U bioskopu “Zlatibor” igrali su filmovi: “Partizanske priče”, “Slabe žene”, “Goli grad”, “Oči ljubavi”, “Petrogradske noći”, “Mladi muževi”, “Crna orhideja”, “Devojčica traži oca”. U Domu JNA: “Rimske priče”, “Lastočka”, “Špijun”, “Herkul i kraljica Lidija” “Šinjel”, “Godine radosti”.
U Domu JNA su gostovali članovi beogradskog varijetea “Orfeum”. Nekoliko mladih pevača, humorista Ljuba Stepanović – “čovek sa hiljadu lica i glasova”, koji je sa uspehom zabavljao i Tita. Oduševio je užičku publiku, razlikovao se po finom duhu i šarmantnom gestu, načinu izvođenja. Njegov humor i imitacija nisu podsećali na standardne skečeve naših tada poznatih komičara. Novinar “Vesti” Slobodan Ćetković o ovom događaju je napisao:
“U grupi mladih pevača nije bilo izuzetnih glasova, ali su skoro svi osvojili simpatije publike nenametljivim držanjem i uglavnom dobrim pevanjem. Program je zaista bio pomalo jednostran, jer su preovlađivale američke melodije. Najviše izražajnosti i sigurnosti bilo je u prijatnom i dubokom glasu Slobodana Đorđevića. On je pokazao svoje mogućnosti i raznovrsnim repertoarom pesama. Nena Ivošević peva specifičnim, dopadljivim glasom, kome nisu odgovarale sve kompozicije. Dobro je pevala i Tatijana Trajkovska, ali bez naročitih ličnih svojstava. Muški duet Marković-Mirković primetno je podržavao strane uzore. U programu je skromno učestvovao i Aleksandar Topas. Sve je pratio dobro uvežbani Beogradski zabavni orkestar.”
Užice se snadbevalo vodom 1961. iz dva izvora, koji su davali u kišnom periodu dovoljno vode koliko je bilo potrebno gradu. Ali, kada dođe leto ili sušni period u gradu se i u višim predelima osećao nedostatak vode. Tada nije mnogo ne pomagao rezervoar ispod Pore u kome se preko noći skupljala voda da bi danju podmirio potrebe sve većeg broja doseljenog stanovništva, širenja grada, i savremenog načina života. Zato je odlučeno da se u Turici izgrade dva bunara sa crpnom stanicom. Previđeno je da pojedinačni kapacitet bunara bude 100 kubnih metara vode u sekundi i da bunari budu cevima spojeni sa gradskom mrežom. Posle ove, prve faze, rešeno je da se rekonstruiše gradska vodovodna mreža, koja tesna i nerazvijena ne bi mogla da trpi veća opterećenja. Nakon toga planirano da se izgradi rezervoar na Dovarju.
Iako nije bilo dovoljno vode, Užičani nisu štedili vodu, na javnim česmama i u dvorištima retko su bile zatvorene slavine. U preduzećima niko nije vodio računa o česmama, pa su izračunali da ako se ventil promeni košta 100 dinara, a ako se ne promeni kroz istu slavini iscuri vode za 2000 dinara…
Najavljeno je otvaranje Više pedagoške škole, koja počinje sa radom u školskoj 1961/62. godini. Prvi studenti su mogli da se upišu na grupu ruskog jezika i grupu matematike sa opštetehniškim obrazovanjem. Sem toga prosvetna komisija je odlučila da se izgrade osnovne škole u Keserovini, Šarganu, Vitasima i Mokroj Gori. Da se u Priboju otvori istureno odeljenje užičke Ekonomske škole. Odlučeno je da se večernja politička škola pripoji radničkom univarzitetu “Radovan Dragović”. Da se u osnovnoj školi u Sevojnu otvori 5. razred, a u Staparima i Drežniku 7. razred. Zbog oskudice prostora u OŠ „Andrija Đurović“ biće premešteno 5 odeljenja nižih razreda zajedno sa učiteljima zato što su u “Dušanu” dograđene nove učionice. Od stranih jezika odlučeno je da se najviše uče engleski i ruski jezik, naročito u osnovnim školama.
Ovoga avgusta su Užičanima je najviše muke nanosila vrućina. Jugoslavija je bila najtoplija zemlja u Evropi, temperatura je dostizala do + 44 celzijusovih. To je bila u Užicu dosada najveća zabeležena temperatura u istoriji grada. Kako je to izgledalo?
“Četvrtak 10. avgust 1961. 13 časova. Sunce neumoljivo prži i diže živu do dve četvorke. Nesnosna vrućina, nigde oblačka. Na istopljenom asfaltu otisci stopa retkih prolaznika, bosih i obuvenih. Nad gradom se talasa vreli vazduh, kao posle velikog požara. Teško se diše. Iz zemlje izbija toplota, uspavljuje i ošamućuje, jara opija, mnogo jare, više nego ikad. Grad je ostao pust sve se preselilo na plažu, u šume, na more. Ipak neki su morali da rade.
Milutin Lazarević poštonoša morao je peške na drugi sprat samo zbog jednoga pisma. Znoj mu obliva lice, probija bluzu. Ko zna po koji put se penje na drugi treći sprat u toku dana, kaže: “Vrućina je nesnosna, ali takav je moj posao, na suncu provedemo 4, 5, časova i propešačim dvadesetak kilometara dnevno, poštu raznosimo i pre i posle podne. Sve zgrade koje su vide od jednoga sprata moraju na ulazu imati sandučiće za pošiljke, niko za to ne mari kao da mi poštari nismo od krvi i mesa.“
Dva mlada automehaničara Žiko Popović i Ostoja Lazić u transpotnom preduzeću “Lasta” na ugrejanom asvaltu ispred garaža (bile su tamo gde je kasnije izgrađena tehnička kola i fakultet u ul. Nikole Pašić) na usijanom asfaltu ispred garaža od Muzeja nameštali su gumu jednom autobusu, goli do pojasa i zamazani podvlače se pod kola da otklone kvar, znoj curi, posao odmiče. “Nije ugodno, kupamo se u znoju, sunce nam probi glavu. Putnicima treba obezbediti sigurnu vožnju, ovim autobusima već popodne treba da putuje nekoliko stotina putnika u raznim pravcima. Ljudi žure na odmor. Mi ćemo na odmor u septembru, na jesen, kada bude manje posla.“
Saobraćajni Milicioner Dušn Kresojević je stajao sa belim navlakama na rukama ispred Bloka “C” i kao da nije mario za vrućinu, posmatrao je retke automobile. “Ne obraćam pažnju na vrućinu, takvo je moje radno mesto, na njemu se mora biti budan. Vozači se ponekad zaborave. Voze velikom brzinom, a neki i nemaju dozvolu za vožnju. Otkako je otvoren magistralni put, saobraćaj se naglo povećao, Užice je postalo tesno. A ubuduće će biti još teže. Na primer, u toku 24 časa, na raskrsnici kod muzeja prođe 2500 vozila. To je povećanje saobraćaja za oko 70 % u odnosu na predhodne godine. „
U centru grada na Trgu nema nikoga trg je pust. Nigde ni jednoga prolaznika, nekoliko turista se rashlađuje pivom ispred gradske kafane. Sunčni časovnik je pokazivao 13,30 časova. Ispod njega radnici GP “Zlatibor” Savo, Radovan i Siniša su skidali skele. Sunce se odbijalo od fasade novoga pozorišta, odbija se i ubitačno peče. Gvozdene cevi su gotovo usijane.
Radovan, visok mladić širokih leđa, je rekao: “Tako je kod nas, građevinskih radnika. Zimi nas bije hladnoća, a leti vrućina…“ Samo su oni koji moraju da rade bili na ulicama. Gde su ostali?
