или танко изваљаним сукном. Тај капут се звао “зимњак” и био скројен “на један ред”, чије су ивице биле украшене постављеним крзном, тако да се копче које су спајале леву и десну страну овог капута нису виделе.
Лети, када припекне, уместо копорана, преко кошуље се носила такозвана блуза или свиленица, која је по свим својим ивицама била извезена црним концем, а у богатијој варијанти срменим нитима златне и сребрнасте боје. Дужина ове блузе није покривала стомак, већ се спуштала само до појаса. Летње чакшире су биле истога кроја као и зимске, прилагођене лаком материјалу. Богатији су носили свилене материјале, док су се сиромашнији задовољавали пртеним обојеним платном, које је већина производила у кућној радиности.
На глави се, без разлике на узраст, носио фес, као по неком неписаном правилу. Носио се тамно црвени фес са великом кићанком, али та капа, на темену, није била поравнана, као код муслимана у Санџаку, Босни и Херцеговини, већ је својом дужином, у врху, правила купасти шпиц, бивајући слободно повијена на леву или десну страну.
Уз ову ношњу, повећи број Ужичана је тада у рукама пребирао ћилибарске или дрвене бројанице, које би им када су били у послу, заузетих руку, висиле око врата као ђердани. Последњи Ужичанин који носио такву ношњу у чаршији, све до своје смрти 1938. године, био је стари Ракић, власник чувене трговачке фирме “Ракић и Компанија”.
Што се тиче мушких фризура, пошто је Карађорђе наредио да се осече перчин, Ужичанима је било важно једино то да коса буде уредна и чиста, све остало што се тиче фризуре, није било важно. Али, гајен је посебан однос према брковима, чији су крајеви стизали до иза ушију. Било је и оних “брка” чији се украс завршавао на пола образа, па су их, у данас познатом стилу Салвадора Далија, терали нагоре. Неки су носили такозване “бркове на турски начин”. Такве брчине су падале полукружно низ образ, а њихови крајеви су допирали скоро до доње вилице. За одржавање оваквих бркова није требало много труда, па су били већином у “масовној употреби”.
Ужичанке су се одевале под знатним утицајем орјеталне моде која се, знатно, разликовала од свог оргинала под утицајем србијанског, односно призренског начина одевања. То је било овако: Црвено или зелено горње одело од сомота или неких финијих тканина, антерија од богатог штофа, крзно, дугачке хаљине до чланака, разни појасеви, шалови, чарапе и папуче. Поједини делови одеће варошких жена су набављани под утицајем европске моде. Уз то се носио накит: украсни бисери, минђуше, прстење, брошеви, дукати, новац. Посебан украс на женској ношњи чинила је посебно скројена блуза, сашивена од материјала званог “косовска свила”, која је покривала доњи део врата, а у струку била лако сужена. Занимљив је податак да је 1809. године донета наредба о ограничавању раскоши, којом је у устаничкој Србији забрањено ношење женског накита. Сматрано је да је кинђурење део турских обичаја. Доле су Ужичанке носиле уску и до чланака дугу сукњу, сашивену од фине чоје или сомота. Лети је ова сукња била нешто другачијег кроја, ширег. Ужичке даме су је шиле од лаких често свилених материјала. За разлику од зимске блузе, летња је имала нешто слободнији врат и “три четврт” широке рукаве, украшене чипком или везом.
Део старе српске градске ношње који се најдуже задржао, чак до година пред Други светски рат, је либаде. Зими је то био обавезан део одеће сваке Ужичанке, која га није скидала ни у пролеће, рано и позно лето! То је засигурно био најважнији део гардеробе сваке Ужичанке. Наравно, нису у свим сезонама носиле исто либаде. За време зиме, када би мраз и снег оковали Ужице, носио би се дугачки, међу Ужичанкама засигурно и најпопуларнији, “зимски” либаде. Тај зимски либаде није био тако дуг како му је име говорило, протезао се од рамена до изнад колена. Део који он није “штитио”, штитила је дугачка топла сукња, штитећи незаштићене ноге.
Материјал за лице ове практичне и оргиналне одеће употребљавао се свилени сатен. Њена постава се није могла замислити ако није била од топлог јагњећег, зечијег или лисичијег шишаног крзана.
Крој дугачког либадеа био је веома интересантан. Ова врста женске ношње се такође шила, попут тадашњих мушких зимских капута, “на један ред”. Обе супротне ивице биле су украшене порубљеним крзном, тако да се копче, које су спајале једну у другу страну, нису виделе, бивајући пришивене за саму поставу. Такав либаде се закопчавао од врата, па све до стомака.
У делу украсно набораног струка по свом својом дужином, до изнад колена, ова антерија се постепено ширила, да би са своје предње стране, од паса па на доле, правила два правилна, полуовална “пеша”, за разлику од леђа, која су била потпуно затворена. Да дуго, зимско либаде или популарна бундица, постане узор ондашње елеганције, био је потребан прави мајстор. Лош мајстор није могао да га направи. Мали број мајстора ћурчија је могло да гарантује у Ужицу правилан крој и шивење овога популарног дела одеће младих и старих Ужичанки. Били су то прави уметници свога заната, нарочито када су слагали и пришивали крзнену поставу. За ралику од ових чаробњака ћурчиског заната, “средњи”, “лаки” или “женски” либаде шиле су ужичке теразије, ретко неки вештији абаџија.
Супротни делови предње стране овога популарног одевног предмета, чинила су два полуовална отвора. Тако су груди и врат били потпуно слободни, све до струка, где су се ова два дела спајала унутрашњим копчама, или спољним елипсиоидним токама, такозваним “Сребрницима”.
Двадесет сантиметара испод струка, са предње стране, формирала су се, такође, два полуовална “пеша”, док су се овде леђа, уз помоћ тек приметних набора, била потпуно затвотрена. “Лаки” либаде се ширио од тањег црног сатена, а постава се пришивала од обавезних, глатких свилених материјала.
Последњи, најбројнији и најомиљенији “кратки” или “девојачки” либаде, прављен је од специјалне врсте увезеног сомота венецијанске танке чоје и разнобојне сатенске свиле. Овај заводљиви део гардеробе ужичких удавача личио је на сеоски, шумадиски женски јелек, који је за разлику од њега имао дугачке рукаве. Код богатијих ужичких девојака био је украшен разним орнаментима, извезеним раменим концем златне или сребрне боје, нарочито средином леђа, предњом и бочном, странама.
Оне удаваче које су имале скромнији мираз носиле су “девојачки либаде” углавном од сатена. Овај је био опшивен по ивицама танком, накнадно извезеном, укрсном линијом од свиленог конца или украшен тракама веселих боја. Уз популарни либаде обично се носила дугачка, полууска сукња, која се постепено ширила од колена према стопалу. Углавном, оваква одора се облачила недељом или за празнике, о Божићу, Ускрсу, славама. Обичним данима је њу, према годишњим добима, замењивао плетени велики или мали вунени шал, који се укрштао и везивао са преда, понекад и одпозади.
Обућа Ужичанки у деветнестом веку се дуго није мењала. Доста времена пошто су Турци тј, муслимани отишли, Ужичанке су носиле на ногама популарне нануле. Зими су обувале врсту меканих чизмица, са веома плитким сарама, које су мало прелазиле ножни чланак. Двадесетих година овога деветнестог века, појавиле су се полудубоке ципеле са копчама и зимске ципеле зване “шниранице”, уске, припијене уз ногу до половине листа. Лети су Ужичканке обувале лагане сандале од меке коже, са полуотвореним разрезима. Ове летње ципеле су имале ниске потпетице. Исто као у случају линбадета, и ове ципеле су ношене у свечаним приликама, а обичним данима су их мењале свакодневне нануле и кожне папуче, које су израђивали познати ужички папучари. Било је и старијих госпођа, које папуче никада нису мењале за другу обућу. За њих су за специјалне прилике израђиване папуче, повишена “риса”, украшене уметнутим сомотским делом на коме је био вез, обично разнобојни цветови, украшени разнобојним шљокицама, веселих боја.
Записано је да је једна од последњих Ужичанки, која се на овакав традиционални начин одевала, била мајка познатог Ужичанина, архитекте Прљевића и брата му, професора историје у ужичкој Гимназији. Вишња Прљевић је била хуманиста и члан у председништвима свих добротворних друшава Ужица између два рата. Вишња је умрла одмах после Другога светскога рата. После, Ужичани су могли да виде овај начин традиционалног градског одевања само на ретким породичним слављима, а у данашње време само у позоришту и на филму.
Ужичанке деветнестога века су већином имале предивну дугу косу, често и преко струка. Та здрава и густа коса је била је уплетена у једну или две чврсто сплетене витице, које су се на врху темена савијала у круг око такозваних тепелука и тако чинила једну врсту пунђе. Тепелук је уствари био плитак, црвени фес, чија је површина могла да буде украшена бисерима или дукатима. Уместо уобичајних укосница и шнала, ова врста фризуре “чешљане у тепелук” придржавана је, као и сам фес, специјално украшеним накитом. И теплук је био исте судбине као и ношење либадета и ципела – могли су да се виде само у празнично време. Обичним даном старије Ужичанке су носиле такозване шамије, мараме троугластог облика, које су се везивале “под брадом”. Млађе Ужичанке су ове мараме “убрађивале” на “потиљку”, тако да им је део врата увек био слободан, а тај откривени детаљ, “бело грло”, изазивао је код ужичких момака страсне уздахе и посебно им голицао машту.
Младе девојке су носиле плетеницу, која им се спуштала од потиљка до самога струка. Понека би ову “витицу” пребацила преко рамена и носила је са предње стране. Празником су ову плетеницу везивали са свиленом пантљиком, од које су веште девојачке руке правиле лептирасте машне.
Када напуне седам година, малим Ужичанкама мајке су свакога јутра плеле тада веома популарне “кике”. Та фризура се правила тако што се раздвоји коса на средини темена на две једнаке половине, од којих се свака “увијала” у по једну витицу. Тако очешљане две плетенице чиниле су ову честу и популарну фризуру, која се по селима скорије могла видети.
На крају деветнестог века код млађих Ужичана превладао је “јевропски” укус. Отварају се многе кројачке радње, а међу најзапаженијим су радионице Михаила- Миша Ђоковића и Пера Зотовића. Зотовићева радња се налазила на Доњој чаршији, и дала је Ужицу неколико правих уметника овога заната, као што су били Младен Димитријевић зв. Млађо, Мијо Ђајић, Цветко “Ћук”, “Ћузо”, Пауновић “Ђуле”, Владе Митровић.
Имућније Ужичанке крајем деветнестог века и почетком двадесетог, почињу да одевају дуге до чланака широке хаљине, украшене посебном чипкастом или свиленом наборима. Коју годину касније мода се мења, па одећа постаје ужа, припијена уз тело. Слично је и са сукњама, које су исто до чланака дуге, шивене су од материјала који одговарају годишњем добу када их Ужичанке носе.
На ногама ужичке даме, у смирај деветнестог и почетак двадесетог века, су ципеле са средњом потпетицом. Ова врста обуће је често уместо коже била пресвучена свилом. Зими је штикла била виша, а ципела “дубља” до ножног листа. Ове су се ципеле са предње стране шнирале уз помоћ нарочито причвршћених металних копчи.
У овом временском периоду у Ужицу нема фризера за даме, жене саме негују и по потреби “колмују” своју косу. Жене уместо старинских фризура савијених око телука, више негују дуге косе, већ их одсецају изнад струка па их тако “бујне” узвраћају на горе и на самом темену причвшћују већим бројем укосница и шнала. На главама ужичких дама све чешће се виђају шешири са густим пауновим перјем, који су прави модни хит у Паризу.
И у козметици почињу да се догађају велике промне. Наслеђено турско “белило”, замењују разне увозне, или у апотеци справљање, помаде и пудери. Омиљено “ружино уље” истиснуће популарни “јасмин”, а и затим разне врсте колонских вода и парфема. Ужичани више неће терати своју копсу “у назад” помоћу “цукерлака”. У све широј употреби је “орахово уље”, а касније и све приступачнији брилијантин и “мрежице” и све траженији “нец”.
Модне “крикове” у ужичку чаршију доносе дошљаци чиновници, углавном професори, који у стижу већином из европских културних центара, а у Ужице по казни због свог слободоумног мишљења. У то време код мушкараца преовлађује реденготи са уским панталонама, шпицасте “шими” ципеле са и без камашни. Уз кошуље су обавезне кравате које се носе уз врат, па круте уздигнуте крагне, уштиркане или изграђене од специјалне врсте каучука. Слично је било и са манжетнама ових кошуља.
Мушкарци почињу да обраћају много више пажње на своју фризуру, у моди су зулуфи. Коса се дели на раздељак, са стране или у средини. Пуштају се бркови завијени на горе, кратке уредне браде “са раздељком”, а и без њега.
Берберски занат је веома угледан, јер бербери нису само бријали и шишали, већ и били популарни градски хирурзи, први ужички стоматолози, а помало и лекари. Скоро сваки од ужичких бербера је морао да зна да вади и да лечи зубе, а од знања од “интерне медицине” да пушта пијавице. У то време је био један од најугледнији ужичких берберина Мишо Дробњо, на чијој је фирми писало “Михајло С. Дробњаковић, берберин-хирург”.
