За Ужичане увек је то била „Главна улица“ на којој се „корзирало“

4638
Шетња главном у старом Ужицу, данас је ту где шетају зграда са споменицом
Шетња главном у старом Ужицу, данас је ту где шетају зграда са споменицом

Некада је трасом Главне ужичке улице ишао римски калдрмисани пут, који се спуштао поред Ђетиње и ишао према Босни. Тај пут се задржао и током средновековног периода. Затим је спајала Доњу и Горњу варош, године 1939. поплочана је коцком, а асфалтирана на самом почетку седамдесетих година. До Другог светског рата део ужичке Главне улице од Малога парка до данашњег Музеја звао се улица Милоша Великог. Од „Парчића“ до Прве основне школе „Петар други“ ул. „Краља Александра“, а део до Алексића моста ул. Кнеза Михаила. После Другог светског рата до 1994, Главна улица је названа Маршала Тита, а од тада до данашњих дана Димитрија Туцовића. За Ужичане је то увек била Главна улица.

После рата на Главној су грађене зграде, али је коцка остала све до 1970.
После рата на Главној су грађене зграде, али је коцка остала све до 1970.

На раскрсници у улици Николе Пашића налази се Народни Музеј, Тржни центар „Париз“ смештен је преко пута Зелене пијаце. Даље низ улицу су локали и стамбене зграде. Стабено-пословни блок „Ц“, блок „Липа“. На раскрсници са Обилићевом улицом су Мали Парк и Градска кућа и тржни центар „Сквер“, затим блок Златибор, преко пута Француска банка, Апотека, Болнички солитер, Хотел „Златибор“, Конинг пословна зграда, Доња чаршија, а у њој Прва основна, Курлагина кафана названа по кафеџији Ивку Курлагићу, отворена 1924. год, преко пута Кандића куће у једној је кафана код „Ере“ и на крају стамбено насеље са тржним центром на Алексића мосту. То би била најкраћа прича о ужичкој главној улици, која је ипак за Ужичане некада била веома важна, јер се на њој корзирало. Вратимо се у најбоље године ужичког корзоа. Реч корзо је италијанског порекла и значи улично шеталиште, чији је смисао шетња, уопште свако кретање коме је смисао одмор, рекреација, забављање.

Главна улица је асфалтирана 1970, а Ужичани организовани преко месних заједница су скидали коцку
Главна улица је асфалтирана 1970, а Ужичани организовани преко месних заједница су скидали коцку

И Ужице је као и свако друго насеље одувек имало улицу и форум где су грађани стајали, полемисали и „корзирали“, где су се сусретали у слободном времену, и дружили у заједничком „ходању“. То место није увек било исто и оно се мењало зависно од навика, обичаја, потреба, Могућности градске средине. Некада давно је било поред Ђетиње, у хладовини њених врба, затим сокаком поред Царинско-Липског потока. Али од почетка 20. века и раније, корзо се кретао Главном улицом, која се одувек кретала у правцу од Доварја до Теразија. Некада је био на релацији Хотел Париз – „Фото Лазић“, тј. до основне школе тада зване „Андрија Ђуровић“. После изградње Трга партизана стаза је скраћена, па је „окретница“ била код робне куће на Тргу, односно код продавнице Здрављак на Липи.

Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија
Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија

Главна улица у Ужицу је одавно асфалтирана, добро је била осветљена деведесетих са широким тротоарима и луксузно аранжираним излозима. Покушаћу уз помоћ старих Ужичана са којима сам разговарао и снимио тонски њихова сећања, да дочарам главну улицу и њену главну активност корзо кроз деценије уз вредне фотографије из ужичанственог незаборава.

До шездесетих година овог века све је то било много скромније. Улица је је била покоцкана, осветљена са неколико лампиона, са излозима који су јасно стављали до знања колико је у радњама избор робе сиромашан. Ужички предратни корзо, а и тадашњи Ужичани, веома су лепо приказани у серији снимљеној 1975. године „Више од игре“. Старији су шетали средином улице, док је младима припадао тротоар. Лети око 19 и зими око 20 часова, главна улица се претварала у штрафту на којој су се рађале љубави, приказивале нове хаљине, препричавали најновији догађаји из живота града, а неретко и из света. Девојке су знале на којем месту могу видети своје симпатије, јер су друштва младића увек имала одређено место одакле су посматрали корзо.

Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија
Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија

Да, на корзоу се углавном окупљала омладина, излазили су на „зборно место“ са почетком сумрака, а недељом и празником раније. Као и свуда ту су приказивани модни новитети, али све је то било јако сиромашно ако би се поредило са каснијим временским периодима. Ту на Главној на њеном корзоу су се рађале прве љубави, пријатељства, познанства, заказивали састанци, дружило се годинама. Сваки корзо је имао своја „првила“ , наравно и много сличнога и са оним у Пожеги или у Чачку, Крагујевцу. У Ужицу је сезона корзоа трајала преко целе године, а нарочито су биле занимљиве шетње у зимска предвечерја, када снег густо веје, а шетачи праве пртину, јер није било возикла да направе пролазе, али ни да сметају и узнемиравају шетаче. Ко је имао новца, застајао је код набунданих продаваца да купе фишек кестења, што је изазвало завист код других. Потом би млађи одлазили на Пору, Златиборски пут, Доварје, Сарића Осоје или низ Теразије, где је било најближе на ноћну вожњу Бобовима.

Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија
Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија

У лето, после дневних врућина су веома пријатне вечерње шетње, уз музику оркестара који је свирао испред некадашњег старог Хотела Златибор, који се налазио преко пута данашње Градске куће и Парчића. Град је био беспрекорно чист. У градску атмосферу, као најфиније предиво у тканину, уткивао се мирис јоргована, багрема, кестена и липе, који се ширио из градских дворишта и башти или у густим струјањима долазио са околних брда.

У јесен кад ветар почне да тера улицама опало лишће и понесе неки шешир старијих госпоствених Ужичана или ситна досадна киша натера у мантиле, корзо се прореди – остану они само најупорнији. Они који су излазили на корзо и по најгорем невремену. И по јакој киши и снежној вејавици, љутом мразу били су ту, шћућурени у капијама дворишта или улазима кућа и продавница окренутих према главној улици.

Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија
Асфалтирана главна улица у којој ће се корзирати следећих деценија

Корзо се отварао у тачно одређено време: лети је то било око 19 сати, а зими нешто раније. А затварао се кад последњи шетачи „одраде“ своје. За излазак на корзо ваљало се припремити, јер се није излазило тек тако. Ту се приказивало оно што је код сваког шетача најлепше. Да сви виде ново одело, нову фризуру, нове ципеле, шта још ко има ново, а нарочито оно што у животу имао прво. Наравно и прве симпатије, а затим и оне следеће, нове. Владало је правило да се шетачи крећу десном страном улице, свако својом. Тако се имао добар преглед, лакше се скривали и размењивали погледи оних који су због тога на корзо изашли.

Пре рата окретница корзоа била је код Бурлине кафане, а од шездесетих од робне куће Прогрес
Пре рата окретница корзоа била је код Бурлине кафане, а од шездесетих од робне куће Прогрес

За време кратких заустављања, ради предаха од дугог ходања, тачно се знало где је чије стајалиште, па ако вам је неко био потребан, лако сте га ту могли наћи, као да сте га ту и оставили. Најчешће место где су ужички шетачи застајкивали или се дуже задржавали било је код књижаре Победе, Апотеке, Турист бироа, код чесме испред Малога парка или зграде ондашњег среза и општине. Млади су излазили готово свако вече, а старији обавезно суботом и недељом. Тада су и деца излазила са родитељима, па су се после неколико кругова враћали кући, а родитељи свраћали у неку кафану на „по 10 с луком“ или остајали да „инвентаришу“ излоге у дућанима.

Друга окретница је била код Здрављака на крају Блока Ц
Друга окретница је била код Здрављака на крају Блока Ц

У време непосредно после Другог св. рата није било довољно ципела, па су младе даме из приградских насеља остављали стару обућу у жбуњу на прилазима граду и обувале нову, да се „покажу“ на корзоу. Оне којима би се десило да им се штикле заглаве између уличних коцки, а то се често догађало, доживљавале су то веома трагично.

Доласком телевизије и ужички корзо је изгубио многе своје обожаваоце. То се најбоље примећивало кад су на ТВ приказиване популарне серије као „“Градић Пејтон“, у време кад су се приказивали значајне фудбалске утакмице на корзоу није било „живе душе“. Али лети кад дођу на ферије студенти и ђаци, који су се школовали на страни, корзо је био препун прелепих препланулих девојака и младића. И касније, кад су почели да се отварају кафићи, дискотеке, где су се млади Ужичани проводили време, али је корзо ипак био најбоље место окупљања и дружења. У Ужицу је ту улогу доста касније преузео Трг и све бројнији кафићи, али се појавила отуђеност, усамљеност, одвајање мањих група од масе, што се манифестовало тиме да су се људи у граду све мање познавали.

Карневал 1959
Карневал 1959

Ипак, и поред свега, ужички корзо је преживео јер још има доста оних који ту у вечерњим сатима ногу пред ногу премеравају растојање од старе робне куће на Тргу до „Здрављка“ и тако свако вече док их перачи улица не отерају. Прођу неколико кругова, сретну се са пријатељима, попричају, оду пре спавања „на поједну с ногу“ у Палас, Дом ЈНА, Сланушу, Труман. Ужичанима је остао у сећању Бошко Станић Боћи, који је свако вече, са супругом, упарађен, излазио на корзо међу првима, а одлазио пред затварање писте. Ту је био и Ћабо, мајстор из ткачнице Цвете Дабић са супрогом, памте Ужичани и браћу Доганџиће, Мија Тутулу, Ђекија Канцона, Мудрешу, Вучка, Влада Живковића, Самарџића, Божа Станића, Спира Жунића, Вукаса трговца… Па нешто млађе Васа Ђуричића, Марка с Поре, Николу Васића, Илију, Брана, Рада, Спасоја Гардића, Стева Пуза, Милевинца такоже са супругом, Ћира и његовог кума Мија или дула Шефа. Код Општине момке са Слануше Ћира, Стева Чугаља, Дафа и друге. Код књиђаре Победе трубаче на уста „Крејзи вилиџ бенд“ Јању, Кировца и многе друге ужичке „мангаше“. Код Апотеке Раша с Росуља, Пијука, моју маленкост Ковача диско џокеја и многе друге из свих уметничких фела. Код Туриста Велу, Ђока, Рицка, Ћорлу и многе друге, па „крем друштво“ татине и мамине синове тј. децу зналачних ужичких функционера и директора… Могао бих овако у бескрај…

Карневал 1959
Карневал 1959

Половином деведетих година су перачи улица били веома ревносни, па већ око 19 сати шмрковима растеривали оно мало Ужичана што није гледало „гњавник“, па су се вечерње шетње завршавале брже него обично.

Младих је, на жалсост, било све мање на корзоу, определили су се за другачију форму дружења, за ноћни живот који се одвија у неким другим затвореним просторима, који су им нудили примамљивије садржаје. Корзо су оставили својим родитељима. Можда да их подсете да су ту започели идилу чији су резултат они сами. У најновије време корзо нема значај, иако се главна улица затвара за саобраћај у вечерњим сатима и викендом. Лепо време и топле вечери измаме Ужичане на некадашњу „штрафту“, углавном у једном смеру, до неке кафанске баште у центру града. У последње време много тога се променило, некада се шетало из задевољства данас из протеста…

Неки млади су седамдесетих година корзирали и током дана
Неки млади су седамдесетих година корзирали и током дана

На жалост, иако сам се заиста трудио, директну слику са ужичког корзоа нисам успео да нађем. Али препоручујем филм на youtube, Више од игре, где је добро приказано како је изгледао корзо у старом Ужицу, погледајте од шеснесог минута филма. За корзо из шездесетих сам одвојио две фотографије са карневала из шездесетих година са Главне. Слично је тако публика стајала у на тротоарима и уз зграде када је корзо. Мало стајала, мало шетала, на вама је да уместо деце замислите шетаче и вече.