Sanjati hleb simbolizuje duhovnost i želju da se vratite osnovnim principima u svom životu. Preopterećeni ste svime što se događalo u vašem životu i...

U potrazi za užičanstvenim nezaboravom objavili smo sliku kuće koja je nekada bila niže od današnje pečenjare “Panj” i Simeunovićeve pekare “Dukat”, tu preko...

Moja generacija i ostale iz pedesetineke kada nije svako imao sat, gledali smo na crkveni sat, koji su 1910. postavile užičke sajdžije Ćelović, Petrović...

Zanat je uvek bio zlata vredan, posebno ako je redak u današnje vreme. Obućara koji ručno prave cipele po meri i želji kupca u...

Branko Pejović (list Politika) Preteče marketinga za šajkače i opanke Novinski oglasi u međuratnom periodu svedoče da reklama i propaganda nisu bile nepoznanica za preduzetnike u...

Knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više...

Piše: Miloš Poznanovič Posle II svetskog rata mnogi zanatlije su se udružili da bi svojim uslugama obezbedili egzistenciju svojoj porodici. Tako su berberi i frizeri...

Danas se posao časovničara ili sajdžije dosta razlikuje od onog koji su nekada radile majstori sajdžijskog zanata. izraz „sajdžija“ je turcizam izveden od reči...

Frizerski salon Mire Jovanović bio je u Uskokovića prolazu desno pre Prehrane, gde je sada “Foto Vlade”. Pre Vlada tu bio Žilov butik “Valentino”....

Na Rakijskoj pijaci, blizu šest decenija postoji pedikirsko-berberska-frizerska radnja. Dugo je to bila jedina takva radnju u užičkom kraju. Nalazi se tu, preko puta...

Užice je nekad bio grad tekststila, jedna prava tekstilna sila pa nije neko čudo što je poznata firma “Singer” imala tu svoju ispostavu sa...

„Idući od gvožđare prema mestu gde je bila pošta, sa leve strane su bile zgrade za stanovanje, a na mestu gde je sada prolaz...

Tu na skveru nasprem prve osnovne Škole u delu Donje čaršije bila je kuća i radnja čuvenog užičkog fotografa Ilije Laziča koji je ovekovečijio...

Još za vreme turske vlasti u Užicu su postojali ulični prodavci bureka, koji se jeo s nogu.

Posle odlaska muslimanskog stanovništva 1862. godine, varoš Užice postaje srpsko zanatsko središte užičkoga kraja.

Podršku Užičanima za gradnju pruge „uskog koloseka“ dao je kralj Petar Prvi, koji je bio prisutan prilikom dolaska prvog voza.

U Avramovića livnici nije bilo moguće postići količinu potrebnih bombi. Rešeno je da izradu bombi pruzmu dvojica iskusnih majstora, koji su pre rata radili u fabrici oružja u Kragujevcu.

Obično veliki ljudi prolaze kraj nas. A mi ih ne znamo. Koga briga više za umetnost, za majstorluke, koga je više briga za šalu i majmunluke?

Mojim dedi i babi Vitomiru i Mari je dobro išlo prvenstveno zbog tadašnjih velikih investicija države u Užicu.

Novinari i fotografi starog kova su nepoverljivi prema kompjuterima.

U Užicu poznatom po dobroj pesmi, pevalo se u gradskim crkvenim i školskim horovima. Ipak se najlepše pevalo u kafani.

Nekoliko Užičana se ozbiljno bavilo obućarskim zanatom. Proizvodili su cipele visoke mode, tražene širom zemlje.

U Užicu nema ni starog, ni mladog ko nije čuo za nekadašnju poslastičarnicu „Zoru“.

Biti „Titov prijatelj“ je u tom vremenu značilo mnogo. Ilija je postao užički državni fotograf.

Od prvih fotografija Ilije Lazića koje je napravio u svojoj dvanestoj godini, 1912. do 1966. god, kada je napustio ovaj svet, ostalo je desetina hiljada fotografija.

U početku nisam imao ni materijal ni mašina. Nije se imalo od koga pozajmiti, niti je se imalo, niti sam ja imao poznanike u gradu, da bih mogao neki kredit koristiti.

Foto Zvezda sedamdesetih godina prošlog veka preseljena je iz Bloka C u Kandića kuću.

U vreme poljskih radova povrede su bile česte. I za sve te povrede, tu je bio Pero u opančarskoj radnji.

Prvi majstor opančar u Užicu, koji je počeo da radi sredinom 19 veka zvao se Jovo Cvijović.

Rođen je u Užicu 1912.godine i po ocu Miću nosio je nadimak "Mićovac".

Imao je brojnu porodicu, čak sedam sinova, i svi su bili angažovani u zanatskoj radionici svog oca .

I onda, jednoga dana, bila sam student druge godine, moj deda je zauvek otišao. I posle njega ni Užice više nije bilo isto, ni kuća u koju sam tek ponekad usput svraćala.

„Pored mene neće proći ni Sveti Jovan“.

U jednoj od najstarijih užičkih ulica, Vojvode Demira, nalazi se dobro poznata, već više od jednog veka, „Lukina pekara“.

Tada su užički poslastičari u proseku najviše pravili i prodavali: baklave, tulumbe, krempite, šampite, sutlijaš, bozu, limunadu, peciva, slavske kolače.

U novije doba "Lepinja sa sve" počela je da se jede uz jogurt i proširila se po celom užičkom kraju.

Zbog nedostatka majstora puškara, u Užicu je 10. februara 1931. godine otpočela sa radom Državna puškarska škola, premeštena iz Kranja.

Kafedžije su takođe prodavali led, Užičani su po potrebi išli u neke od kafana da kupe led.

Barudžije i tuvekgdžije su utrle put kasnijoj savremenoj industrijskoj proizvodnji, čiju je tradiciju nastavila užička fabrika oružja i municije do današnjih dana.

Ostalo je zapisano, da je jedan od prvih užičkih šofera i prevoznika bio Savo Radović, koji je na Solunskom frontu bio vozač.

Poslednja sodažijska užička radnja koja je proizvodila sodu vodu, bozu, klakere i limunadu bila je radnja Stanka Stanojevića.

Kad fotografiše Užice, trudi se da grad bude lep i radostan.

Šio je majstor Jokić i metarske reklamne šajkače, ali se niko nije setio da ga prijavi za Ginisov rekord.

Oba brata su od rođenja bili bez sluha i mogućnosti govora, ali su imali osmeh koji je sve govorio.

I šivenje uniforme za vrhovnog komandanta bilo je povereno tada najboljem majstoru krojačke radionice Vrhovnog štaba, šezdesetogodišnjem Bošku Ignjatoviću.

Časovničarski zanat je počeo da uči u Užicu, a završio ga je u Beču. Bio je jedan od najuticajnijih socijalista u Užicu i celom kraju s početka 20. veka.

Kad Era oženi Splićanku, sem lepe dece, dogodi se čudo.

Otkako znam za sebe, u pekari „Kod Šuljage“ se spremala autentičana užička „lepinja sa sve“ i pekli jagnjići i prasići.

“Tada nije bilo zubara, pa su berberi bili zubari”, sećao se Jovan Rosić.

Ulica od Kamenog korita bila je prašnjava, leti bosonoga deca su po njoj ostavljala tragove gazeći po toploj prašini, kao po mekanom tepihu.