На плажи. Од раних јутарњих часова, гужва, сви који могу ту да буду ту су, на новоизграђеном језеру… Ту почиње издвајање: непливачи и старији остају на простору иза бране, деца са гумама за пливање трчкарају ка свом базену. Младићи и девојке, нарочито они који желе да покажу своју пливачку вештину, су уз просторе за спорска такмичања, они најхрабрији попну се на трамбулину и скачу “ласту” или “салто”.
Поподне настане “сеоба” Ужичана. Свет непрекидно промиче у оба правца: једни се свежи и одморни враћају са купања, а други журе да потраже спас од врелог сунца, које немилосрдно пржи, у Ђетињи. Од тада се говори о плажи као објекту велике вредности. Плажа и новосаграђени Трг су били објекти којима су се Ужичани поносили и хвалили у деценијама које су долазиле. Како су разговарали тада Ужичани:
– Куда ћеш ове године на море или планину?
– Ове године… на плажу.
Ужице постаде изненада туристичко место. Причала се једна, али на жалост истинита анегдота. Овога августа. Један ужички општински руководилац отишао да мало разгледа нови дограђени и реновирани у том времену репрезентативни хотел “Палас”, ишао је сам, није желео да га прати нико од запослених, пео се лагано степеницама, разгледајући ентеријер… Одједанпут га изненади груб, непријатни, женски глас:
-Где ћеш ти?!
Збунио се и стао. Осврнуо се да види да ли иза њега можда иде неко дете коме би се могле упутити такве речи. Никога није било. То грубо питање је било упућено њему. Не могавши да схвати овако груб дочек. Он се тихо, обрати жени:
– Опростите шта сете ви овде?
– Собарица!
Лагано се окренуо и изашао из хотела. Остала му је у глави слика собарице која је на ногама имала дугачке вунене чарапе, везане испод колена и опанке. Није могао да схвати зашто преко рођачких веза послове у тек реновираном хотелу за конобаре се траже људи који говоре два језика, а собарица, највероватније нечија тетка, може да буде и неписмена.
Кад се касније повела прича о томе, сазнао је за још један додађај у хотелу “Палас”. У портирницу хотела су ушли муж и жена. Он, Ужичанин, новинар у Београду, жена Београђанка први пут у Ужицу.
– Добар дан!
Одговора није било, портир је нешто рачунао и није обраћао пажњу. Нису се увредили, чекали су да их удостоји погледом. Чекање се отегло, уморни од путовања у ћири, који је тада ишао из Београда понеки пут и 10 сати, жена је села, а муж је пришо и учитиво се обратио портиру:
– Опростите, ја бих хтео собу са два кревета…
Портир је и даље рачунао. Гост помисли да нема слободних соба и да чекање може бити узалудно. Опет је питао има ли слободних соба? Добио је одговор у једној речи:
– Чекај! Окренули су се и изашли.
Ресторан “Париз” је тада био свратиште путника. Ужични су радо одлазили у њега, нарочито после реновирања у мању али пријатну салу. Њих троје је село, разговарало и чекало да буду послужени. Али конобар никако да приђе столу, стално је пролазио поред њих. Када је очекивање постало несношљиво, питали су га дали он служи и добили одговор:
– Јесте, а што?!
Ужице је променило изглед. Многи су долазили да га виде. Али велика емиграција је уништила традицију љубазности и оно што је красило предратне кафане. Тада се појавило оно ”Ти не можеш тако мало да ме платиш, колико ја могу да не радим”. Ужични су тада почели да размишљају о квалитетној угоститељској школи и новим кадровима.
Чекаоница на ћириној железничкој станици тада је била карактеристична по устајалом ваздуху и специфичном мирису, у коме су се осећале деценије… На зидовима су исписана разноврсна имена, регистровани су многи посетиоци ове чекаонице са разним надимцима. Неке речи су писане у стиху, прецртаване, брисане и допуњаване. Али, оно што је посебно “блистало” тада на зидовима железничке станице то су били вулгарне писане и цртане умотворине. Нацртани полни органи пркривају чисте зидове, а написане речи додавали су још мало вулгарности овој ужичкој чекаоници…
Прошло је више од годину дана од како је речено да ће простор испред “Соколане” бити урађен као спорски терен. Група радника убрзано је радила на нивелисању терена. Зидари су радили трибине које ће моћи да приме 1500 гледалаца. Око терена је рађена кружна атлеска стаза дужне 350 метара, простор испред мале железничке кућице је искоришћен за кошаркашко игралиште. Планирано је да на овом терену могу да се одигравају и ноћне утакмице. На шест челичних стубова од 5 метара висине постављали су расвету. На доњем делу терена према новом мосту (дрвени мост налазио се на месту моста који води на аутобуску станицу) биле су јаме за скокове и бацање. Поред овог терена већ су били изградили игралиште за одбојку, рукомет и мали фудбал.
Тихомир Бабић, ужички саобраћајни милиционер, спасао је током двадесет дана овога августа два људска живота. У најкритичнијем моменту дао је крв Београђанки Бранки Радосављевић и тако јој спасио живот. Десет дана касније, док се сунчао на плажи, једна девојка је неочекивано упала у воду и почела да се дави. Угледао је жену која покушава да јој помогне али је закључио да обе тону и схватио да је његова помоћ неопходна. Скочио је и извукао Миленију Стевановић, која је изјавила да зна да плива него да је изненада гурнута и није могла да се снађе.
Двадесетдругог августа на перифрији града настрадао је 35-годишњи Александар Цветковић, шофер Техничке секције за путеве. Пошто је поправио свој мотор МЗ од 175 кубика, пошао је да га проба до Теразија. Враћајући се брзином од 80 км на час, сагнуте главе у намери да уђе у гаражу, невидевши кола која су ишла Дринском улицом према Бајиној Башти, налетео је на лимузину америчке амбасаде марке “Шевролет”. Од силног удара Цветковић је размрскао лобању и на месту остао мртав, мотор је био сав излупан, а и кола су била веома оштећена у којима је било четворо путника који су прошли без озледа.
Ступила је на снагу забрана клања јагњади и телади, да би се заштитио сточни фонд. Направљена је и отворена зграде предузећа ЕПС, у тада улици Миладина Поповића уз кућу Суботића.
На ужичкој зеленој пијаци (налазила се уз кеј на месту Хотела Златибор) стизале су све веће количине бостана из Македоније, Срема и Крајине, али су му цене још биле високе, чекало се да сазре лубенице из ужичког краја које ће смањити цену.
