Александра Марковића већина Ужичана је знала као Аца Модела, вође ВИС-а Амигоси и “Бамбуси”. Рођен је пред сам Други светски рат у Ужицу, у Коштици. Обележио је дане младости многих Ужичана и о њему још увек многи говоре када се сећају својих налепших дана и догађања. Имао је детињство какво је имала већина његових вршњака. У младости, док се већина опредељивала за фудбал, кошарку или атлетику, Ацо се определио за гитару. Попут њега, у то време су почели да свирају гитару Бране Веснић, Драгош Кукољац, Владе Жуна, Владан Кремић, Ацо Јокић, Србо Петровић и други. Од свих њих гитари је највернији остао Ацо Модел, до краја живота.
Био је заиста посебан, песмом и музиком, чинио је живот веселијим у Ужицу. Најпре на средњошколским игранкама, а касније свуда где је весељем дочекиван нови дан и радовало се светлости живота.
Где год је свирао, остављао је утисак да је од свих присутних баш он највеселији, иако је другима испуњавао музичке жеље. Уствари, Ацо Модел је са својим “Амигосима”, а касније са “Бамбусима”, најпре испуњавао своје жеље. За њега је музика била више од посла и од емоција. Била је култ, начин живота. Изузетан слух и пријатна боја његовог гласа, била је прави мелем многима за душу. Увек спреман да орасположи и развесели друге, веома много је држао до личног достојанства и достојанства других чланова састава, којим је руководио. Ни за какав новац није пристајао на било какава иживљавања на штету музике коју су изводили. Поштовао је друге и од њих је то очекивао за себе. Репертоар му је био разноврстан. Од староградских, изворних народних песама, све до поп музике. Ипак, највише је волео мексико и ансабл “Маријачи”, који су му били велика инспирација. Ужичани су га запамтили по песмама: “Мама Хуанита” из филма “Један дан живота”, “Чикикита” песмом из филма “Разбојник”, по репертоару Харија Белафонте. Многи су захваљујући Моделу за њега сазнали и често после игранки, певали серенаде под прозорима првих љубави.
У то време није било плоча, трака, дискова, па је Модел са гитаром одлазио у мир Великог парка, да би слухом “скинуте” песме, које су извођене на београдским фестивалима, у Опатији и Сан Рему, увежбао. Ноћу су “Бамбуси” слушали Радио Луксембург, а затим сатима увежбавали песме пре него јавно наступе. Са великом љубави Модел је певао далматинске песме. У то време су у Југи биле популарне далматинске клапе. Уз гитару као једину пратњу најбоље звуче. Лака за ношење, гитара је увек била са Моделом, није требало много да заједно “проговоре”. Тако се стварао прави штимунг за његову песму и музику.
Гитара се тада лакше набављала од осталих иструмената. Са њом се путовало на летовања, ишло на радне акције, боравило на плажи, уживало на излетима, без ње се нека седљка није могла замислити, била је увек присутна на местима где се сакупљала омладина. Модел је волео музику и сав јој се предавао. Он није живео од музике већ за музику. Радио је као комерцијалиста у Ваљаоници бакра и алуминијума, а популарност и број познанстава која је стекао захваљујучи музици таман му је добро дошао да успешно обавља свој посао. Ако је требало набавити неки део на који се морало дуже чекати, било је довољно ангажовати Аца и он би већ сутрадан стигао.
Увек насмејан и дружељубив, спреман за шалу и песму, за свакога је имао времена. Ужичани су му крали ноћи, узимали сан и ускраћивали породично дружење. Био је боем који је забављао боеме. На једној страни он сам, а на другој сви остали жељни песме и његовог баршунастог гласа, толике године… Задњих година с краја и почетка осамдесетих на деведесете свирао је на Златибору и Тари, па кад оду гости на починак, он са својим “ламборђинијем”, како је говорио, што пре кући, да не би закаснио на посао. Уредан, глатко избријан, без трага умора, као да иза њега није остала још једна од многих непроспаваних ноћи, стизао је на време у фабрику. Умор се на њему није примећивао и кад би га осећао…
А онда се разболео. Нису се лако ни последице тешке болести на њему примећивале, једноставно Ацо на то није пристајао. Био је велики борац до самог краја. Достојанствено се опростио са музиком и светлости. Заувек отишао у вечност и на сајт ужичког незаборава. Однео је из Ужица, које је неизмерно волео, те Ужичанима драге песме, тај јединствен начин како их је изводио. Био је господин музичар…
Пре или касније, променили су овоземаљски свет за вечност његови другови из оркестра: Рашо Јаџа, Мико Перишић, Гајо Поповић, Рајко Ђурић Шлепер, Владе Мршевић, Анка са Царине, са којом је провео незаборавне дане. Читав један оркестар за незаборав! Многи су завидели његовом таленту, даровитости и посебности. Али нису знали колико последица носи тај исцрпљујући даноноћни рад. Волео је музику и дружење, али је био веран свом послу у фабрици. Можда је зато и живео релативно кратко, као звезда падалица. И он је у свом кратком постојању зрачио музикалношћу, само оплемењујући, никога свесно не повређујући. Био је то један од оних добрих, другачијих Ужичана. Иза њега је остао син Жарко, кога по оцу зову Модел.
