Skoro čitavo pokućanstvo je u seoskoj kući bilo od drveta. Sama kuća obično nije imala tavanicu nego je nad njom bio krov. Na sredini “kuće” nalazilo se ognjište, na kome se vatra skoro nije ni gasila. Nad ognjištem je bila lesa od pruća za sušenje žita mesa i voća. U kući pored “duvara” stajale su klupe.
Sedelo se na niskim tronožcima. Kada se jelo, upotrebljavala se sinija. Iznad ognjišta visile su verige. Po motkama pričvšćenim za krov, vešala se pastrma i drugo meso. Po “kući” su unaokolo bili zabodeni klinovi na koje su se kačile torbe, haljine, oružje, gusle i drugo. Preko zime je visila slanina i venci beloga luka. Na jednoj strani “kuće” se nalazila polica, ponekad sa više pregrada. Na njoj su držani sudovi: lonci, čanci, tiganji, kašike, hleb, ponešto od hrane… Posuđe je bilo od drveta i grnčarije domaće izrade. Na sobi prozori su bili mali, a na njima hartija “pendžeklija”. Kreveti najčešće nisu postojali. Tu se nalazio po koji sanduk sa prazničnim ruhom, platnom… Spavalo bi se na podu na kojem se prostirala slama, seno ili asura, pa bi to prekrivali ponjavama. Pokrivalo se guberom. Međutim, seoske trgovačke, svešteničke ili kuće imućnijih seljaka, imale su nešto veće i bolje pokućanstvo. U njihovim kućama je bilo drvenih kreveta, više sanduka od drveta za brašno, za odeću, pa bakarnih tepsija, tiganja, kotlova…
Svaka kuća je imala starešinu. Kad on umre starešinstvo je preuzimao najsposobniji, najpametniji i nije bila obaveza da bude najstariji u kući. To je mogao biti brat, sin ili sinovac. Zadruge su ostajale na okupu sve dok ih razne okolnosti nisu primorale na deobu. Starešine kuće su upravljale imanjem, raspoređujući članove domaćinsta gde će ko ići i šta će ko raditi. Vuk Karadžić kaže da on “s dogovorom kućana, prodaje ono što je za prodaju, i kupuje, što treba kupiti; on drži kesu sa novcem i brine se kako će platiti porez i ostale dažbine; kad se mole bogu, on počinje i svršuje”.
Jelo se za sinijom, ogruglom sovrom, iz zemljanog posuđa i najviše drvenim kaškama. Kuvalo se u zemljanim loncima, a peklo u crepuljama. Sud za vodu je testija, za rakiju pljoska ili bardak – sve zemljano. U kućama gde ima dosta čeljadi, najpre su postavljali starešini i gostima, ako ih ima na jednoj sovri, na drugoj ukućanima koji su radili u polju, pa zatim večeraju žene i deca. Žene su spemale jelo, redom, za nedelju dana. To je redara ili reduša ili kako kaže Vuk, za celo leto je određivana stanarica, najčešće žena starešine.
Kako se jelo u užičkom kraju na prelazu iz 18. u 19. vek ostavio je šture podatke Vuk Karadžić. Najviše se jeo kukuruzni hleb. Pšenica, ječam i raž malo su se sejali, pa se hleb od ovih žitarica malo koristio u ishrani. Pošto je bio malo poznat krompir se malo i sejao. Od povrća se najviše koristio pasulj, kupus, crni i beli luk, manje rotkva, grašak. Ren je rastao sam u polju, ali se upotrebljavao kao lek. Kada se nije postilo, jelo se meso, zimi kiseo kupus i slanina, mleko, sir, jaja… Najveća čast leti je bilo pečeno jagnje, a zimi prase, uz to pogača, cicvara, gibanica. Uz post, pored pogače, obično se jeo pasulj, kupus, luk. Na petku, ali ne uvek, se jeo “gra” začinjen zijtinom i riba. Najčešće se pila meka rakija, koja zdravlju “ne udi”. Kod bogatijih ljudi pilo se i vino, najčešće za vreme slava.
