Jednog pre podneva početkom aprila, mislim da je bio 7. april Užice je protresla eksplozija. U oblaku prašine nestala je “Sokolana”. mesto okupljanja generacija Užičana. I dan danas Sokolana još živi u sećanjima, u mnogim knjigama i tekstovima. Bio je to tužan dan za Užice. Moj otac Vlajko Kovačević je poslednji put fotografisao, pre nego je esplozija uništila Sokolanu, zatim je otišao na Zabučje odakle je sa mojom setrom Ninom posmatrao kako nestaje mesto gde je proveo najviše vremena u dotadašnjem životu. Mesto gde je zavoleo sport, što je bilo presudno da postane prvi užički difovac. To je poslednja slike ove lepotice, koju su Tadašnji Opštinski rukovodioci namerno zapustili i pustili da propadne. To je bilo u vremenu kada je Petar Antonijević bio predsednik užičke Opštine. Na toj poslednjoj fotografiji Sokolane se vide vojnici koji postavljaju eksploziv više temelja zgrade.
“Samo se srušila u oblaku prašine kao kula od karata, u duši mi je ostala praznina. Otada sam uvek imao osećaj da užicu nešto fali”. Rekao je Vlajko nekoliko godina kasnije. Kada se dim i oblak prašine od eksplozije razišao Užičani su na mestu Sokolane videli gomilu cigli I greda. Kada je srušena “Sokolana” nijedne novine nisu pomenule ovaj zločin prema Užicu. Samo je u “Vestima” u rubrici “S kraja na kraj grada” najvljeno njeno rušenje. Postojale su četiri varijante projekta prolaska barske pruge kroz Užice. Samo je jedna od tih varijati kačila Sokolanu I to bez razloga za rušenje, i baš ta je izabrana. Tako su Sokolanu streljali šestar i lenjir i još ponešto. Možda je to bila mržnja prema svemu što ne pripada komunističkoj ideologiji. Neka objavljene fotografije podsećaju na ovaj najveći urbanistički zločin prema Užicu u mirnodopskim uslovima, u budućim vremenima na portalu Užičanstveno i navodi na ideju o izgradnji replike Sokolane.
Završeno je snimanje “Užičke republike”. U Sevojnu je održano “Partizansko prelo”. Prelje su na vretena su namotavale žice, i pevale “Druže Tito”. Sala Radničkog doma je bila mala da primi sve posetioce.
U Beogradu održan Sedmi kongres Saveza komunista Srbije. Bilo je dosta delegata i iz Užica. Tada su izbacili parolu: “Iza nas su kolebanja i krize, ispred nas su akcije i delo”. Rečeno je da: “Pismo i govor druga Tita odlučujući udarac svim negativnim pojavama”, da “Razvoj samoupravljanja moguć samo kao stvaralačka akcija, da se samoupravljanje ogleda u tome što smo samoupravljanje dugo vremena afirmisali više kroz kritiku etatizma i birokratizma nego kroz izgradnju celine novih, samoupravnih odnosa. Naglašenu atietatističku orjentaciju nije pratila dovoljno uporna i organizovana borba za izgradnju novih, samoupravnih odnosa, i u taj prazan prostior se ubacivao tehnokratizam”. Začuđeni užički radnici su se složili u jednom: “Što ne govore srpski da ih razume sav normalan i pošten svet”. Za članove Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije na ovom kongresu su iz Užica izabrani Dobrivoje Baja Vidić, Mirko Popović i Petar Stambolić. Užičanka, narodni heroj Dana Milosavljević je izabrana za člana komisije za statutarna pitanja Jugoslavije. U centralnom komitetu Srbije se našao i novi direktor Valjaonice bakra u Sevojnu Mileta Ješić.
U Užicu se ovoga aprila pojavio novi izraz “boemska ljubav”. Strast i svađe su bile deo burnog boemskog života Serž Gensburga i Džejn Birkin. Postali jedan od najpoznatijih parova šezdesetih i sedamdesetih godina – sinonim za “boemsku ljubav”. Počelo je sa pesmom” Je t’aime … moi non plus” ili u prevodu “Volim te… niti ja tebe” koja je proslavila ovaj par. O ovoj pesmi su bile ispisane stranice i stranice komentara. Džejn Birkin uzdiše i stenje u pesmi i zbog toga je u nekim zemljama pesma bila zabranjena. Džejn je jednom prilikom izjavila da su mikrofon držali u krevetu i snimali pesmu. Legendarna i najljubavnija pesma svih vremena je bila posvećena glumici Brižit Bardo. Serž je bio očaran lepotom i harizmom glumice i seks simbolom sedamdesetih. Brižit je u to vreme bila u braku sa plejbojem i milionerom Gunterom Sačom, ali je prihvatila da izađe na večeru sa Seržom. Serž je kasnije priznao da je njihov izlazak bio potpuna katastrofa jer je on bio izbezumljen njenom lepotom i potpuno zbunjen. Brižit Bardo ga je posle toga nazvala i zamolila ga da joj napiše jednu lepu ljubavnu pesmu ukoliko želi da popravi prvi utisak. Nije mu bilo teško. Inspirisan lepotom, već sledećeg jutra je imao hit: “Je T’aime … Moi Non Plus”. Ova pesma i neobična ljubav Serža i Džejn su i u Užicu izvršili uticaj na mnoge mlade užičke parove. Lagodno obučeni, nonšalatnog ponašanja, uvek blisko pripijeni jedno uz drugo bili su posvećeni sebi i uživanju u ljubavi. Onaj sram iz vremena patrijahalnog vaspitanja polako je iščilio i sa užičkih ulica.
U Klubu omladine gostovali Desanka Maksimović i Ljubivije Ršmović. Izabran je i savet Kluba, čiji je predsednik bio Dragan Dragojlović, direktor Zavoda za privredni i društveni razvoj. Tada su se tu prikazivali filmovi nedeljom krajem ovoga meseca je igrao američki film “Ubica u stroju”. Najposećenije su bile disko večeri koje sam pripremao, prosečno je prisutvovalo 500 duša 5 dana u sedmici.
Renoviran je restoran “Šumadija” (Truman). Satelitska stanica u Prilikama kod Ivanjice je počela probni rad. Otkriven je spomenik na Sarića osoju vezan za odbranu grada 15. aprila 1941. Užička Investiciono – komercijalna banka, pripojena je Beogradskoj banci.
Video: https://www.youtube.com/watch?v=NHdG_aSgFkU
