Август 1965. година (други део)

990

Током првих осам месеци ове 1965. године разговарало се доста о предлогу да се изгради на локацији Међај – Јазови Спорско рекреативни центар. За идејни пројекат било је задужено пројектно предузеће „Стадион“ из Београда. У плану је био стадион за мале спортове са 3000 места, ресторан, по један терен за партерску гимнастику, тенис и рукомет, два терена за кошарку и стони тенис, три за одбојку, дечији парк и парк поред воденице и постојећег „Ћизовог конака“, места данашње кафане „Табане“.

На Влајковом стадиону ужички кошаркаши, друга половина шездесетих
На Влајковом стадиону ужички кошаркаши, друга половина шездесетих

Причало се и о рушењу „Соколане“, званично зване ДТВ „Партизан“. Још у фебруару сала Соколане је добила забрану за одржавање Зимског кошаркашког турнира од санитарне и грађевинске инспекције. Речено је да је конструкција Соколане оронула и не гарантује безбедност кошаркашима и гледаоцима. У граду се причало да се тако наговештава рушење овог ужичког храма спорта и културе. Соколана је била симбол патријахалног предратног Ужица и једноставно је засметала комунистичким властима, па тако и урбанистима. Наметање да буде ДТВ Партизан није успело за Ужичане, а ова лепа зграда и после рушења заувек је остала “Соколана”.

Решење за турнир је пронађено у новој фискултурној сали учитељске школе, али је уследило отказивање од београдских клубова Партизана, Звезде, Радничкога. Организатори су били упорни, послали су свог представника у Београд и турнир је одржан код „Учитељаца“ у новој сали, за чију изградњу је био заслужан професор Влајко Ковачевић. На турниру су се истакли ужички кошаркаши Гавовић, Јанковић, Ковачевић у екипи Севојна, коју су тренирали Рако Суботић и Томо Васиљевић. Одмах по завршетку турнира, Ужичани су сазнали да неће бити квалификација за попуну јединствене Српске лиге, јер је одлучено да у виши ранг иде смо првопласирани тим западне зоне. Ову вест је заменила ведрија вест, па су ужички кошаркаши били поносни, јер је професор Влајко, истакнути ужички спорски радник, добио републичку награду за достигнућа у области физичке културе.

Млади новинар Светислав Тијанић са ближњима на Тргу
Млади новинар Светислав Тијанић са ближњима на Тргу

На фотогрaфији су на Влајковом стадиону ужички кошаркаши, с лева горе: М. Јанковић, С Јанковић, М. Суботић, С. Радојевић, З. Стефановић, Д. Илић, Н. Поповић, Р. Кубура, А. Павловић, Н. Крчевинац. С лева доле: П. Васовић, Д Стојановић, Ш. Нухановић

На састанку, где је тема била кутурни живот Ужица, директор биоскопа Бране Јеремић почео је да ређа као из рукава колико имају исечених фотеља, разбијених излога, одакле су им све однели сијалице… Председавајући га је само за тренутак прекинуо и упитао да ли су све пријавили СУП-у и шта је предузео? Популарни киноапаратер Ђоко, из задњих редова предухитри директора: “Они нам само дају савете”…

Светислав Тијанић, новинар, први новински текст, из Ужица, објавио је 1963. године у Недељним информативним новинама касније НИН. Тадашњи секретар Општинског комитета Савеза омладине је рекао: “У граду постоји 10 сала, од који само једна не може да се користи. Поред тога, постоји 7 тераса и летњих башти. Потребно је само мало воље па да се искористи изванредна тераса Дома феријалаца или тераса преко пута ње, на другој страни плаже. И тераса Градске каване и Робне куће стоје потпуно неискоришћене, а да не говорим о Тргу партизана који представља изванредну позорницу. За коришћење тих простора нико вероватно не би тражио кирију. Није тешко пронаћи идеју за програме који би се на овим просторима изводиле. То би могле да буду балови, књижевне вечери, изложбе, фолклорне приредбе. У граду имамо шест оркестара, а не један. Нема сумње, са њима би се могло доста учинити”.

Ћизов конак чездесетих касније кафана Табана
Ћизов конак чездесетих касније кафана Табана

А и у то време, већ стари културни борац, Раде Познановић је на исту тему изјавио: “У ситуацији када град има скоро две трећине радника регрутованих из чобанске средине, кад се у многим предузећима платни списак у свакој трећој рубрици “потписује” отиском кажипрста, кад икс романи постају најчитанија “литература”, кад постоји један слој младог света који једноставно не гледа све филмове и посећује сваку приредбу и сваку игранку, готово је непотребно истицати колико су нам потребе различите и колико су нам се укуси разишли. Можда је много раније требало мислити о томе. Данас је нешто већ помало касно. Јер у граду већ постоје најмање два укуса. Једнима улазница за Лолу Новаковић није скупа ни кад је 500 динара, а другима је звук џез трубе налик на оно кад неко некоме плази језик. Једни су огорчени противници свега фолклорног, а другима је то најлепше”.

Касније ће др Раде Познановић одбранити докторску дисертацију на Филозофском факултету из области етнологије. Успешно ће се бавити новинарством. Прве чланке је објавио у ужичким „Вестима“, а касније и у часописима: „Политика“ , „Задруга“ и „Просветни преглед.“ Објавиће велики број књига, 58 стручних и научних радова у зборницима и часописима и око 120 рецензија и предговора за различите књиге. Био је директор Историјског архива Ужице, а затим и саветник у Педагошком заводу у Ужицу. Немерљив је допринос који је дао развоју аматеризма у Ариљу, Ужицу, Равнима, Кремнима, Гостиници, Рибашевини, Буару и Сирогојну. Залагао се за покретање Ужичког зборника. Значајан ужички научни радник .

Истакнути ужички културни радник Раде Познановић руководи оркестром Куда Алекса Дејовић
Истакнути ужички културни радник Раде Познановић руководи оркестром Куда Алекса Дејовић

Познати ужички глумац Томислав Јањић, на ту тему о културном животу у Ужицу је такође рекао:
“Имамо позориште, биоскопе, библиотеке и друге установе, али немамо оперу, балет, галерију. Имамо пространи трг, плажу са терасом и купалиштем, али немамо ревијске спектакле. Имамо туризам, али немамо туристичке атракције. Имамо кафане, а у њима нема забавних програма. Некако настојимо да изградимо укус публике, али га певачица у Хотел Златибору, упорно разграђује”.

Ужице је тада имало 30.000 становника и девет институција које су се бавиле културном и културно – забавном делатношћу: Позориште, биоскоп “Партизан”, библиотека, музеј, историски арив, Дом ЈНА, Раднички униварзитет, КПЗ среза и КПЗ општине. Поред тога. у Ваљаоници и у неким школама су радила аматерска културно уметничка друштва. Да је све функционисало како треба, ово би на толики град били импозантни подаци. Углавном су установе више животариле него што су стварно деловале због недостатка пара, простора али сигурно више због слабе инцијативе, погрешних кадрова. За Феријални дом неки су говорили да “Наша младост” само својим именом намењен младима и да је то обична кафана у којој су цене пића ниже. Углавном, повремено суботом и недељом су организоване игранке за које је била права лутрија добити улазницу. Као што је рекао Раде Познановић, била су два укуса, један усмерен према “забавној музици” и староградским песмама и џезу, други према “народној музици”, новокомпона је још била у повоју, а трећи укус је добијао све виче поклоника који су волели рокенрол.

Подивљали Рзав у Шевељу
Подивљали Рзав у Шевељу

Ђорђе Милановић, службеник у ГП “Златибор”, тада је рекао:
“Пре извесног времена суботом и недељом у Феријалном дому су организоване игранке. Ову су идеју поздравили сви младићи и девојке Ужица и тим вечерима пунили Дом. И ја сам био један од срећника који је добио место. Било је збиља пријатно. Слушао сам добру музику. Био сам лепо услужен. Све је било, само се пожелети може. И када човек помисли да је најзад у граду пронађен кутак за забаву младих, од прошле недеље игранки нема. Разлог, кажу у Феријалном, не могу да се боре против мангупа. Ја само желим повремено да се забављам уз музику коју волим, а не нас неколико стотина да будемо приморани због неколико појединаца да немамо где да изађемо”.

Мајске поплаве нанеле су, тада омиљеном месту Ариљаца и ужичких швалера, “Шевељу” огромном штету. Подивљали Рзав је однео ресторан “Млинарев сан”, али заваљујући угоститељском предузећу “Голубац” је реновирао једну зграду, уз кухињу је дозидана точионица пића. Нови ресторан је је имао и наткривену терасу са погледом на реку, сличну као ужичка кафана у Великом парку, уређена је и плажа за купање и доведен водовод. Излетиште је имало 30 лежаја у хотелу и 80 лежаја под шаторима.