Да започнемо овај април са сасвим обичним животним тренутцима, тако ћемо лакше осетити атмосферу половине шездесетих година. У блоку “Ц” на Тргу партизана углавном су тада становали станари који су примали веће плате. Ту су били и најкомфорнији станови у Ужицу, већином су то били инжињери и лекари који су тада дуговали за грејање 25, 518.000 динара.
У Ужицу се много градило, али на појединим градилиштима, радни елан је падао онога момента када пословођа замакне са градилишта. Присутни “трудбеници” одреде једнога који контролише да ли иде пословођа. У међувремену читају новине, тренирају бокс, најхрабрији су чак сачекивали жене у пролезу и добацивали.
Ужичка општина је дала одобрење Трговинском предузећу на мало “Папир” да се убудуће може бавити пословима на велико, а продавница “Победа” је проглашена за трговинско предузеће.
Тада су мантили шушкавци били у моди, али, ако би неко изгубио дугме, није могао да га нађе у Ужицу, морао је да иде у Пожегу где су такви дугмићи могли да се купе.
У 1964. години радници ужичке милиције су поднели пријаве против 2572 лица. Овога априла је речено да је служба милиције стекла пуно поверење грађана. Пуковник Јован Драгојловић је тада био начелник милиције у Ужицу. Тада је изнешен податак да од 190 ожењених службеника милиције, 111 нема стан и да живе као подстанари.
Милиција је тада имала другачији приступ, представљена је као наоружани народ, као израз заједништва грађанске безбедности. За разлику од милиције данас, полиција је орган власти и израз плаћене одбране и заштите… Милиција шездесетих јесте тренирала строгоћу, али, решавала је ствари у року од одмах, за разлику од полиције која неке ствари решава у року од никад. Милиција није претерано морали да брине око људских права, независне контроле, и слично. Пендрек су звали “васпитна палица”. Народ је у већини веровао и поштовао милицајце. На пример, у Ужицу на скуповима, па и на фодбалским утакмицама, било је довољно да се појави један или два милиционера, па да се навијачке страсти усмере на праву страну.
У старој Југославији, односно СФРЈ, Црвена застава из Крагујевца је била главни добављач возила свим полицијским агенцијама: једној савезној и осам републичко-покрајинских од средине 1960-их. До тада се полиција обрачунала са оним што су знали: неуништив стари Мерцедес, војни џипови свих врста (посебно стандардни „Villis Jeep “ и његова индијска верзија „Mahindre “) и „Villis Overlandi“. Од 1965. па надаље, полиција широм земље прешла је на фиће, тристаће и кампањоле и комбије ИМВ из Новог Места у Словенији. Теренска возила, међутим, из неког разлога полиција није желела да купује од Заставе, па је Ландровер постао стандард широм Југославије.
Иначе, после реорганизације службе 1956. године, доношењем првог Закона о органима унутрашњих послова, велики део послова пренет је у надлежност република и административно-територијалних јединица. Уставним променама 1963. године и Основним законом о служби унутрашњих послова из 1964. године, настављена је децентрализација, а основни органи унутрашњих послова формирани су на нивоу општина. После Брионског пленума 1966. године (на ком је смијењен Александар Ранковић, дотадашњи савезни министар унутрашњих послова и потпредседник СФРЈ који је руководио свим полицијским и тајним службама државе) дошло је до великих промена, озваничених Основним законом о унутрашњим пословима из 1966. године. Разбијен је до тада успостављени јединствени систем државне безбедности СФРЈ. Унутрашњи послови су сконцентрисани у две службе: Служби јавне безбедности и Служби државне безбедности.
У саставу СЈБ-а су били Милиција, службе Сузбијања криминалитета, Безбедност саобраћаја и Погранични послови. Народна милиција је променила назив у Милиција, извршене су бројне кадровске и организационе промене, Милиција је ушла у састав СЈБ-а, укинути су чинови, уведене ознаке функција које су се носиле слично као чинови, али су означавале функцију коју обавља припадник унутрашњих послова.
Двадесетшестогодишњи Јован Ћосић због неплаћеног кредита напустио је добро плаћени посао и оставио жиранте да отплаћују заостале рате. Затим је окупио банду малолетника, углавном сиромашних родитеља и “обучио” их џепарењу, крађи, коцки и пијанчењу, говоривћи им да могу да раде шта хоће, јер су малолетници и да им нико не може ништа. Малолетнике је слао да џепаре када је пазарни дан у граду или на аутобуску станицу, наговарајући их у великој гужви да краду новчанике и све остало што им под руку дође. После обављеног посла долазили су код свог “шефа” и коцкали, а Ћосић је знао како да им све узме. После поприличног броја крађа, чак и плана за злочин, Ћосић је уапшен и осуђен на две године строгог затвора.
У чувеном Порт Саиду, пошто му је забрањен рад ноћу због сталних туча, једна комисија општине је у прегледу сандучета за прву помоћ нашла три свеће и један сапун, и закључила да је особље било спремно да притекне у помоћ и у најнесрећнијем случају.
Предузеће Центар је објавило да врши припреме за обављање још јене делатности. Основаће се службу за чишћење и распремање станова.
Угоститељско предузеће Слога је поставило уређај за продају сладоледа на штапићима од ваниле и чоколаде код “Обнове”, Хотела “Златибор” и “Париз”. Први сладолед у Ужицу правио је мој деда Витомир Ковачевић, пекар посластичар, у својој посластичарници “Здрављак”, по рецепту Мустафе Пеливана, Горанаца из Драгаша од 1923. године. Деда је имао и колица за продају сладоледу по граду.
Шездесетих година најбољи сладолед у Ужицу се продавао у посластичарницама “Опатија”, “Јадран”, “Зора”. У Јадрану по Пеливановом рецепту.
Сладолед на штапићу био је ове 1965. године новина за Ужичане. Неки су чак скупљали штапиће од сладоледа. Иначе, први сладолед на штапићу прекривен чоколадом, смислио је власник посластичарнице у Ајови, Крис Нелсон. Њега је за нови изум инспирисао мали купац који никако није могао да се одлучи хоће ли сладолед или чоколадицу. Нелсон је то објединио и први сладолед на штапићу, преливен чоколадом, појавио се 1934. године. Од тада до данас измишљено је много нових укуса, амбалаже и нових начина да се та посластица учини што бољом. За врхунске мајсторе и даље важе Италијани. У Ужицу су дуго времена био популарни Сомболедови сладоледи на штапићу, који су се појавили 1968. године.
У дворишту Основне школе “Андерија Ђуровић” подигнута је нова зграда школске радионице, коју је спонзорисала већина ужичких предузећа. За ово су посебно били заслужни члаланови колектива школе: Павле Марић, Игњат Милићевић и Жико Аничић.
Задруга филмских уметника “Орбит” из Београда поставила је на Тргу партизана дијавизор (апарат сличан ТВ пријемнику који служи за осматрање освељених дијафилмова и дијапозитива). Преко дијавизора екрана 4 квадратна метра рекламирани су производи. Слике су биле у колору са краћим, пригодним текстом. Диавизор је постављен уочи Првога маја.
Овог месеца марта те 1965. отворена је нова пословна зграда Завода за запошљавање у Железничкој улици, више стадиона.
Десанка Максимовић је одржала књижевно вече у Дому ЈНА. Након тога је одговарала на питања. У Феријалном су је дочекали ученици основних школа, њима је читала своје стиове за децу и такође одговарала на многобројна питања.
Синдикални одбор трговинског предузећа “Градина” заказао је годишњу скупштину у исто време када је у Ужицу гостовао Ђорђе Маријановић. У заказано време, на скупштину је дошло само три члана колектива, пошто су сачекали пола сата, није им преостало ништа друго него да и они оду на концерт…
Двадесет седмог и 28. марта одржан је традиционални меморијални турнир “Боре Јовановић”. Радомир Каљевић Ћага, потпреседник кошаркашког клуба Севојно, је отворио турнир на коме су наступили Црвена звезда, Вождовачки, тадашњи државни првак Раднички, Партизан, Севојно… Турнир је одржан у новоотвореној сали Учитељске школе, за чију је изградњу био најзаслужнији професор физичког Влајко Коваћевић.
