Овај август сам запамтио по великој врућини, мислим да се тог лета догодила у Ужицу до тада незабележена температура до данашњих дана – 41 степен целзијуса, асфалт се топио. На неким местима су се неколико година касније видели у њему отисци босоногих ужичких дечака… Тог лета је настала ова фотографија – моја мајка Вера и ја у нашем дворишту у Омладинској 28. Мајка ме добро опремила, шешир позајмила од стрица Слоба, а наочаре од тетке Дане, само да ми сунце нешто не учини… И сваки час дође, па ме попрска водом… Мајка је то.
Ужичко Народно позориште се уселило у нову зграду на Тргу, где се и сада налази. Ужичани су били одушевљени салом, на чијим зидовима су биле јагњеће кожице. Управник позоришта тада је био Станко Јованчићевић.
За првих шест месеци ове године биоскоп “Партизан” је имао 18.000 посетилаца, многе незадовољне. “Колико смо пута пожелели да напустимо салу, што се неки примитивац иживљава добацујући, звиждећи… секући фотеље, кварећи браве, упражнавајући секс у споредним просторијама …. Ако се овако настави, у биоскоп нико неће хтети да дође!!!”
Рано ујутру на Златиборском путу Слободан Долаш и Славко Љубичић су се возили на моторциклу у правцу Ужица. Близу града, моторцикл је налетео на камион са приколицом, ударили су у гуме. Од јакога удара обојица су пали онесвешћени на земљу. Долаш који је возио, није имао возачку дозволу, био је теже повређен, а Љубичић лакше…
Догодио се пожар у ливници Ваљаонице бакра. У 9,45 часова одједном је у подруму испод пећи 7, сукнуо пламен. Запалио се хидраулик и пожар се муњевито пренео на пећ. Док су галсили пожар, лакше су повређени Радојко Дамијановић и Љубиша Бајић.
У новоотвореном “Феријалном” наступао је Звонко Војковић медицински феномен. У свом програму наступао је са 15 најотровнијих змија, забављао је посетиоце једући грамофонске плоче, стакло и друге предмете, а на крају је јео и змије… За време програма Војковић је дозволио да га уједе поскок, на рукама је имао десетине ожиљака од угриза отровница, био је имун на отров. Сутрадан је пред расположеном публком, после више од једног сата трагања на Старом граду, под једним каменом пронашао поскока, вешто га ухватио рукама, пошто му је попио отров и поломио зубе, ставио га је уста живог и одгризо му главу, коју је испљунуо и рекао: ”Змије отровнице су моји највећи пријатељи”. Тако су се Ужичани тога врелога августа 1964, године забављали.
Цена млека за један литар скочила је са 70 динара на 100. За цену једног литра млека могло се купити 5 бројева листа “Вести”.
Зашто на периферији и вишим деловима Ужица неме воде питали су познатог ужичког шерета Пипељу, који је коментарисао у стиху: “Па отишао нам председник општине да одмара, па нема притиска, иако народ има пара”.
Када се каже Миодраг Петровић Чкаља, знају сви о коме се ради. Када се каже Миодраг Петровић Пипеља, о коме се ради знамо само ми Ужичани и ретки, као власник београдског Музеја Аутомобила Братислав Петковић, некадашњи министар културе.
За Пипељу се може рећи да је био комендијаш: “Три педале, нема шале!”, у стиху је често говорио Пипеља, ужички чудесно вешти лимар који је Братиславу Петковићу помогао у рестаурацији аутомобила, којим су давне 1966. године ударени темељи данашњој колекцији београдског Музеја аутомобила. Исто за нас Ужичане, кад се помену стари аутомобили, али и то ужичко специфично шегачење, често се сетимо тог ужичког шерета Миодрага Петровића Пипеље.
Неко од Ужичана је рекао “Пипеља је човек-роман, ужичка легенда”. Пре Другога светскога рата био је богат човек, о скривеном “Пипељином злату” причало се и после његове смрти, возио је скупе аутомобиле, био превозник и таксиста. Говорио је у стиху, и имао мисао која се може сматрати за српски хаику. После рата је извођен на стрељање и сам бог зна како је извукао живу главу, биће на шалу, захваљујући своме ужичком духу.
Овај пример човека ужичког ерског духа рођен је у Ужицу 1889. године. У једном човеку много, превише и шофер, механичар, лимар… И није то све, иако је много за једног човека. Ако се бавимо ужичком прошлошћу, а нисмо овде поникли, може нас збунити богаство ерскога хумора и сатире. Ужичани су “збијали” шале са другима, али више на свој рачун. Измишљали надимке “било по укусу кума, било по моди, било из жеље да се значење имена претвори у особину”. Па тако и то “Пипеља” по неком у том времну познатом, а касније заборављеном европљанину, који је имао везе са аутомобилима. У суштини, Ужичани су лењи на записивању, па се тако о шаљивџијама из старога Ужица мало зна, али је понешто и остало. Највише прича о трбушастом добричини Милану Милекићу, судском архивару и врсном правнику и боему Сими Терзићу, адвокату најчувенијим ужичким боемским шаљивџијама.
Тих дана се прићало у граду да је управа ФК Слободе добила од вође пута из Румуније где је “Слобода” гостовала телеграм ”Утакмицу изгубили са резултатом 5:2 стоп, оставили добар утисак, стоп”?
Један од најстаријих ужичких опанчара је био Раде Суботић. Пре рата је у Ужицу било преко 40 опанчарских радњи, а овог августа само 6. Мајстор Раде је тада годишње правио 150 пари опанака. Они “са носом” су коштали 3000, а они простији 2000. Тада је овај ужички опанчар рекао: “Смањио се број људи који знају радити опанке, тако на пример, ниједан опанчар нема ученика. Сви смо ми старији људи и са нама ће овај занат нестати”… Био је у праву.
Изашла је прва ужичка сингл плоча, коју је снимила млада најталентованија Ужичанка Радмила Бурлић. Ову Радину плочу снимио је Дискос из Александровца.
Савез проналазача из Ужица, поводом годишњице ослобођења Ужица, припремао је изложбу у Друштвеном дому.
