Најважнији догађај у Ужицу тог августа 1962. било је гостовање Црвене Звезде. На стадиону је било више од 6000 гледалаца. Тадашњи државни првак је “разбио” Слободу са 5:0. Све је почело неколико дана раније пред Малим парком, тада окупљалишту љубитеља фудбала, пре свега навијача црвено-белих, групе су бучно дискутовале, све је то доживело кулминацију када се у Хотел “Паласу” појавио Драгуслав Шекуларац, који је одговорио на питање које се данима провлачило Ужицем, да ли ће тада најпопуларнији југословенски играч наступити пред Ужичанима. Пошто су Шекуларца бурно поздравили, скоро све мушко из Ужица је кренуло ка стадиону. Испред стадиона “24. септембра” отегао се дуги низ возила, гомиле су хитале кроз улазе, много их је дошло из места из околине, чак и из Чачка и испунили до последњег места трибине и места за стајање. На околним, тек завршеним и незавршеним зградама и околним двориштима, нашло је место преко 1000 гледалаца. Причало се да станари у новим солитерима, крај стадиона онима које пусте на балконе наплаћују улазнице. То није било истина, истина је била да су на тај начин понеки куповали нечије пријатељство, чинили су услугу зато што су им ови на другом месту обезбеђивали против услугу. Наравно на штету некога трећег. Ужични су се полако и сигурно кварили, овим убрзаном “развојем”.
Тачно у 17 часова на терен су истрчали играчи – Звездини у црвено-белим дресовима а Слободини у белим. Разменили су цвеће и поклоне, пали су заједнички снимци, спортски поздрав, све то уз френетичан аплауз публике. Испрепадани Слободини играчи у првих 45 минута играју подређену улогу са видљивом тремом, што условљава да се Звездини играчи са њима поигравају и олако постижу голове, које је већином ко руком “наместио” Шекуларац. У другом полувремену су наступиле Звездине младе наде и са њима се Слобода равноправно носила, одбрана се средила и много успешније чувала Шекуларца и остале из Звездине навале. Али опет су погрешили не обрађајући пажњу на нову зведину наду Анђелковића, који им је утрпао два гола. У наставку сва настојања Слободе да смање гол разлику нису успела, Звезда је била исувише јак противник… Зато је „Слобода“ неколико дана касније са 6:2 разбила у Ивањици ФК Јавор.
Иначе, популарни Шеки је био друга „Звездина звезда“ после Рајка Митића. Био је вероватно један од најбољих дриблера у историји југословенског фудбала. Играо је у везном реду, стандардни члан фудбалске репрезентације Југославије, и у то време и њен најбољи појединац. Одиграо је 41 утакмицу и постигао шест голова за репрезентацију Југославије. После инцидента на утакмици, због које је био кажњен са две године неиграња, каријера му је нагло прекинута. Инцидент се догодио у јесен 1962. са арбитром Павлом Тумбасом кога је ошамарио усред препуног Чаира у мечу Раднички Ниш – Црвена звезда. То га је удаљио од фудбала на годину и по дана, заправо много дуже, јер се налазио на врхунцу каријере. Говорило се да је Шекуларац био револтиран одлуком тадашњих власти да не пусте тада миљеника Звездиних навијача да пређе у италијански Јувентус. Јувентус је нудио Шекуларцу рекордан уговор од 600.000 долара.
Шекуларац је првотимац Црвене звезде постао 6. марта 1955. и црвено-бели дрес носио до 5. јуна 1966. У Црвеној звезди је одиграо укупно 375 мечева, од тога 156 првенствених и постигао је 119 голова. Са Црвеном звездом је освојио пет титула првака (1956, 1957, 1959, 1960. и 1964.) и један трофеј у националном купу (1959), када је био творац победе над Партизаном у финалу. Преминуо је 5. јануара 2019. године у Београду, а сахрањен је 10. јануара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
СУП Ужице је упозоравао на оружје и експлозиве заостале из Другог светског рата, који се налазе на теренима где су се водиле борбе, у местима и насељима која су бомбардована из ваздуха, по таванима и подрумима кућа. Упозоравали су Ужичане који су све то скупљали и чували по кућама.
Од завршетка рата до августа 1962. на подручју ужичког Среза од заосталог оружја и експлозивних направа погинуло је 124 деце и младих, а теже и лакше рањено 143. Један од жртава је био и дечак Ђорђе Васић, касније познати ужички рок певач. Њему је ручна бомба разнела шаку. Највише су налажене ручне бомбе и артиљериске и минобацачке гранате, па и авионске бомбе уз различите мине, муницију, разне упаљаче детонаторе и слично.
Основна школа „Нада Матић“ је градила спорски полигон близу Ракијске пијаце, на месту званом “Ливадак”. Бране Панић, преседник школског спорског друштва, рекао је: “Иако смо га градили својим рукама и својим средствима, не желимо да сами уживамо, могу сви да га користе”. Сви су полигон и користили, чак и кошаркаши “Севојна”.
У Ужицу и околини су запажена лакша обољења деце од вирусног менингитиса. Умро је сељак, песник из Рибашевине Паун Петронијевић у својој 26 години.
Почела је градња ловачког дома на Водицама, које је градило Ловачко друштво “Златибор” из Чајетине. Подизање на овом простору је одлучило то што се у непосредној близини налази Торник, терен проглашен за државно ловиште и то што је близу Муртеница и Борова глава, одлично ловиште за ниски и високи лов. Прича о Водицама почиње много раније, и то далеке 1750. године, када је чувени сарајевски трговац, Хаџи Никола Селак, открио овај прелеп крај и у њему саградио летњиковац, заправо на Водицама је рођен златиборски туризам. Данас 1919. део Водица је урбанизован. И то део десно од реке Рзав, где се налази неколико стотина викендица, које су саградили највише Београђани и Ужичани. Лево од реке Рзав се налазе огромна пространства и природне лепоте које урбанизм није начео… Један новинар Београђанин је написао:
„Након пет предивних дана на Водицама, тешка срца, веома тужни што морамо да напустимо овај мали рај, враћамо се за Београд. Ипак смо научили важну лекцију – Златибор је једна велика тајна и загонетка, коју смо бар мало открили захваљујући Водицама.
У току овог месеца августа у граду се причало и о мање важним стварима, издвојићу:
Пензионери су се жалили на одржвање Малог парка, на то да перачи који ноћу оперу парк толико овлаже клупе и набацају земљу на њих да се на њих не може сести до подне. Ужичани су се обрадовали снижењем цена месу, самци којих је тада у граду било много су се надали снижењу цена и у кафанама, али од тога није било ништа.
Причало се томе како неки Николић са Златиборског пута продаје мотор “Панонија” од 250 кубика, а Миљко из Карана продаје моторцикл “Тријумф” од 250 кубика. Како Костић Срећко продаје кућу на Горњој Лазовини. Како се Николић Таћо са Доварја одриче преко новина жене Светлане-Цеце; Драган Павловић своје жене Станије… Како неки Љубинко Марић позива своју жену Миодрагу да му се врати. Неки су продавали једногодишњег вучјака…
Ф.К. Слобода је победила “Рудар” из Косовске Митровице 4:2. Ужички шаховски клуб “Слобода” је изгубио од “Слоге”, у Краљеву 3,5 : 4,5 то се догодило 26 августа а играло се у оквиру лиге уже Србије у шаху.
