Скоро читаво покућанство је у сеоској кући било од дрвета. Сама кућа обично није имала таваницу него је над њом био кров. На средини “куће” налазило се огњиште, на коме се ватра скоро није ни гасила. Над огњиштем је била леса од прућа за сушење жита меса и воћа. У кући поред “дувара” стајале су клупе.
Седело се на ниским троножцима. Када се јело, употребљавала се синија. Изнад огњишта висиле су вериге. По моткама причвшћеним за кров, вешала се пастрма и друго месо. По “кући” су унаоколо били забодени клинови на које су се качиле торбе, хаљине, оружје, гусле и друго. Преко зиме је висила сланина и венци белога лука. На једној страни “куће” се налазила полица, понекад са више преграда. На њој су држани судови: лонци, чанци, тигањи, кашике, хлеб, понешто од хране… Посуђе је било од дрвета и грнчарије домаће израде. На соби прозори су били мали, а на њима хартија “пенџеклија”. Кревети најчешће нису постојали. Ту се налазио по који сандук са празничним рухом, платном… Спавало би се на поду на којем се простирала слама, сено или асура, па би то прекривали поњавама. Покривало се губером. Међутим, сеоске трговачке, свештеничке или куће имућнијих сељака, имале су нешто веће и боље покућанство. У њиховим кућама је било дрвених кревета, више сандука од дрвета за брашно, за одећу, па бакарних тепсија, тигања, котлова…
Свака кућа је имала старешину. Кад он умре старешинство је преузимао најспособнији, најпаметнији и није била обавеза да буде најстарији у кући. То је могао бити брат, син или синовац. Задруге су остајале на окупу све док их разне околности нису приморале на деобу. Старешине куће су управљале имањем, распоређујући чланове домаћинста где ће ко ићи и шта ће ко радити. Вук Караџић каже да он “с договором кућана, продаје оно што је за продају, и купује, што треба купити; он држи кесу са новцем и брине се како ће платити порез и остале дажбине; кад се моле богу, он почиње и свршује”.
Јело се за синијом, огруглом совром, из земљаног посуђа и највише дрвеним кашкама. Кувало се у земљаним лонцима, а пекло у црепуљама. Суд за воду је тестија, за ракију пљоска или бардак – све земљано. У кућама где има доста чељади, најпре су постављали старешини и гостима, ако их има на једној соври, на другој укућанима који су радили у пољу, па затим вечерају жене и деца. Жене су спемале јело, редом, за недељу дана. То је редара или редуша или како каже Вук, за цело лето је одређивана станарица, најчешће жена старешине.
Како се јело у ужичком крају на прелазу из 18. у 19. век оставио је штуре податке Вук Караџић. Највише се јео кукурузни хлеб. Пшеница, јечам и раж мало су се сејали, па се хлеб од ових житарица мало користио у исхрани. Пошто је био мало познат кромпир се мало и сејао. Од поврћа се највише користио пасуљ, купус, црни и бели лук, мање ротква, грашак. Рен је растао сам у пољу, али се употребљавао као лек. Када се није постило, јело се месо, зими кисео купус и сланина, млеко, сир, јаја… Највећа част лети је било печено јагње, а зими прасе, уз то погача, цицвара, гибаница. Уз пост, поред погаче, обично се јео пасуљ, купус, лук. На петку, али не увек, се јео “гра” зачињен зијтином и риба. Најчешће се пила мека ракија, која здрављу “не уди”. Код богатијих људи пило се и вино, најчешће за време слава.
