Da započnemo ovaj april sa sasvim običnim životnim trenutcima, tako ćemo lakše osetiti atmosferu polovine šezdesetih godina. U bloku “C” na Trgu partizana uglavnom su tada stanovali stanari koji su primali veće plate. Tu su bili i najkomforniji stanovi u Užicu, većinom su to bili inžinjeri i lekari koji su tada dugovali za grejanje 25, 518.000 dinara.
U Užicu se mnogo gradilo, ali na pojedinim gradilištima, radni elan je padao onoga momenta kada poslovođa zamakne sa gradilišta. Prisutni “trudbenici” odrede jednoga koji kontroliše da li ide poslovođa. U međuvremenu čitaju novine, treniraju boks, najhrabriji su čak sačekivali žene u prolezu i dobacivali.
Užička opština je dala odobrenje Trgovinskom preduzeću na malo “Papir” da se ubuduće može baviti poslovima na veliko, a prodavnica “Pobeda” je proglašena za trgovinsko preduzeće.
Tada su mantili šuškavci bili u modi, ali, ako bi neko izgubio dugme, nije mogao da ga nađe u Užicu, morao je da ide u Požegu gde su takvi dugmići mogli da se kupe.
U 1964. godini radnici užičke milicije su podneli prijave protiv 2572 lica. Ovoga aprila je rečeno da je služba milicije stekla puno poverenje građana. Pukovnik Jovan Dragojlović je tada bio načelnik milicije u Užicu. Tada je iznešen podatak da od 190 oženjenih službenika milicije, 111 nema stan i da žive kao podstanari.
Milicija je tada imala drugačiji pristup, predstavljena je kao naoružani narod, kao izraz zajedništva građanske bezbednosti. Za razliku od milicije danas, policija je organ vlasti i izraz plaćene odbrane i zaštite… Milicija šezdesetih jeste trenirala strogoću, ali, rešavala je stvari u roku od odmah, za razliku od policije koja neke stvari rešava u roku od nikad. Milicija nije preterano morali da brine oko ljudskih prava, nezavisne kontrole, i slično. Pendrek su zvali “vaspitna palica”. Narod je u većini verovao i poštovao milicajce. Na primer, u Užicu na skupovima, pa i na fodbalskim utakmicama, bilo je dovoljno da se pojavi jedan ili dva milicionera, pa da se navijačke strasti usmere na pravu stranu.
U staroj Jugoslaviji, odnosno SFRJ, Crvena zastava iz Kragujevca je bila glavni dobavljač vozila svim policijskim agencijama: jednoj saveznoj i osam republičko-pokrajinskih od sredine 1960-ih. Do tada se policija obračunala sa onim što su znali: neuništiv stari Mercedes, vojni džipovi svih vrsta (posebno standardni „Villis Jeep “ i njegova indijska verzija „Mahindre “) i „Villis Overlandi“. Od 1965. pa nadalje, policija širom zemlje prešla je na fiće, tristaće i kampanjole i kombije IMV iz Novog Mesta u Sloveniji. Terenska vozila, međutim, iz nekog razloga policija nije želela da kupuje od Zastave, pa je Landrover postao standard širom Jugoslavije.
Inače, posle reorganizacije službe 1956. godine, donošenjem prvog Zakona o organima unutrašnjih poslova, veliki deo poslova prenet je u nadležnost republika i administrativno-teritorijalnih jedinica. Ustavnim promenama 1963. godine i Osnovnim zakonom o službi unutrašnjih poslova iz 1964. godine, nastavljena je decentralizacija, a osnovni organi unutrašnjih poslova formirani su na nivou opština. Posle Brionskog plenuma 1966. godine (na kom je smijenjen Aleksandar Ranković, dotadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik SFRJ koji je rukovodio svim policijskim i tajnim službama države) došlo je do velikih promena, ozvaničenih Osnovnim zakonom o unutrašnjim poslovima iz 1966. godine. Razbijen je do tada uspostavljeni jedinstveni sistem državne bezbednosti SFRJ. Unutrašnji poslovi su skoncentrisani u dve službe: Službi javne bezbednosti i Službi državne bezbednosti.
U sastavu SJB-a su bili Milicija, službe Suzbijanja kriminaliteta, Bezbednost saobraćaja i Pogranični poslovi. Narodna milicija je promenila naziv u Milicija, izvršene su brojne kadrovske i organizacione promene, Milicija je ušla u sastav SJB-a, ukinuti su činovi, uvedene oznake funkcija koje su se nosile slično kao činovi, ali su označavale funkciju koju obavlja pripadnik unutrašnjih poslova.
Dvadesetšestogodišnji Jovan Ćosić zbog neplaćenog kredita napustio je dobro plaćeni posao i ostavio žirante da otplaćuju zaostale rate. Zatim je okupio bandu maloletnika, uglavnom siromašnih roditelja i “obučio” ih džeparenju, krađi, kocki i pijančenju, govorivći im da mogu da rade šta hoće, jer su maloletnici i da im niko ne može ništa. Maloletnike je slao da džepare kada je pazarni dan u gradu ili na autobusku stanicu, nagovarajući ih u velikoj gužvi da kradu novčanike i sve ostalo što im pod ruku dođe. Posle obavljenog posla dolazili su kod svog “šefa” i kockali, a Ćosić je znao kako da im sve uzme. Posle popriličnog broja krađa, čak i plana za zločin, Ćosić je uapšen i osuđen na dve godine strogog zatvora.
U čuvenom Port Saidu, pošto mu je zabranjen rad noću zbog stalnih tuča, jedna komisija opštine je u pregledu sandučeta za prvu pomoć našla tri sveće i jedan sapun, i zaključila da je osoblje bilo spremno da pritekne u pomoć i u najnesrećnijem slučaju.
Preduzeće Centar je objavilo da vrši pripreme za obavljanje još jene delatnosti. Osnovaće se službu za čišćenje i raspremanje stanova.
Ugostiteljsko preduzeće Sloga je postavilo uređaj za prodaju sladoleda na štapićima od vanile i čokolade kod “Obnove”, Hotela “Zlatibor” i “Pariz”. Prvi sladoled u Užicu pravio je moj deda Vitomir Kovačević, pekar poslastičar, u svojoj poslastičarnici “Zdravljak”, po receptu Mustafe Pelivana, Goranaca iz Dragaša od 1923. godine. Deda je imao i kolica za prodaju sladoledu po gradu.
Šezdesetih godina najbolji sladoled u Užicu se prodavao u poslastičarnicama “Opatija”, “Jadran”, “Zora”. U Jadranu po Pelivanovom receptu.
Sladoled na štapiću bio je ove 1965. godine novina za Užičane. Neki su čak skupljali štapiće od sladoleda. Inače, prvi sladoled na štapiću prekriven čokoladom, smislio je vlasnik poslastičarnice u Ajovi, Kris Nelson. Njega je za novi izum inspirisao mali kupac koji nikako nije mogao da se odluči hoće li sladoled ili čokoladicu. Nelson je to objedinio i prvi sladoled na štapiću, preliven čokoladom, pojavio se 1934. godine. Od tada do danas izmišljeno je mnogo novih ukusa, ambalaže i novih načina da se ta poslastica učini što boljom. Za vrhunske majstore i dalje važe Italijani. U Užicu su dugo vremena bio popularni Somboledovi sladoledi na štapiću, koji su se pojavili 1968. godine.
U dvorištu Osnovne škole “Anderija Đurović” podignuta je nova zgrada školske radionice, koju je sponzorisala većina užičkih preduzeća. Za ovo su posebno bili zaslužni člalanovi kolektiva škole: Pavle Marić, Ignjat Milićević i Žiko Aničić.
Zadruga filmskih umetnika “Orbit” iz Beograda postavila je na Trgu partizana dijavizor (aparat sličan TV prijemniku koji služi za osmatranje osveljenih dijafilmova i dijapozitiva). Preko dijavizora ekrana 4 kvadratna metra reklamirani su proizvodi. Slike su bile u koloru sa kraćim, prigodnim tekstom. Diavizor je postavljen uoči Prvoga maja.
Ovog meseca marta te 1965. otvorena je nova poslovna zgrada Zavoda za zapošljavanje u Železničkoj ulici, više stadiona.
Desanka Maksimović je održala književno veče u Domu JNA. Nakon toga je odgovarala na pitanja. U Ferijalnom su je dočekali učenici osnovnih škola, njima je čitala svoje stiove za decu i takođe odgovarala na mnogobrojna pitanja.
Sindikalni odbor trgovinskog preduzeća “Gradina” zakazao je godišnju skupštinu u isto vreme kada je u Užicu gostovao Đorđe Marijanović. U zakazano vreme, na skupštinu je došlo samo tri člana kolektiva, pošto su sačekali pola sata, nije im preostalo ništa drugo nego da i oni odu na koncert…
Dvadeset sedmog i 28. marta održan je tradicionalni memorijalni turnir “Bore Jovanović”. Radomir Kaljević Ćaga, potpresednik košarkaškog kluba Sevojno, je otvorio turnir na kome su nastupili Crvena zvezda, Voždovački, tadašnji državni prvak Radnički, Partizan, Sevojno… Turnir je održan u novootvorenoj sali Učiteljske škole, za čiju je izgradnju bio najzaslužniji profesor fizičkog Vlajko Kovaćević.
