Adžići sa Rakijskog pijaca

39

Deo grada, koji Užičani i danas zovu Rakijski pijac, današnja raskrsnica sa obližnjim ulicama, u tursko doba je nazivan Varoš. Tu su Turci dozvolili da se nasele Srbi. Tu je i stara crkva Svetoga Marka sa svojim prepoznatljivim drvenim zvonikom, koja potvrđuje da je tu za vreme turske vladavine živelo srpsko stanovništvo. Nekoliko decenija je bila prepoznatljiva i vaga, koju je postavio za vreme svog kratkog mandata predsednika opštine Petar Ćelović. Tu je i Esnafska česma koja se dosta našetala prostorom Rakijske pijace od 1896. Ovaj mikrotopinom je dobio ime zahvaljujući pecari i vagi za rakiju Mališe Atanackovća.

Svetozar Adžić
Svetozar Adžić

Taj kraj se nije mnogo izmenio kao drugi delovi grada, osim solitera, samo što je sklonjena vaga, koja je tu stajala odkako je postavi Petar Ćelović. Srušena je i kuća Sime Terzića, kao i kuća popa Laza Lapčevića, Svetozara Adžića itd. Naravno skinuta je i kaldrma. Iza kuće Lapčevića uz potok bila je kuća opančara Svetozara Adžića. On je sa rođakom Milenkom, držao radnju preko puta Ženske radničke škole, do nekadašnjeg lokala sajdžije Mila Petrovica, gde je prodavnica bila prodavnica “Kadinjača”…

Kasnije se preselio u radnju Milke Polić u nekadašnjoj staroj begovskoj kući Orlovića, baš na uglu glavne i ulice koja je vodila prema Sabornoj crkvi. Svetozar Adžić je imao je 15 radnika, bio viđen čovek u Užicu, sve do dolaska komunista koji su mu sve oduzeli. Ostala mu je kuća sa velikim dvorištem koje se prostiralo sve do potoka na Rakiskom pijacu. Pre rata je vozio fijaker. Posle rata je pravio kondure “točkaše” i počeo sa rabadžilukom. Užičani su ga do kraja sedamdesetih godina svakoga dana viđali sa kolima i konjima kako prevozi raznu robu po gradu.

Svetozar se kasno oženio.Bilo mu je 48 godina kada se oženio sa Milomirkom, ćerkom čuvenog Lazića, vlasnika istoimenog hotela u kome je posle bio poznati užički bioskop “Luksor”.

Ulica u kojoj su živeli Adžići na Rakiskom u vreme Svetozara
Ulica u kojoj su živeli Adžići na Rakiskom u vreme Svetozara
Milorad Adžić - Ade
Milorad Adžić – Ade

Danas 2020 od porodice Adžić svi znaju Svetozrevog sina Milorada Adžića Ada koji drži radnju tu kod Prve apoteke u poslovnom delu “Bolničkog solitera” i njegovu sestru Milku Adžić nekada novinara na Radiju 31.

Ade se rodio u porodičnoj kući na Rakijskom pijacu 1953. godine. Išao je kao sva deca sa Rakijskog i Carine u osnovnu školu “Dušan Jerković”. Ućitelj mu je bio poznati užički pčelar Žunić. U petom razredu sam se našao u istom razredu sa Adom. Sećam ga se kao dobro vaspitanog i ponositog dečaka. Jednom prilikom je ispričao o svom detinjstvu na Rakijskom i kako je dobio nadimak Ade: “Nadimak sam zaradio od dve godine starije sestre Stanke. Stanka ili Caca, kako smo je zvali, nije umela da izgovori moje celo ime, pa je umesto Milorad uspevala da kaže samo poslednja tri slova Ade.”

Na Rakijskoj, levo Mirko Pufta, Momo Jovaš i u sredini Rajko Grbo.
Na Rakijskoj, levo Mirko Pufta, Momo Jovaš i u sredini Rajko Grbo.

“Odrastao sam sa Lazom Lapčevićem, sa kojim sam se okumio, ali i sa Zlatkom Tvrtkovićem, Milanom Jelićem Jusom i Draganom Kostićem Gašom, koji se kasnije preselio za Beograd. Sve se dešavalo kod Vage, na Rakiskoj pijaci. Sećam se utakmice između “Carinjaša” i “Rakinjaša”, koju smo mi kao mlađi klinci posmatrali i navijali. Uvažavali smo Mirka Ranđelovića Puftu (nekada{nji direktor G.P. Zlatibor) i njegovog brata Bobija koje smo poštovali i slušali… Bilo je i tuča… Ali samo onih viteških. Nije bilo noževa, već je sve završavano pošteno, muški.Znalo se ko je najači i taj se poštovao i cenio. Ništa se nije radilo “na kvarno”. Sećam se da smo bili “važni” što smo nekada bili u društvu braće Ranđelović Pufte i Bobija kao i Rajka Grba, Moma Jovaša, Micana koji je sada u Nemačkoj, a tu je bio i Aco Luković Škembo.

Centar Rakijskog pijaca u vreme Adove mladosti
Centar Rakijskog pijaca u vreme Adove mladosti

Pamtim to vreme odrastanja, dosta vremena smo provodili u igri u dvorištima užičkih crkava na Rakiskoj pijaci i kod Gimnazije. Družili smo se sa Vladom crkvenjakom, koji je bio dobar čovek, produhovljen, spreman da svakom od nas udeli koristan savet. Voleo sam da na Vrbicu ili na dan naše slave Đurđic odem sa roditeljima u crkvu i svaki odlazak u nju je za mene bio poseban doživljaj. Tada u crkvu nije išlo mnogo sveta, nama niko nije branio da idemo. Sada kada želim da idem u crkvu moram da “uhvatim” red kod Gimnazije. Ljudi misle da će odlaskom u crkvu okajati neki svoj greh…”