Према извештајима милиције у Титовом Ужицу је било великих проблема у јавном реду и миру, иако се то никако није свиђало тадашњим руководиоцима и Социјалистичком савезу, организацији која је узела за право да расправља о јавном реду и моралу.
Ако би направили листу објеката и места у којима се догађало највише немилих сцена те 1962. године, онда би то изгледало овако: “Беспосличари су се окупљали око бивше дежурне кафане близу Алексића Моста (Курлагина Кафана, некада су ту биле просторије Демократске странке, а данас је опет ту „Курлагина кафана“), у кафани “Коштица у бифеу “Стадион”, око железничке станице, на Ракијској пијаци и у кафани коју су популарно звали “Конго”, као и у већ поменутој кафани “Пролеће у Крчагову”.
Деца преступници најчешће се скупљају око плаже, улицом уз Коштицу, на Теразијама, на Ракијској пијаци, Царини испред Друштвеног дома, на Тргу у парчићу званом “Кец бар”, у Великом парку… Ово су била најпознатија места, али их је било свуда. Ту су се углавном дешавале крађе, али су са ових места кретали у “акције”. Било је и кућа у којима се илегално продавао алкохол, организовале коцкарске партије.
Скупљале су се проститутке и организовала проституција у Коштици, на Теразијама, на Златиборском путу у близини Железничке станице, на Доварју, Царини и Пашиновцу, а било је случајева и на Тргу партизана.
Било је и сачекивања и насртаја на жене ноћу, приликом одласка или повратка на посао…
Једна од забрањених коцкарских игара била је крајцарица, већ помало заборављена игра, коју су чак и организовано играли на Царини, Слануши, под Старим градом, на Теразијама. Ова игра, иако забрањена, редовно се играла на одморима у средњим и основним школама. Игра се састоји у томе да се на црту бацају комади кованог новца и ко је ближи, први баца у ваздух и носи према томе како је новац пао, на “писмо” или на “главу”; писмо-глава. Уместо црте могло се бацати и према неком зиду.
Уремовачки поток је био познат по крађи кокошију, веша и сличног. Пред Биоскопом “Златибор” окупљали су се тапкароши, силеџије. Слободније момке, који су се тада окупљали код Малога парка, звали су “изгредници”. Тада се у Ужицу говорило: “Све се догађа због слабо организованог живота и да је то узрок неваспитавању омладине”.
Уствари, тада није било никаквог организовног рада са децом, од малена су деца из периферијских насеља била препуштена сама себи, па су се тако ређале крађице и крађе, скитња… Велика емиграција са села, лош однос према придошлицама у првом реду девојака и жена, које најчешће нису успевале да реше стамбене проблеме, доводило је до подвођења и проституције. Ужичани на ове појаве нису обраћали пажњу, слабо и никако су реаговали, што је повећало силеџијство и пијанство и што се већином тада у Ужицу заједно догађало, а казне за преступе су биле мале. Оно што је мучило Ужичане биле су туче на игранкама између банди из појединих делова града Доварјаша, Царињаша, Крчаговаца…
Догађао се тада у Ужицу и озбиљнији криминал. Баш почетком априла те 1962. године предат је Милета Недељковић, службеник предузећа “ Магнезит”, који је половином марта покушао бекство из земље преко словеначке границе. Био је управник погона у Мокрој гори. Живео је авантуристички, мењајући жене иако је био у браку и имао двоје деце… Жену је напустио због малолетнице којој је обећао да ће је венчати када пређу у иностранство. За све што је радио био му је потребан новац, па је фалсификовао рачун предузећа на неколико стотина хиљада динара, што су тада биле огромне паре. Онда је затражио од предузећа годишњи одмор. Али је већ био сумњив, па му нису одобрили одмор. Али и Милета је осетио да ће ускоро бити откривен, па је отпутовао у Међице где је и ухваћен.
Окружни суд је осудио убице са Теразија, Станислава Словића званог “Врана” на 13, а његовог саучесника Радишу Млађеновића на 12 година срогог затвора, због убиства Миладина Остојића.
Овога месеца у Ужицу је било и класичног примера пожртвовања. Вршећи своју дужност на путу Ужице-Златибор, саобраћајни милиционер Миленко Напијало чуо је на другој страни реке изнад железничке пруге ломљаву, спазио је како се низ брдо ваља велика стена и пада на пругу затим у Ђетињу. Схватио је да је морало бити оштећења колосека. Одмах је зауставио један камион и отишао да обавести шефа станице који је зауставио возове. А онда се вратио на место где је пруга била оштећена за сваки случај.
Било је тог априла несвакидашњих људи и догађаја.
Андрија Стаматовић, звани “Шолаја”, родом из Ариља се већ 36. година бавио касапским послом, а никада није појео парче меса. Углавном је јео купус, пасуљ, кромпир, млечне производе и воће. Међутим, Шолаја је био страсан алкохоличар. За 39 година колико се рачунало да пије алкохол, попио је претежно шљивовице око 1680 литара.
Милосава Лучић је прелазећи преко потока пијана, пала и удавила се. Отишла је у госте код неког Андрије Танасковића, где је попила повећу количину ракије. Када је пошла кући, већ је пао марак. У близини сопствене куће је прелазила преко мале бране, изгубила равнотежу и пала у воду у дубину само пола метра и удавила се.
Слобода је била прва на табели Крагујевачке зоне испред Напретка и Борца из Чачка. Последњу победу је извојевала над Фапом из Прибоја 3:0. У Слободи су тада играли: Ковачевић, Арсић, Р. Јокић, В. Јокић, Коковић, СтаничИћ, Мартинковић, Шибалић, П. Милосављевић, Љ. Милосављевић, Гардић и Муратовић.
Удружила су се аутомобилска предузећа “Ракета” и чачански “Аутопревоз” и купили од Фапа двадесет аутобуса са по 40 седишта и тридесет камиона са приколицама од 28 тона носивости. Нови аутобуси су саобраћали на линијама Београд-Дубровник, Херцег Нови-Београд, Београд-Улцињ, Београд-Златибор. Ове линије су отворили од 1. маја. Камиони су пре свега били намењени за превоз робе фабрици хартије у Чачку и предузећима “Милан Благојевић” у Лучанима, Ваљаоници бакра… Ракета је отворила и своју пословницу у Бајиној Башти, која је била у просторијама Туристичког савеза.
Појавило се обавештење: Пажња дамамама! Обављамо андулацију све врсте, шишања, прање косе, фарбање, прелив итд. Посетите и уверите се. Фризерски салон “Нева”, Маршала Тита 175, Титово Ужице.
