На позив литерарне дружине Дома ученика у привреди у Коштици су гостовали ужички млади песници: Слободан Пузаревић, Милијана Симић, Маргита Ракић, Манојле Гавриловић, Нада Милошевић, Биљана Басуровић, Миљко Митровић, Милуника Митровић и Ненад Ристановић (тад није био “Стапарски”).
Једна од најуспешнијх младих песника била је Милунка Митровић, много година касније је рекла:
„Све чешће, примећујем како са малом зебњом узимам у руке свој, временом прилично начет примерак књижице Награђене песме, коју су издале ужичке Вести, негде с пролећа 1966. Наградни конкурс поезије „Тражимо најбоље песме“, како и стоји у њеном наднаслову, био је у то време својеврсни културни подвиг, нарочито значајан за нас, који смо почињали да пишемо, складајући прве песме у средњошколским свескама, свакако помало жудећи за неком афирмацијом која превазилази школске и друге локалне листове. Да је цео овај добро изведени подухват, уприличен поводом Дана младости у организацији друштвених организација и институција културе у овом граду, обавештава нас предговор уз још неке занимљиве, фактографске детаље. Своје песме послало је на конкурс око триста младих песника и песникиња из ове регије (срез Титово Ужице), а међу члановима жирија из културно-просветног живота града, име књижевника Славка Вукосављевића изазивало је неслућени ауторитет. Чинило ми се невероватним да је изабрао и моју песму „Љубав“ за једну од равноправно награђених, управо овај познати писац култне поеме „Кадињача“. А без ње је у тим временима била незамислива свечана приредба, рецитал родољубиве лирике, нити школска читанка. Међутим, за друге његове стихове једва да смо и знали.“
Зграду некадашње Женске школе, касније поште, су реновирали, припала је Биоктошу пошто се пошта преселила на Трг. У Биоктошу су се надали да ће после адаптације њихове службе несметано и квалитетније радити са грађанима (ова лепа предратна зграда се налазила поред ресторана “Париз”).
У биоскопима су играли филмови у “Партизану”: “Том Џонс”, “1000 кларинета”, “Лозинка”, “Трговина на корзоу”, “Златни тријунф”, “Узми је, моја је”, “Мужеви на конгресу “Одмор ратника”. У Дому: “Записи из Сиракузе”, “Усамљени су храбри”, “4 напуљска дана”, “Омикрон”, “Бастер Китон генерал”, “Тарзанова смрт”, “Виридијана” “Пуковникове авантуре”. Ко зна по који пут је Бастер Китон довео смехом до суза. Био је један од најзначајнијих комичара у историји филма, а човек који се никада не смеје. Гегове је градио на привидној равнодушности. Са родитељима, већ врло млад, глумио је у водвиљском позоришту (1899–1917). Ту је стекао искуство у комичним падовима, безизражајном лицу и ненаметљивом темпирању. Први филм Месарски шегрт снимио је 1917. Китон је умро ове 1966. године.
У граду је ове 1966. често долазило до кварова на лифтовима. Неки су више стајали него што су радили. У предузећу “Стан” су решили да буде боље, па су склопили договор са београдским предузећем “Давид Пајић” да отворе сервисну радионицу Т. Ужицу.
У сали Дома армије одржан је већ традиционални концерт ученика Основне школе Душан Јерковић. Наравно, сваке године је било све боље и боље, захваљујући Бролу (Милош Броћић). Ове године су се појавили нови таленти; прелепи глас Зорице Марић, која је отпевала Шубертову успаванку, Љубинка Поповић је такође оставила утисак својим гласом. На крају је све зачинио Драган Шуњеварић који је на труби извео Росинијеву “Тишину”. Генерације и таленти су долазили, само је Броле остајао дању да приближи генерације ђака доброј музици, а вечерима да у “Градској” забавља Ужичане, такође добром музиком.
У Ужицу је тада најбољи фирмописац био Новак Смиљањић, који је држао приватну радњу у улици Петра Ћеловића 28/1, где је Костина кафана “Књегиња”.
Слобода је у овој фудбалској сезони освојила прву победу на страни. Победила је на стадиону крај Мораве чачански “Борац” на радост Ужичана са 1:0. Победу Слободи је обезбедио Радивојевић својим голом. На овој утакмици је присуствовало 2000 ужичких навијача, који су ораганизовано аутобусима “Ракете” дошли да бодре своје љубимце.
