И овога августа у Ужицу је била велика потражња са становима, емиграција са села није се смањивала. Уским хладом тротоара Ужичани су одлазили на плажу. Свакога дана на њој је било две три хиљаде купача, највећа гужва је била у дечијем базену, жагор се разлегао на све стране. На пливачком су пливачи одржавали кондиционе тренинге, јер им се приближавало такмичење. Свако се забављао на свој начин – млађи су се забављали скоковима у воду, старији хватали бусију у хладу испод топола, а увече, када сунце зађе, неколико кафана је забављало Ужичане.
У Ужицу је одржано првенство уже Србије у пливању и ватерполу убедљиво је победио “Раднички” из Ћуприје. Пливачки клуб “Слобода” и њен ветеран инжињер Драгош Вајевић примили су похвалнице Пливачког савеза Србије.
Они који воле свежину и чист ваздух одлазили би у Велики парк познатом по својим ресторану и Ружића чесми, чија је вода била позната и ван Ужица. Пристојне цене и одличан роштиљ, печење са ражња који је окретала вода, леви источник на чесми професора Ружића, привлачили су велики број гурмана и туриста који су тада летовали у Ужицу. Причало се као анегдота, да надлежни за осветљење Великог парка нису хтели да наруже “мајку природу” и оставили су само једну сијалицу са којом су дискретно осветлили улаз код капије и раскршћа парка, па су се посетиоци кафане отварали четворе очи да виде куда иду. Наравно, то није сметало љубавним паровима који су били довољни сами себи.
Млади Ужичани су се забављали на игранкама у Дому ЈНА и у башти биоскопа “Златибор”. У згради у којој се налази биоскопска сала била је башта за приказивање филмова у летњим вечерима, са рестораном где се спремао најбољи роштиљ и играо преферанс, а преко дана слушала добра музика. Суботом и недељом ту су се одржавала матинеа, уз музику са плоча, што је била претеча дискотека. Башта Градска кафане и Хотела “Палас“ су биле препуне и изгледале велеградски. Ужице се полако претварало од мале вароши у велики град.
Најомиљенија продавница новина била је најстарија Политикина трафика, у којој су радили отац Љубиша Милојевић и његов син Драган. Ужичани су највише читали “Политику”, “Вечерње новости”, “Борбу” и “Спорт”. Тада од недељника по тиражу је рекордер био “Спорт и свет”, због избора за лепотицу и прву пратиљу који су пратили. После “Спорт и света” Ужичани су највише читали „Илустровану политику” и “НИН”. Читала се и “Мото ревија”, а у то топло летње време многима није било жао да црвену стотинарку дају за романчић X-100 или за стрип “Мистериј зелених мочваре”. Дневно се продавало 2000 примерака “Политике”, 1300 “Вечерњих новости”, 600 примерака “Борбе”, 250 “Спорта”, па 1800 примерака “Спорт и света”, 1600 “Илустроване политике”, 550 “Нина”.
У књижарама највише су се продавале лектире за основне школе, уџбеници. Пословођа најпознатије ужичке књижаре “Нолит” је тада био Марко Смиљанић, који је изјавио да се највише траже романи из едиције “Џепне књиге”, поема “Кадињача”, “Ужице 1941.“. Солидно су се продавала и сабрана дела Иве Андрића, а веома актуелна књига је била књига Иље Еренбурга “Људи, године и живот”. У другој, такође познатој књижари, “Победа” пословођа те 1962. године је био Милан Раичевић. И у “Победи” су се такође највише продавали уџбеници. Ту су била највећа потражња за романима Добрице Ћосића, Ремарка, Бронфилда и Хемигвеја. Раичевић се жалио да нема довољно интересовања за “Ужичку нахију”, албум “Титово Ужице 1941-1961” и за публикацију партизанских листова: “Вести”, “Новости” и “Реч народа”. У градској библиотеци библиотекарка коју су сви познавали је била Милка Шуњеварић. Ту су најчешће долазили пензионери и ђаци, а највише су се узимале књиге Зен Греја, Фокнера, Кронина, Ремарка, Бронфилда.
У бископу Златибор и у његовој башти, када није било игранки, у току врелих августовских вечери су приказивани филмови: “Закон Прерије”, амерички вестерн, и два југословенска “Љубав и мода” и комедија “Заједнички стан”. У Дому су Ужичани могли да виде домаћи филм “Породични дневник”, вестерн “Коњаници”, енглески филм “Операција Амстердам”.
Колектив ужичког Дома здравља је посетио Сутјеску, где је Витомир Чворовић евоцирао успомене, после су отишли у Фочу и разгледали места везана за револуцију. У Ужицу се могао видети нови модел аутобуса који су Прибојчани направили по лиценци.
Студенти су се борили, пошто их је лети било неколико стотина у граду, да добију простор за клуб, и добили га у “Соколани” (тада ДТВ Партизан), а онда су их критиковали да, и ако средства постоје у Комитету народне омладине, нису припремили за лето некакав забавни програм.
Пензионер Тома Аксентијевић из Ниша дао је ужичком историjском архиву 16 оргиналних фотографија са осрва Крфа из дана 1916. године.
