Овога „дугог топлог лета“ 1963 најпопуларније освежавајуће пиће у Ужицу била је кокта, кока кола ће тек стићи у Титову Југославију 1967. године. Хладна кокта могла се купити у ужичким продавницама, кафанама код содаџија, коју су лети у препознатљивим флашицама заједно са клалакерима продавали са својих бициклима троточкашима са корпом на којима су на великим леденим блоковима мамила и кокта, на плажи, стадионима, свуда где су се окупљали масовно Ужичани…
Иначе према записаним подацима: “Отац кокте, Емерик Зелинка, створио ју је 50-их година прошлог века у предузећу Словенијавино. Употребио је плодове шипка, пријатно киселкаст витамин Ц, различито ароматично биље, чисту изворску воду и карамелизован шећер. Кокктино име је извео од речи “коктаил” која значи мешавина ароматичног биља и тиме створио прво газирано безалкохолно пиће у Југославији. Кокта је први пут представљена 8. марта 1953. године у Планици, где је посетиоце на сваком кораку пратио плакат симпатичне девојчице која пије Кокту. Плакат је израдио дизајнер и сликар Урош Вагаја. Кокта се у јавности први пут представила у заобљеној бочици од 2,5 dl са смеђом, пенушавом течношћу, као симбол западног начина живота. Бочицу и натпис на њој је израдио дизајнер Сергеј Павлин. Већ је те године произведен први милион литара Кокте. Њиме су напунили 4,5 милиона бочица.”
Сећам се да је препознатљиви плакат Кокте био присутан на зидовима ћириних железничких станица. Овог августа 1963. први пут су ме одвели деда Ристивоје и његови ловци на ћевапчиче и кокту у ресторан „Париз“. Ту на зидовима било је неколико урамљених рекламних плаката за кокту, који су ту висили тридесетк година све док Париз није срушен на опште жаљење Ужичана.
У новом биоскопу “Партизан” у августу су играли филмови: “Судија”, “Питај било коју”, “Рандеву”. А у Дому Армије три совјетска филма: “Потрага за Ауриком”, “Чврсти стубови”, “Кад су дрвећа била велика”.
Како је изгледало ужичко позориште на почетку сезоне те 1963. године? Управник ужичког позоришта је био Станко Јованчићевић. Рећићу мало више о овом професору који је оставио траг у Ужицу. Рођен је у Прилепу 1929. године. Основну школу и Гимназију завршио је у Ужицу. Дипломирао је и магистрирао на Филозофском факултету у Београду. Ужичани га памте да је три године био управник Народног позоришта, као професора у Гимназији, Економској школи, Педагошкој академији и Учитељском факултету… Објављивао је приказе, осврте и књижевне критике у часописима „Међај“, Ужичком зборнику. Написо је више рецензија и предговора за књиге лирских песма ужичких песника. Био је председник Издавачког савета КПЗ Ужице (предузеће Арт). Учествовао је као коаутор у значајним книгама за историју Ужица.
Ове 1963, док је Јованчићевић био управник ансамбл позоришта имао је 14 чланова, од којих је пет било нових, а имало је и сталнога редитеља – то је био Александар Ковачевић, који је до тада радио у позоришту у Приштини. Веома млада Илонка Догнар је први пут дошла Ужице, пре тога је глумила у Суботици и Шибенику. Томислав Јањић већ тих година је био стари ужички глумац, дошао из Чачка 1954. Пре Ужица Звонко Јелачић, заједно са женом Љиљаном Плавшић Јелачић глумицом, је радио у Загребу, Пули, Шибенику, Карловцу, Сиску. Срђан Кличек је, пре него што је дошао у Ужице, био у Шибенику. Миле Маринковић је требао за ову сезону да дође из Осјека. Боса Миљевић је стигла из Зенице, Сомбора и Титограда… Радомир Павлов је предходне сезоне дошао из Пљеваља, а Недељко Пајевић је предходних 8 провео на ужичкој сцени, па је био у међувремену у Титограду, Пули и Крагујевцу.
Девету сезону са Ужичанима је била Анкица Станојевић, позната дама са камелијама. Пре него је дошла у ужичко позориште је играла у Сиску, Цетињу и Пљевљима, а њен муж Душан Станојевић је своју каријеру започео по путујућим позориштима Тимочке крајине. У Ужицу је од 1952. године. Играо је и у првом играном филму, сниманом у Ужицу “Први грађанин мале вароши”. Миленко Топаловић је сав свој глумачки стаж стекао у Ужицу, гледаоци у позоришту га знају од 1955. године. Многи стари слушаоци веселих вечери су се сетили гласа Матилде Шпилер, када је 1962. дошла Ужице и појавила се на сцени ужичког позоришта. Последња на овом списку глумаца, који су 1963. забављали Ужичне, је Саду Штроф, која је после различитих улога у Суботици, Никшићу, Задру, Суботици, дошла у град испод Ђавоље стене.
У Т. Ужицу се пријавило преко 1000 младих да иду да граде порушено Скопље.
Трговинско предузеће “Градина” је одлучило да своје продавнивце у главној улици (тада М. Тита) постави светлеће фирме. То су биле продавнице: “Горица”, “Тканина”, “Текстил”, “Обнова” “Избор” и ”Технометал”.
Благоје Ћубић, Ракетин шофер, нашао је у аутобусу, који је возио на линији Каран-Ужице, штедну књижицу са салдом од 110.000 у готовини, 35.000 динара са новчаником и осталим исправама. Одмах је све предао у гардеробу своје аутобуске станице и обавестио милицију, после неколико дана се јавио власник…
У „Вестима“ се појавило обавештење: “У задње време учестале су крађе сатова и одеће на ужичкој плажи. Органи СУП-а пронашли су неке сатове и одећу украдену са плаже, молимо оштећене грађане који нису пријавили крађе да се обрате криминалистичком одељењу СУП-у Титово Ужице соба 36.“
Београдско предузеће за унутрашњу декорацију и намештај “Нови дом”, које се бавило прометом намештаја, беле технике и друге робе, припремало се за отварање робне куће на Тргу партизана у локалу који је био намењен за изложбену дворану.
У Међају се није могло проћи од правих брда лубеница. Довозили су их их из Срема, Црне Горе, Зајечара. Било је и гужви, јер су ужички клинци, када не виде продавци лубеница, отискали их ногом, у јаз и чекали их код Драгове и Зрњове воденице. Кад би их видели, продавци би их појурили, а док их јуре, друга група клинаца је крала лубенице и носила их према плажи…
И тако, тече Ђетиња и носи отпатке од диња и лубеница, на месту некадашњег Касапчића моста патке и гуске поставиле заседу по мутњикавој Ђетињи. Пролазе воловска и коњска кола и камиони. Облаци прашине ковитлају се између брда лубеница. На пијаци ври као у кошници. Шофери и кочијаши псују равнодушне пролазнике. Сунце припекло као у Сахари, у дну тога ужареног котла, код дрвеног моста који је био предвиђен за пешаке пролазе и Ракетини тешки камиони. Нервозан продавац, као да је прогутао усијану куглу, громовито узвикује: “Осам диња за двадесет банки!”. Скривен гомилом лубеница, од којих је најлакша преко пет килограма, са шеширом натученим на чело, Сремац Владе Недељковић чежљиво упро поглед у даљину. Осећа се стешњен ужичким брдима. Главни снадбевачи ужичке пијаце током шездесетих били су Сремци и Чачани, грожђем Лесковчани, паприком и парадајизом Чачани и Пожежани. Ужички произвођачи су сваштари, на њиховим тезгама има свачега и лубеница, диња, паприка и парадајиза. Прорачунато без ризика, али и без веће зараде.
Седамнаестог августа је пуштена струја у најлепшем делу Златибора у “Рибници” и на “Торнику”, наравно заслугу за то су имали радници “24. септембра”, који су по врлетном камењару и жеги поставили електричне стубове. То су били Радоје Дабић, Лазар Голубовић, Митар Старчевић, Радојица Марковић, Иван Лучић и Миодраг Рајевац после Торника су отишли да раде у Београд, што им после упаљених сијалица на Торнку није тешко пало.
18. августа у холу Друштвеног дома, млади академски сликар Рајко Самарџић отворио је прву самосталну изложбу. Самарџија је дипломирао ове године на београдској Академији у класи Ђорђа Андрејевића Куна. Изложио је 17 слика “Сутјеска”,” омладинске радне акције, свитање, пејзаж…
Ове године су ораси родили као никада, нарочито у ариљској општини, тако да су се многа стабла од тежине рода почела савијати према земљи да би их мало јачи ветар поломио.
Милија Вујичић шофер предузеђа “24. септембар” са Фјатом 1800 прешао 123.000 километара без икаве веће поправке. “Никад ме за ове три године није изневерио” рекао је Милија. Касније је добио награду “Црвене заставе” из Крагујевца за пређених 100.000 километара.
Милош Зечевић, радник “Цвете Дабић”, скочио је са старог Железничког моста на плажи који је висок 28 метара. Овога лета је скочио осадесет и први пут. Тада су га у Ужицу сви познавали као скромног младића, који када изрони из воде после вратоломног скока, умири публику ведрим изразом на лици, које не зна за страх.
Овога августа за Ужичане и Чачане одржана су радничка спорска такмичења – прво у Чачку, па у Ужицу. На такмичењу у Чачку, Чачани су победили у одбојци са 3:1, у фудбалу је било 4:1 за Ужичане, у шаху је Први партизан био бољи. У стрељаштву су опет Чачани били бољи, а Ужични у стоном тенису.
