Ovaj avgust sam zapamtio po velikoj vrućini, mislim da se tog leta dogodila u Užicu do tada nezabeležena temperatura do današnjih dana – 41 stepen celzijusa, asfalt se topio. Na nekim mestima su se nekoliko godina kasnije videli u njemu otisci bosonogih užičkih dečaka… Tog leta je nastala ova fotografija – moja majka Vera i ja u našem dvorištu u Omladinskoj 28. Majka me dobro opremila, šešir pozajmila od strica Sloba, a naočare od tetke Dane, samo da mi sunce nešto ne učini… I svaki čas dođe, pa me poprska vodom… Majka je to.
Užičko Narodno pozorište se uselilo u novu zgradu na Trgu, gde se i sada nalazi. Užičani su bili oduševljeni salom, na čijim zidovima su bile jagnjeće kožice. Upravnik pozorišta tada je bio Stanko Jovančićević.
Za prvih šest meseci ove godine bioskop “Partizan” je imao 18.000 posetilaca, mnoge nezadovoljne. “Koliko smo puta poželeli da napustimo salu, što se neki primitivac iživljava dobacujući, zviždeći… sekući fotelje, kvareći brave, upražnavajući seks u sporednim prostorijama …. Ako se ovako nastavi, u bioskop niko neće hteti da dođe!!!”
Rano ujutru na Zlatiborskom putu Slobodan Dolaš i Slavko Ljubičić su se vozili na motorciklu u pravcu Užica. Blizu grada, motorcikl je naleteo na kamion sa prikolicom, udarili su u gume. Od jakoga udara obojica su pali onesvešćeni na zemlju. Dolaš koji je vozio, nije imao vozačku dozvolu, bio je teže povređen, a Ljubičić lakše…
Dogodio se požar u livnici Valjaonice bakra. U 9,45 časova odjednom je u podrumu ispod peći 7, suknuo plamen. Zapalio se hidraulik i požar se munjevito preneo na peć. Dok su galsili požar, lakše su povređeni Radojko Damijanović i Ljubiša Bajić.
U novootvorenom “Ferijalnom” nastupao je Zvonko Vojković medicinski fenomen. U svom programu nastupao je sa 15 najotrovnijih zmija, zabavljao je posetioce jedući gramofonske ploče, staklo i druge predmete, a na kraju je jeo i zmije… Za vreme programa Vojković je dozvolio da ga ujede poskok, na rukama je imao desetine ožiljaka od ugriza otrovnica, bio je imun na otrov. Sutradan je pred raspoloženom publkom, posle više od jednog sata traganja na Starom gradu, pod jednim kamenom pronašao poskoka, vešto ga uhvatio rukama, pošto mu je popio otrov i polomio zube, stavio ga je usta živog i odgrizo mu glavu, koju je ispljunuo i rekao: ”Zmije otrovnice su moji najveći prijatelji”. Tako su se Užičani toga vreloga avgusta 1964, godine zabavljali.
Cena mleka za jedan litar skočila je sa 70 dinara na 100. Za cenu jednog litra mleka moglo se kupiti 5 brojeva lista “Vesti”.
Zašto na periferiji i višim delovima Užica neme vode pitali su poznatog užičkog šereta Pipelju, koji je komentarisao u stihu: “Pa otišao nam predsednik opštine da odmara, pa nema pritiska, iako narod ima para”.
Kada se kaže Miodrag Petrović Čkalja, znaju svi o kome se radi. Kada se kaže Miodrag Petrović Pipelja, o kome se radi znamo samo mi Užičani i retki, kao vlasnik beogradskog Muzeja Automobila Bratislav Petković, nekadašnji ministar kulture.
Za Pipelju se može reći da je bio komendijaš: “Tri pedale, nema šale!”, u stihu je često govorio Pipelja, užički čudesno vešti limar koji je Bratislavu Petkoviću pomogao u restauraciji automobila, kojim su davne 1966. godine udareni temelji današnjoj kolekciji beogradskog Muzeja automobila. Isto za nas Užičane, kad se pomenu stari automobili, ali i to užičko specifično šegačenje, često se setimo tog užičkog šereta Miodraga Petrovića Pipelje.
Neko od Užičana je rekao “Pipelja je čovek-roman, užička legenda”. Pre Drugoga svetskoga rata bio je bogat čovek, o skrivenom “Pipeljinom zlatu” pričalo se i posle njegove smrti, vozio je skupe automobile, bio prevoznik i taksista. Govorio je u stihu, i imao misao koja se može smatrati za srpski haiku. Posle rata je izvođen na streljanje i sam bog zna kako je izvukao živu glavu, biće na šalu, zahvaljujući svome užičkom duhu.
Ovaj primer čoveka užičkog erskog duha rođen je u Užicu 1889. godine. U jednom čoveku mnogo, previše i šofer, mehaničar, limar… I nije to sve, iako je mnogo za jednog čoveka. Ako se bavimo užičkom prošlošću, a nismo ovde ponikli, može nas zbuniti bogastvo erskoga humora i satire. Užičani su “zbijali” šale sa drugima, ali više na svoj račun. Izmišljali nadimke “bilo po ukusu kuma, bilo po modi, bilo iz želje da se značenje imena pretvori u osobinu”. Pa tako i to “Pipelja” po nekom u tom vremnu poznatom, a kasnije zaboravljenom evropljaninu, koji je imao veze sa automobilima. U suštini, Užičani su lenji na zapisivanju, pa se tako o šaljivdžijama iz staroga Užica malo zna, ali je ponešto i ostalo. Najviše priča o trbušastom dobričini Milanu Milekiću, sudskom arhivaru i vrsnom pravniku i boemu Simi Terziću, advokatu najčuvenijim užičkim boemskim šaljivdžijama.
Tih dana se prićalo u gradu da je uprava FK Slobode dobila od vođe puta iz Rumunije gde je “Sloboda” gostovala telegram ”Utakmicu izgubili sa rezultatom 5:2 stop, ostavili dobar utisak, stop”?
Jedan od najstarijih užičkih opančara je bio Rade Subotić. Pre rata je u Užicu bilo preko 40 opančarskih radnji, a ovog avgusta samo 6. Majstor Rade je tada godišnje pravio 150 pari opanaka. Oni “sa nosom” su koštali 3000, a oni prostiji 2000. Tada je ovaj užički opančar rekao: “Smanjio se broj ljudi koji znaju raditi opanke, tako na primer, nijedan opančar nema učenika. Svi smo mi stariji ljudi i sa nama će ovaj zanat nestati”… Bio je u pravu.
Izašla je prva užička singl ploča, koju je snimila mlada najtalentovanija Užičanka Radmila Burlić. Ovu Radinu ploču snimio je Diskos iz Aleksandrovca.
Savez pronalazača iz Užica, povodom godišnjice oslobođenja Užica, pripremao je izložbu u Društvenom domu.
